Некад или сад.... питање је сад

КАКО УСПЕВА УСПЕХ

Ако успе, и најглупља замисао постаје бриљантна, али не може увек да се понови. У ствари, не може никада да се понови.

Како је музика некада била добра. Много боља него ова данашња. Свака песма имала је мелодију која је могла одмах да се певуши и добар текст који се лако памти. И певачи су били бољи, прави професионалци, није им пуцао глас, нису грешили, могли су да певају уживо и да звуче исто као и на студијском снимку. Данас се само понекад појави нека добра песма, а све друго је боље што пре заборавити. Или, да се вратимо још даље, на класичну музику. Моцарт, Бетовен, Бах, Штраус – зар нема више никога ко може да направи таква дела врхунске лепоте.
   И архитектура је некад била боља. Сваки град се поноси својим старим грађевинама, свака земља својим тврђавама, дворцима, манастирима. А данас – бетон, стакло, челик. Нигде лепоте. Добро, и у архитектури се појави понешто лепо ту и тамо, али углавном су све то само коцкасте зграде које нико у будућности неће посећивати и дивити им се.
   Како то да су људи некада имали толико више духа него данас? Пре је све било боље. Не говорим о давним временима, ето, да се вратим на музику из седамдесетих или осамдесетих година прошлог века. То је било недавно, а песме су много боље и сви их и данас слушамо. Иста је ствар и са разним машинама. Данас их више не праве као некада, да трају. Све се поквари чим прође гаранција.
   Да ли је све баш тако?

Изгубљено у времену

   Када данас слушамо класичну музику, ону коју свирају филхармоније широм света, можемо отприлике да је поделимо у три категорије. Прва је општеприхваћена класича музика коју слуша довољно велики број људи да напуни концертне дворане. То су, на пример, Бетовенове непарне симфоније, Моцартови клавирски концерти, мало Баха, Дворжакове или Брамсове симфоније и још понешто. Друга категорија је мало захтевнија и слуша је публика с већим познавањем класичне музике. То су, на пример, Бахове кантате, Хендл, Шостакович и још понешто. Трећа категорија је популарна класична музика коју свако познаје и воли, као Штраусови валцери или Равелов „Болеро”. Ко није чуо „На лепом плавом Дунаву”?
   Оно што никада нисмо чули и нећемо чути јесте огромна количина класичне музике коју су написали мање познати и лошији композитори, савременици Моцарта и Бетовена. Та музика није изгубљена. Ноте су записане и леже у неким прашњавим угловима али нико их не свира и нико и не зна за њих. Зашто би било ко свирао лошу музику? Ми данас слушамо само оно најбоље од најбољег од класичне музике. У доба када су се те мелодије појављивале, биле су исто тако ретке као што су и данас ретке песме које сматрамо добрим и које ће остати запамћене.
   Исто је и са блуз или рок или поп песмама с краја прошлог века. Ми данас слушамо само најбоље, пробране песме из тог доба. И кажемо да је музика тада била боља. Наравно, и данашње песме, када се проберу и оставе само најбоље, једног дана ће бити боље од тадашње музике која још није прошла пробу времена. И људи ће опет говорити како је музика некада била боља мислећи на данашњу музику.
   И старе грађевине које данас обилазимо само су оне које су биле најлепше и које су одолеле времену. Све остало, а то је огромна већина, порушено је.
   Склони смо да заборављамо лоше ствари и да примећујемо само оно што је преживело.

