За читање и уживање - Антон Павлович Чехов

КАКО САМ СТУПИО У ЗАКОНИТИ БРАК

Кад су попили пунч, родитељи се шапатом договорише и оставише нас.

– Навали! – шапну ми тата одлазећи.

– Упорно!

– Ама како ја њој могу рећи да је волим – прошапутах – ако је не волим?

– То није твој посао... Ти, будало, ништа не разумеш...

Отац то рече, одмери ме љутитим погледом и изађе из вењака. Нека старачка рука показа се кроз одшкринута врата и однесе свећу. Ми остадосмо у тами.

– Што је суђено, то не можеш избећи! – помислих, кашљуцнух и рекох бодро:

– Околности ми иду наруку, Зоја Андрејевна, најзад смо сами, и тама ми помаже, јер скрива стид на моме лицу... Тај стид је плод осећања од којих гори моја душа...

Али ту сам стао. Чуо сам како срце Зоје Желвакове куца и како јој удара зуб о зуб. Дрхтало је цело њено тело и то дрхтање се осећало преко подрхтавања клупе. Несрећна девојка ме није волела. Она ме је мрзела као псето батину и презирала, ако се само може поверовати да су глупи људи способни да мрзе. Ја сам и сад сличан орангутану, ружан, мада ме красе чин и ордење, а тада сам личио на звер дебеле њушке, бубуљичав, чупав...

Од вечите кијавице и алкохола нос ми је био црвен и натечен. Мојој окретности не би ни медведи могли позавидети. Да и не говоримо о духовним особинама. А од ње сам, то јест од Зоје, док још није била моја вереница, узео неправедни данак.

Зауставио сам се зато што ми је било жао ње.

– Да изађемо у парк – рекох. – Овде је загушљиво…

Изашли смо и кренули алејом. Родитељи, који су прислушкивали иза врата, побегоше у жбуње кад се ми појависмо. По Зојином лицу затрепта месечина. Био сам глуп тада, а ипак сам умео да прочитам на том лицу сву сласт ропства!

Уздахнуо сам и наставио:

– Славуј пева, женку своју забавља...

А кога ја самотан могу забавити?

Зоја је поцрвенела и оборила очи. Било јој је наређено да тако одглуми. Сели смо на клупу, окренути реци. Преко реке се белела црква, а иза цркве се уздизао дом господина грофа Кудларова, дом у коме је живео писар Бољницин, којег је Зоја волела. Како је села на клупу, Зоја је уперила поглед у тај дом...

Срце ми се стегло од жалости. Боже мој, боже мој! Нека бог да царство небеско нашим родитељима, али... Кад би бар недељу дана у паклу поседели!

– Од једне особе зависи сва моја срећа – наставих. – Ја према тој особи осећам посебну љубав. Ја њу волим. А ако она мене не воли, ја сам, значи, пропао... Та особа сте ви. Можете ли ви мене волети? А? Волите ли ме?

– Волим – прошапута она.

Антон Павлович Чехов (1860–1904) био је руски драмски и писац кратких прича који се до данас сматра једним од највећих књижевних стваралаца из епохе модернизма – како међу критичарима, тако и међу читалачком и позоришном публиком. Његове драме у четири чина „Галеб” (1895), „Ујка Вања” (1898), „Три сестре” (1900) и „Вишњик” (1903) спадају у најпревођеније и најчешће игране у позориштима широм света. У најуспелије приче критика убраја: „Павиљон број 6”, „Дама са псетанцетом”, „Огрозд”, „Туга”, „Шала”, „Мршави и дебели”. Године 1888. његова збирка прича „У сутон” овенчана је Пушкиновом наградом Руске академије наука за изузетна достигнућа у књижевном изразу.

Ја сам, признајем, обамро од те њене речи. Мислио сам раније да ће се заинатити и одбити ме, пошто другог много воли. Много сам се уздао у то, а испало је обрнуто... Није имала снаге да иде против родитељске воље.

– Волим – понови и заплаче.

– То не може бити! – рекох, ни сам не знајући шта говорим и дрхтећи целим телом.

– Зар је то могуће? Зоја Андрејевна, драга моја, не верујте! Не верујте, тако вам бога! Не волим ја вас! Дабогда трипут био проклет, ако те волим! А и ви мене не волите! Све је то просто бесмислица...

Скочио сам и узмувао се око клупе.

– Не треба! Све је то обична комедија! На силу нас жене и удају, Зоја Андрејевна, због имовинских интереса. Каква ту може бити љубав! Мени би лакше било да ми камен о врат обесе него да вас узмем, ето тако! Кога врага! Какво право имају они? Шта смо ми за њих? Кметови? Псине? Нећемо поћи једно за друго! Њима упркос! Гадови једни! Доста смо им попуштали! Сад ћу отићи и казати да нећу да се оженим с вама и готово!

Зојино лице одједном престаде да плаче и за трен ока се осуши.

– Отићи ћу и рећи! – наставих. – И ви ћете рећи. Казаћете им да ме уопште не волите, а да волите Бољницина. И ја ћу Бољницину ићи наруку... Ја знам како га ви страсно волите!

Зоја се насмеја од среће и пође поред мене.

– Па и ви волите другу – рече она тарући руке. – Ви волите мадмоазел Дебе.

– Да, мадмоазел Дебе. Иако није православне вере ни богата, ја је волим због памети и душевних особина... Нека ме куну колико хоће, ја ћу се ипак њоме оженити. Ја је волим можда више од живота! Без ње не могу да живим! Ако се не оженим њоме, ништа ми живот не треба. Овог трена идем. Хајдемо да кажемо оним комедијашима… Хвала вам, драга! Како сте ме утешили!

Душу ми је запљуснула срећа, и ја сам почео да се захваљујем Зоји, а Зоја мени. И обоје смо срећни и захвални почели једно другом љубити руке и називати једно друго племенитим створењима. Ја њој љубим руке, а она мене у главу, у моју чекињу. Чини ми се ја сам њу, заборављајући правила лепог понашања, чак и загрлио. И могу вам рећи да је ово признање да се не волимо било срећније од било које љубавне изјаве. Пошли смо радосни, румени и устрептали кући, да саопштимо своју вољу родитељима. Идемо и једно друго храбримо.

– Нека нас изгрде – рекох – истуку, нек истерају из куће, ми ћемо бити срећни!

Улазимо у кућу, а тамо на вратима стоје родитељи и чекају. Гледају нас, виде да смо срећни и махнуше руком лакеју. Лакеј долази са шампањцем. Ја почињем да протестујем, машем рукама, лупам... Зоја плаче, вришти. Подиже се граја, галама, а они не успеше да испију шампањац.

Али су нас ипак натерали да се узмемо.

Данас празнујемо сребрну свадбу. Четврт века проживесмо заједно! У почетку је било страшно. Грдио сам је, тукао, настојао да је волим од невоље... И децу смо од невоље изродили. А после смо се, некако, навикли. А овог тренутка моја Зоја ми стоји иза леђа и наслоњена рукама на моја рамена, љуби ме у ћелу.

С руског превео Милосав Бабовић