Хит страна

КАКО ДИШЕ ПУСТИЊА

„Panama Limited” један је од оних албума, скрајнутих бисера рокенрола

„Panama Limited” било је име путничког воза Централне железнице Илиноиса, који је саобраћао на линији Чикаго – Њу Орлеанс, од 1911. па све до 1971. године, када је национална корпорација „Амтрак” коначно преузела славне Пулманове вагоне. Име је добио по Панамском каналу, чија се изградња управо довршавала.
   Бука Вајт, црни блуз гитариста, још је давног лета 1930. године, у студију у Мемфису, снимио истоимену песму са стихови који изврсно описују тај чувени streamlined train, у којима се каже како је то „био толико брз воз да се чак ни скитнице нису качиле за њега, само би стајали поред шина са својим шеширима у рукама.”
   Том Раш, амерички кантаутор, познат, између осталог, по данас већ златном стандарду „No Regrets”, обрадио је – на свој начин, наравно – овај жучни, котрљајући блуз.
   Првих дана 1981. године „Panama Limited” одјурио је у легенду. Линија је, ипак, остала.



   „Panama Limited” било је име и једног веома необичног бенда с конца шездесетих. И све оне слике које би се ређале или смењивале, док кроз прозоре вагона посматрате пределе, градове, села, шуме, реке и људе, и док се возите том готово митском пругом од Севера ка Југу Сједињених Америчких Држава, све то, дакле, видели бисте и преслушавајући два винилна издања ове групе, посебно оно друго, насловљено као „Indian Summer”.
   И овде вам за следећу тврдњу добар стојим: тај албум је заиста честита ствар и један од оних скрајнутих бисера рокенрола. То је нешто као добро чувана тајна, драгуљарница или некаква мала шкриња, и даље тек делимично отворена и још у дубокој сенци, нешто попут првог (и јединог, ако не рачунамо живу плочу са концерта у Филмор Весту), необузданог и дивљег, а опет тако топлог албума групе „Black Pearl” из Сан Франциска.
   Та група заслужује да се о њој напише не само неки подужи новински текст, ни есеј ни истраживање, већ један раскошан, динамичан и сликовити роман. Ето колико су добри. Али исто то важи и за „Panama Limited”. Те две групе сродне су на више начина и на више нивоа. Оба бенда су напрасита, импулсивна и неприпитомљива. И да, довољно ишчашена да иду један уз други.

Пут у легенду

   Погледајмо, најпре, омот „Indian Summer”. Видимо на њему један типичан пустињски пејзаж, могла би то да буде, рецимо, пустиња Мохаве у Америци, предео из јужне Калифорније, Аризоне или ужарена околина резервата недалеко од Сан Карлоса, свеједно. Небо је ведро и плаво, сунце немилосрдно туче, посвуда су разбацане некакве разваљене полубараке или шупе, нахерене као руске колибе на раним Шагаловим сликама, свуда је прашина, песак, сипар, све сасвим постапокалиптично. И бенд је ту, на омотници. На предњој страни је пар у ходу, мушкарац и жена у првом плану, Денис Паркер и Ен Метјуз, остатак групе је на позадини омота.
   Фотографија са овитка одговара звучном запису. Човек би, након уводног Паркеровог рецитала и првих тактова нумере „Moonshine” помислио: да, то је један откачени амерички бенд свратио у пустињу, закупио ту неки омањи покретни студио како би снимио плочу или је, након вишенедељног осамљеништва, а зарад што бољег стваралачког музицирања и осмишљавања концепта албума, опијен светлим шаманским плесом, индијанском повешћу и плавим небом над планинама Сан Бернардино, дојурио у Феникс, Аризону, да би управо онде сачинио своје уметничко дело. Не, ништа од тога.
   Албум је, заправо, снимљен у „Еби Роуд” студију, у Лондону, 1970. године, а група је из Енглеске. Нешто слично томе, готово једнак трик, извела је и група „Мен” из Велса. Помислило би се како је њихов знаменити албум „Rhinos, Winos and Lunatics” (1974) доиста снимљен у поподневној врелини, недалеко од Палм Спрингса – толико је био натопљен прашином и толико опаљен од сунца, амблематичан и светлуцав – а истина је била да је одсвиран у тужним, магловитим данима средином фебруара, у „Морган” студију у северозападном делу Лондона.
   И са „Indian Summer” имамо истоветан осећај. Но, можда управо онде где се сунце с муком пробија кроз модре кумулусе, имамо потребу да предео натопљен кишом и сненом измаглицом заменимо силовитим таласима неуротичне, подневне луче са америчког запада или из пустаре Вади-ел-Натрун у Египту, постојбини првих светих хришћанских пустињака.

Индијанско лето

   А шта чујемо, када „Indian Summer” спустимо на грамофон? Прво запажамо да је тај албум спој онога што би жанровски могли да подведемо под пустињски рок и утицај једног од најнеобичнијих албума у повести рокенрола „ Trout Mask Replica” Капетана Бифхарта. Дејв Грифитс и Денис Паркер, два, условно речено, главна члана „Panama Limited”, нешто раније радосно су открили Бифхарта – то никада нису ни скривали – и под магијским дејством тог Бифхартовог магичног бенда, направили сјајан и силовит албум у који су укључили и новопридошли глас Ен Метјуз.
   На скоро четрдесет минута, у равно десет нумера, откривамо дах бескрајне пустиње и кататоничне, но истодобно и задивљујуће древности, опаке врелине, док нас, смењујући се, обузимају опречна и пренаглашена осећања, несвакидашња тескоба и широка, благо усијана еуфорија.
   Инструменти, које ова петорка свира, не толико класични за рокенрол бенд, преузети из америчке народне музике, и јасно, не тек и искључиво америчке, надражују нам чула, стварајући тако снохватне сличице, флешеве, фотографије из измаштаних, никада снимљених вестерн филмова. У техниколору, разуме се. Ту су обавезна усна хармоника, мандолина и бенџо, али и чембало, виолине, клавир, контрабас и гитаре. Нема бубњева, класичне ритам-секције, али свакако има довољно перкусија.
   И док нас, из минута у минут и из песме у песму, лагано опија дрски Паркеров глас изнуреног проповедника заточеног међу сиромашним, неспокојним растињем и преријским љиљанима, глас уроњен у тамни и црвени сипар, чини се како нас вртоглаво опседа дим упаљеног кифа из неких прастарих пећина, дим печеног гуштера нестрпљиво баченог на врући камен и да нас гуши масни мескал. Не можемо да се отмемо утиску како присуствујемо својеврсном перформансу каквог церемонијал мајстора, Дениса Паркера, у овом случају, тог особеног гласа дивљине.

   Паркер је, наиме, потписао првих седам песама на плочи, отпевао све нумере скупа са Ен Метјуз и након што је то урадио, напустио је групу одмах по објављивању албума. Његовим изненадним одласком из бенда завршена је и пустоловина групе „Panama Limited”.
   „Indian Summer” је, иако прожета различитим жанровима, првенствено блуз плоча, умочена у пенушави психоделични коктел. Било је на њој и кантрија, и америчког, али и британског фолка, и roots музике, о да, било је свега онде. Чуло се на тој плочи нешто радикално, опомињуће, нешто као из првих дана хришћанства, нешто потпуно другачије. У недавном интервјуу, Денис Паркер се, без неке нарочите носталгије осврће на време проведено у „Panama Limited”.
   „Да, баш смо били откачени”, поменуо је узгред и додао: „Но ако говорим о својој музици, ја једино могу да говорим о албуму 'Индијанско лето'. Јер то је било то.”


                                              Једна деценија, један албум

   Једно од најдрагоценијих сећања из шездесетих година му је управо необавезно ћаскање са његовим гуруом, Буком Вајтом, након неке свирке у Лондону. После распада матичне групе, Паркер одлази у Канаду, у Торонто, па у Њуфаундленд, да би се тек крајем седамдесетих вратио у студио заједно са новоокупљеном групом „TNT”.
   Након тога он током сваке деценије, углавном, објави по један блуз албум. Прошле године била је то изврсна плоча, више шеретски но шаблонски названа „Been So Long”. Остале чланове „Panama Limited” као да су прогутале магле времена. Срећом, магле времена прескочиле су ово махнито остварење у златној ери рокенрола.
   Ретко када је пустиња дисала тако гласно као на овом албуму.
   И на крају, када се та плоча заврши, није ти јасно сасвим да ли се на њој говорило о пустињи у људима или о местима која су права Сунчева кућа.
   Мислим да је то Роберт Рајан, пред Бертом Ланкастером, рекао (мада ме мрзи да питам или проверавам):
   „Мрзим пустињу, мрзим је, јер у себи нема нимало милости.”
   Било је то у сјајном филму једног од мојих омиљених филмских редитеља Ричарда Брукса, у „Професионалцима”.
   И да, има истине у томе.
   Но неки пустиње управо због тога и воле.

Број: 3540 2019.
Аутор: Саво Стијеповић