Математика и бомбардери

   За време Другог светског рата Савезници су имали муку с великим бројем оборених бомбардера. Једино решење које су видели војни инжењери било је да ставе оклоп на авионе, али ту се појавила друга невоља. Нису могли да ојачају цео авион пошто би онда био претежак, него само нека места. Али која?            Прегледали су бомбардере који су се вратили са задатка и видели да највише погодака имају око репа, на крајевима крила и у средини трупа. Закључили су да авионе треба ојачати тамо где их непријатељ највише погађа. Тако су поставили оклоп око репа, на врховима крила и на средини трупа.
   И ништа се није променило. И даље је обаран исти број бомбардера. Не знајући шта да раде, обратили су се за помоћ Абрахаму Валду, професору математике и статистике на Универзитету Колумбија. Валд је био члан групе за статистичка истраживања за време рата која је покушавала да реши разне задатке, као, на пример, најбољу путању торпеда и слично. Када су му рекли како су појачали бомбардере тамо где су имали највише погодака, он је одмах указао на грешку. Исту грешку као када верујемо да је стара музика била боља и стара архитектура лепша. Видимо само оно што је преживело.
   Бомбардери који су имали највише погодака преживели су напад и вратили се. Значи да та места не треба ојачавати, авион може да издржи њихова оштећења. Они који се нису вратили очигледно су погођени на друга места и то треба ојачати. Потпуно обрнуто од оног што су радили војни инжењери. Појачавање авиона онако како је рекао професор Валд постигло је велики успех и спасло много савезничких авиона.

Бити ил’ не бити

   Бил Гејтс је напустио факултет, основао „Мајкрософт” и постао милијардер. И Стив Џобс је напустио факултет, основао „Епл” и постао милијардер. И Марк Закерберг, оснивач „Фејсбука”, па и Стивен Спилберг, редитељ и творац Индијане Џонса. Има још много таквих примера. Музичка кућа за снимање плоча одбила је четворицу малолетних музичара зато што „гитарски састави нису више у моди”. Касније је то постала најуспешнија група свих времена – „Битлси”.
   За сваки успех о којем чујемо постоје хиљаде, чак и десетине хиљада, неуспеха. Али приче о неуспеху нису тако лепе па се ретко и причају. А када читамо и слушамо само приче о успеху, заборављамо да постоји и друга страна и прецењујемо своје шансе.
   Посматрање само оних ствари и дела која су преживела и успела уобичајена је људска грешка која омета наше правилно разумевање света. Када претпоставимо да успех говори целу причу одмах смо упали у замку погрешне процене. Сви волимо да слушамо приче оних који су успели. Наравно, мало коме би пало на памет да пише биографију пословног човека који је банкротирао или певача или музичке групе који никада нису објавили хит песму. То нико не би читао. Многи људи, подстакнути  сјајним причама, покушали су да постану глумци, а само мали број је успео. О њима нико не пише, зашто би, кога то занима?
   Већина послова пропадне. Већина људи не стекне славу и богатство. То не значи да не треба покушавати, него да треба бити реалан у проценама и у разумевању стварности. Ако се усредсредимо само на оне који су преживели, потпуно ћемо занемарити оне који нису и сами себи сакрити праву слику.

Савети успешних

   Учење из живота успешних људи може мало чему да нас научи. Вероватно ће чак да нам смањи шансу за успех. Много боље је да посматрамо неуспехе и учимо из њих.
   Увек када неко доживи дубоку старост, преко сто година, поставља се питање како је то успео. Шта је радио, који су савети да и ми доживимо толико година у здрављу. И свако ће да нам каже други савет. Батули Ламичен из Непала живела је 118 година и била здрава до последњег дана. Успут, пушила је преко 30 цигарета дневно од 17. године. Пуну сто и једну годину. Да ли је то савет који треба да послушамо? Сигурно не.
   Када гледају на своје почетке, успешни људи често и сами верују да су све време имали план. И свако има неки други савет. А једина права сличност међу њима је – срећа. Ако успе, и најглупља замисао постаје бриљантна, али не може увек да се понови. У ствари, не може готово никада да се понови.

Оно штo не видимо

    Абрахам Валд, човек који је спасао велики број бомбардера у Другом светском рату, схватио је да авиони који су пали носе много важније податке о томе која места треба појачати. Његов приступ је прави пример како треба да посматрамо свет. Једноставно – не гледај само оно шта можеш да видиш; погледај и оно друго, било да су то ствари или људи, што је кренуло истим путем, али није стигло до циља.
   Али то никако не сме да буде изговор да не урадимо ништа. Не, то је само средство, или алат, да боље разумемо свет.

Број: 3595 2020.
Аутор: Драган Кесић
Илустратор: Растко Ћирић