Нова година на наш начин

КАД ВЕСЕЉЕ (ЗА)БОЛИ

Група боема, касније угледних уметника, забуном је у Скадарлији изазвала општу тучу о којој су касније и сами сведочили

Зима с 1928. на 1929. годину била је једна од оштријих. Не толико ако се погледају температуре, које су се кретале до пет или десет степени испод нуле. Ветар је био јак, па је оно што се данас зове субјективни осећај било далеко испод тих температура.
   Биће да то није сметало групи београдских студената, сликара, песника, речју боема, да се упуте ка Скадарлији. Намерили су да тамо дочекају Нову годину. По местима у центру Београда такве нису пуштали. Заправо, јесу, али само она пословична три пута: први, последњи и никад више. Зато је Скадарлија била право решење. А тамо, кафана „Два јелена”.

   Десетак њих ваљало се низ Скадарску улицу. Неколико студената, међу њима и Димитрије М. Кнежев, касније угледни правник, који је оставио сећање о овом дочеку. Студентарија је појачана сликарима Жиком Влајнићем, Луком Ристићем и Стеваном Боднаровим. Дружина на злом гласу код већине угледнијих кафеџија. Не и код оних у Скадарлији, тада светлосним годинама удаљеној од данашње туристичке улице.
  Некако им се чинило да је код „Два јелена” највеселије, а ни ценовник није играо малу улогу. Дешавало се да тамо забасају и неки пријатељи парајлије који ће студентима и уметницима да плате цео провод. Коначно, било је општепознато да Стева Боднаров спава у мртвачком сандуку, на простирци од шушки. То је имао, кревет баш и не.
   Када је фино друштванце стигло на лице места, музика је већ увелико свирала. Ваљало је забавити госте пре вечере. Кнежев се деценијама касније сећао како су Паја Николић и његов оркестар стварали штимунг какав се само може пожелети. Глас је већ пустила и Пајина супруга, чувена Софка. Она је почетак вечери провела у неком угледнијем локалу, да би се убрзо спустила до „Два јелена”.

Непријатељ на видику

   Око десет часова кафана је била крцата, нестало је столица, о тањирима да се и не говори. Више-мање радило се о редовним гостима, мада није мањкало ни придошлица. Гости су се загревали, да би кафеџија пред поноћ погасио светла и упалио свеће. Ваљало је у тишини и жалости испратити стару годину. Гости су поустајали, мртва тишина. Минут ћутања касније, светла су се попалила, бура одушевљења, честитање, љубљења. Потом се заиграло, сви гости су се ухватили и заиграли „Краљево коло”.
   Било је ту и женског друштва. Ако и иначе нису ишле по кафанама, те ноћи су изашле, да прославе Нову годину. За дивно чудо, већ припити и распуштени гости нису им превише сметали.
   За својим столом нашао се и знаменити Раде Драинац, вицекраљ боема. Краљ, песник Тин Ујевић, био је (не)оправдано одсутан. Нешто раније виђен је„Код младог Арапина”, где је утапао жалост за старом годином. И толико је утопио, да се умало удавио, па није могао да продужи до „Два јелена”. Ништа зато, вицекраљ је преузео његова задужења и више него достојно га одменио.
   Столовао је у челу неколико спојених столова. Около окупљени достојанственици, повелико друштво, с дугогодишњим кафанским стажом. Драинац је мало рецитовао своје и туђе песме, мало певао, а када би му се од силне приче осушило грло, освежавао се све новим и новим боцама вина.
   Сто даље било је још једно весело друштво. Међу њима – син управника београдске полиције. Бар се тако шушкало међу осталим гостима. Угледао га је и Рака.
   Већ добрано припит, Драинац је замолио сликара Жику Влајнића да пође и опали шамарчину „оном тамо полицајчевом сину”. Овоме није било потребно дуго наговарање. И он лепо загрејан и сходно томе охрабрен, није био лењ, па се храмајући одгегао до суседног стола. Тренутак касније пукао је врућ шамар некоме из тог друштва. Да ли је у питању био син управника полиције или не, више није било важно. Биће да су и Рака и Жака имали неке нерашчишћене рачуне с управником полиције. Или, можда, и са његовим сином? Како год било, шамар је одјекнуо.


                        Кафански ратници

   По обављеном послу, Жика се спретно окренуо на пети. Кренуо је ка свом столу. Једва да је направио два корака, када је за њим полетео масиван сифон соде. Ко год да је упутио пројектил, био је прилично тачан. Сифон је Жику погодио посред главе. Уметник је пао као свећа, и то баш преко столице на којој је седео Стева Боднаров. Овај је окрвављеног колегу дочекао у наручје.
   Једва да је прошло неколико секунди, а почела је општа туча. Разлегала се вриска женског света, који се вероватно тад запитао шта им је требало да Нову годину дочекују у друштву уметника и боема. Настала је општа бежанија. Они који нису припадали зараћеним странама, то јест, столовима, гледали су да напусте поприште како знају и умеју. Неки су заглавили на врата, док се други нису либили да искачу кроз прозоре, избегавајући кафански инвентар, који се очас посла претворио у убитачне летеће објекте.
   Ударци су пљуштали уздуж и попреко. Код непријатељских столова више се није знало ко кога бије. Да ли је Рака дохватио Стеву или је то ипак неко од другова сина управника? Онај што у углу управо одваљује ногу од столице мерачи кафанског ратника који је зграбио боцу.
   „Епска битка” потрајала је неколико минута. На крају је на бојишту остало свега десетак јунака на ногама. Два непријатељска табора, један под вођством Стеве Боднарова и Жике у ранама јуначким, а други предвођен братијом са суседног стола, полако су одступала у два супротна правца. Није само Жикина глава била окрвављена. Они други тражили су задовољење, док су их први изазивали. А никоме није падало на памет да се приближава непријатељској страни. Више је то било чаркање на одстојању. Полетела би понека каменица, колико да се спасе образ. Ипак, као да више никоме није било до туче.
   А и главни замешатељ, Рака Драинац, некуда се изгубио. То је дружина Стеве Боднарова схватила тек када су добрано одмакли од кафане. Из „Два јелена” је допирала музика, Паја и Софка покушавали су да спасу и извуку дочек. Гости су се полако враћали.

                                                  
    Смех

   Сутрадан се испоставило да је Рака наставио своју одисеју. Завршио је „Код Рудничанина” на Чубури, где се преселио и краљ Тин. Оданде су их избацили усред 1. јануара. Тачније, касно по подне. Рашчуло се да је после „Скадарлијске битке” Централна амбуланта на Теразијама била пуна рањених и повређених слављеника. Страдали су припадници оба табора, а било је и недужних посматрача.
   Ипак, за коначно разрешење новогодишње мистерије 1929. године ваљало је да прођу деценије. Како наводи Кнежев, четрдесетак година касније, у Клубу књижевника срели су се Стева Боднаров и архитекта Михаило Мика Јанковић. Реч по реч, успомена по успомена, дотакли су се и предратних провода, па и дочека Нове године. Стева се одмах досетио те 1929. године и знамените туче. Мика је скочио и праснуо у смех.
   Објаснио је Боднарову да је онај шамар од Жике Влајнића добио он, али и да је јуначки узвратио сифоном соде, па му добрано улубио главу. Испоставило се да је цео каламбур од почетка до краја био забуна. За њиховим столом уопште није седео син управника Града Манојла Лазаревића. Биће да му је неко био сличан. Сасвим довољно за тучу и знаменити дочек.

Број: 3542 2019.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић