За читање и уживање - Ђани Челати

КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО СВЕ ШТО ПОСТОЈИ

Један врло стар човек без зуба каже да зна како је настало све што постоји. Тога је постао свестан једне ноћи док је посматрао небо. А онда је то проучио и у књигама.
   Када сам упознао тог старца, он је већ месецима лежао у болници, омотан газом, у пиџами од сивог платна коју су му доносили болничари. У великој просторији у којој смо ручавали, његово место било је у углу, испод мале статуе Христа са зеленом лампицом. У тој сали телевизор је стално био укључен, а болничари, служећи храну, стално су се шалили на рачун тога што њега, тако старог, жене више не занимају, те се дакле помирио са животом.
   Старац се једва смешио и подизао очи према телевизору. После ручка одлазили смо у шетњу главном улицом болничког круга; он – у пиџами, са шеширом на глави и рукама на леђима. Ако би га неки од болесника позвао да попије кафу у бару који су похађали лекари, болничари, студенти медицине и посетиоци, он би одбијао говорећи како је боље да се болесни не мешају са здравима.
   Пио је кафу из аутомата, с ногу, у некаквој остави пуној простачких цртежа на зидовима.
   По његовом мишљењу, све је почело на следећи начин: тамо горе у мраку без краја било је пуно прашине. Када каже мрак без краја, то значи да се није могло наслутити где се тај мрак завршава. Мрак је био леден као лед. Владала је хладноћа од које су се наводно ледиле и стене. Ту хладноћу ми не можемо да замислимо, јер нисмо у стању да замислимо како камен изнутра може да се заледи.
   Кроз мрак, са свих страна, допирао је изузетно снажан ветар који је носио све живо, премда ни то не може да се замисли.
   У леденом мраку и на ветрометини једина постојећа ствар била је страховита прашина, која је у једном тренутку можда стајала непомична. Не зна да ли је одувек тако било.

Било како било, каже он, десило се то да је ветар, дувајући тако снажно са свих страна, погурао честице прашине једне према другима. А та зрнца, ударајући једна о друга невероватном снагом, крзала су се и правила варнице. Као када се удари каменом о камен, јер су заправо та, једна уз друга притиснута, зрнца била као камење.
   По његовом мишљењу, од тих варница настала је ватра. Али, мора да су ветром притиснута зрнца прашине образовала огромно камење што се винуло кроз бескрајни мрак. Потом се у судару палило. Тако су, дакле, настале мале звезде.
   Сада треба видети шта је било с ватром. Око ње се развио топли ветар који се осећао и на руци. Исто се десило и тамо горе: настали су таласи топлоте, који су испаравали због велике хладноће, као када се замагле прозори.
   Због огромне хладноће свуда наоколо, таласи топлоте образовали су својеврсни мехур. Реч је о мехуру с леденом опном. Зато што се топлота која иде ка хладноћи – опире, али будући да је хладноћа велика, онда се леди. Довољно је видети како се зими хвата по прозорима. Космос је велики мехур који, на ову или ону страну, гура снажни ветар, али како стојимо овде доле, ми тога не можемо да будемо свесни. Међутим, кад се не би налазиле у мехуру, звезде би се угасиле од јаког ветра.
    Кад ноћу гледа звезде, види их како сјаје, а то значи да је упаљено велико камење. А онда, ако неко погледа како се цело небо окреће током ноћи, види и како се у том мехуру стално све креће. Он не зна зашто унутар тог мехура велико камење наставља да се креће. Кажу да постоји снага гравитације која гура камење, али он то не може да тврди, будући да није научник.
    Једног дана опна ће се распући и све ће почети поново. Могућно је да ће, одлазећи на друге планете ради истраживања, једног дана астронаути пробушити мехур и тада ће се одједном све окончати.

Можда је тај најснажнији ветар који је све створио заправо Бог. Али то онда не би био Бог о којем говоре у цркви, будући да га није могуће замислити. Бог би, дакле, био моћни ветар који долази из бескрајног мрака.
   Једнога дана, шетајући уличицама болничког круга, старац је видео на земљи прашину коју је нанео ветар. Зауставио се да је посматра и рекао ми је да та прашина долази из простора између звезда, као уосталом и сва прашина која постоји, а о томе нико никада не размишља.
    На земљи је свако настао од прашине која је одозго с неба пала на земљу и, када неко умре, његова прашина наставља да постоји, али мења изглед. Када буде умро, он зна да ће постати комарац.
   Стари људи, као и његов отац, говорили су да су комарци мртви људи који су васкрсли; али то можда говоре само у његовом крају, где због мочвара има много комараца. Онда су све раскрчили и осушили долину ушћа и сада има врло мало комараца, па он не зна шта би могло да се догоди.
   Без обзира на то, пријатељима је већ рекао: „Када умрем, а ти угледаш комарца како ти улази у кућу, немој га отерати. То ћу бити ја, који ти долазим у посету”.