Историја писана бајонетом

ЈЕДАНАЕСТ ЈУРИША ПОТПУКОВНИКА ПУРИЋА

Четврти пук добио је наредбу да по сваку цену заузме и одржи положај на Мачковом камену. Командант је издао заповест да сви официри крену пре својих војника...

Почетком септембра 1914. године посебан Босански одред српске војске затекао се на положајима у Босни, углавном око Вишеграда. Ову јединицу чинили су углавном војници Четвртог пешадијског пука првог позива, њих око пет хиљада. Командант им је био потпуковник Душан Пурић, четрдесетједногодишњак чувен по готово лудој храбрости.
   Док су се они ломатали по стрминама око Вишеграда, нова опасност се надвила над Србијом. На наваљивање савезника, после Церске битке српска војска је прешла у Срем. То су искористили Аустроугари, па је у штаб Босанског одреда једног јутра стигла депеша из Врховне команде да се непријатељ пребацио преко Дрине и кренуо ка Ваљеву.
    Како је требало времена да се главнина снага пребаци са севера, а Четврти пук био је најближи, то је Пурић добио наређење да усиљеним маршем пребаци свој пук преко Ужица и Ваљева и, по сваку цену, пре непријатеља избије на положаје изнад Пецке. Четврти пук је имао да буде претходница која ће Аустоугаре да задржи док не пристигне главнина јединица.

Трком ка Пецки

   Како се две деценије касније присећао Живко Топаловић, социјалиста, политичар и један од најближих сабораца Димитрија Туцовића, у то време млади поручник у штабу Четвртог пука, Пурић је намах занемео. Наређење је значило да брзо мора да се прикупи пет хиљада људи разбацаних по брдима, потом да се без сна и одмора пребаце 150 километара преко пет планинских масива. Ваљало је исто тако брзо пребацити и храну и муницију. На све то, чекала их је битка у сусрету. Ко ће пре да стигне у Пецку?
   Уследила је наредба за покрет. Пољским телефонима дозиване су истурене предстраже, ордонанси су се растрчали. Свако одељење најкраћим правцем да се врати на пут ка Ужицу! Међу војницима свеопшта радост. Понадали су се да је све готово, да иду кући, у Ужице. Убрзо су схватили да настављају даље, за Ваљево. Тамо се налазила Врховна команда. Без роптања су наставили, све док нису стигли у близину града. Пурић је добио наређење да дође у Врховну команду, право код врховног команданта, регента Александра.
   На аудијенцији престолонаследник му је изложио тежину прилика. На Ужичанима из Четвртог пука почивала је малтене судбина земље. Све је на коцки, све зависи од тога да ли ће предухитрити Аустроугаре. Била је ноћ када се Пурић вратио у свој пук. Подигнут је логор код Ваљева, војници су спавали. Потпуковник је наредио да се оставе још мало, док су се ордонанси растрчали по шаторима и као из мртвих дизали официре из сна. Командант им је изложио задатак и питао:
   – Хоћемо ли напред?
   – Хоћемо!
   Ордонанси су се опет растрчали по логору, штаповима лупали по шаторима. Ваљало је без труба и ларме разбудити војску. Мора се напред, наспаваће се када стигну изнад Пецке. Ако не стигну, све је узалуд. Још само мало, колико да се попну на брдо изнад своје куће.

Ватра без престанка

    Пук се брзо постројио и кренуо. Прошла је поноћ када је јединица под вођством сељака-водича марширала навише. Наређена је строга тишина, није се знало где ће се срести с непријатељем. Топаловић се сећао да су људи посртали, као да су били пијани. У зору су претходнице избиле на положај на вису Мали Рожањ. Било је то 17. септембра 1914. године. Нигде никога.
   Тек што су се батаљони пребацили преко гребена, огласила се пушка. Па још неколико. С друге стране су наишле аустроугарске претходнице. Одједном, као да су сви дошли себи. Пуцњава их је пренула. Војнике је обузела она позната нервоза пред битку. Зачуо се глас команданта Пурића:
   – Први, други, трећи батаљон, у стрелце! Команданти батаљона за мном!
   Официри су истрчали на гребен. Пред њима је пукао поглед на брегове под маглом. Пет стотина метара испред, из борове шуме, искочио је вод Аустроугара. Плавеле су се униформе. Поново Пурић:
   – Први, други, трећи батаљон, напред! По сваку цену задржати непријатеља! Четврти да копа ровове. Две батерије на гребен, одмах да отворе ватру! Ја остајем где сам!
    Неколико минута касније, три хиљаде људи јурнуло је на другу страну гребена. Ка њима талас плавих униформи. Чуле су се јасне наредбе њихових официра. Терали су војнике, одјекивало је „Форверц!”.
   Како су се војници угледали, намах су залегли. Одјекивали су пуцњеви, готово да се све слило у један огроман плотун. Једва да се разабирао клокот митраљеза. Оне две батерије бљувале су ватру без престанка. Тадија И. Рајичић, официр, сећао се на двадесетпетогодишњици битке да би топови већ код трећег хица отклизали, па су послуге муку мучиле да их врате на место и наставе паљбу. И то строго картечом, који је правио пустош у редовима Аустроугара. Пешадија је то користила и напредовала. Аустроугари потом у противнапад. Линија је лелујала. И тако осам пута, колико је Топаловић избројао. Свака стопа тла плаћана је крвљу. Све се свело на то ко ће кога да сјури с врха брега.

За мном, у славу!

   Сав тај кркљанац и кланицу са свог места надгледао је потпуковник Пурић. Топаловић и ордонанси су га молили да се склони или залегне. Није имало смисла да тако стоји на најистакнутијем месту на бојишту. Још му пешеви капута лепршају, па праве још бољу мету. Питање је тренутка када ће неко да га нанишани. Пурићу није падало на памет да се склони. Важно је да цео пук види свог команданта. Утом је рањен и Топаловић.
   Док су га вукли у заклон, гледао је команданта. Овај као да је био у трансу. Приметио је да се Аустроугари ломе, па је из резерве извукао четврти батаљон. Наређење је било оно најстрашније. На нож! Пурић је сишао са свог положаја, дограбио пушку једног погинулог војника. Одјекнуло је:
    – За мном, у славу, ужички соколи!
   Припадници Четвртог пука у стопу су пратили команданта. У збијеним редовима, уз громогласно „Ура”, ударили су у бок непријатеља. Настао је кркљанац, радили су бајонети и кундаци, једва да је понеки пуцањ одјекнуо. Аустроугарска артиљерија је утихнула, нису смели да пуцају у масу измешаних телеса. Битка је преломљена, Мали Рожањ је коначно заузет. Шуме су се плавеле од униформи на мртвим аустроугарским војницима.
   Непријатељ се безглаво повлачио. Заправо, бежао. Војници су се предавали чак и сељанкама које су успут сретали. Тако је једна баба дотерала четрнаест заробљеника. Предала их је лично Пурићу. Нашла их је на тавану. И, како је рекла, сви су – мутави.
   Борбе око Рожња, много мањег обима, вођене су до 20. септембра. Тек следећег дана стигла је допуна хране и муниције. А однекуд с десна допирали су одјеци тешке борбе. Било је то на Мачковом камену, удаљеном десетак километара. Знало се да тамо пукови Дунавске дивизије воде очајничку борбу против знатно јачих непријатељских снага.
   Четврти пук једва да је имао два сата одмора, када је стигло ново наређење. Има да се притекне у помоћ Дунавској дивизији. Уследио је усиљени марш. Ужичани су стигли око седам сати увече. И одмах ступили у борбу.
    Исте вечери потпуковник Пурић позвао је команданте батаљона. Наређење је било једноставно: ноћним јуришем с осталим пуковима Дунавске дивизије мора да се заузме Мачков камен.

Талас за таласом

   Како се Тадија И. Рајичић сећао, заповест су примили сви, па и капелник музике. Тачно у поноћ између 20. и 21. септембра има да се свира „Јуриш”. Сви су с нестрпљењем гледали у сатове. Командант Пурић без престанка је обилазио војнике, храбрио их. Ови су га обожавали. Веровало се да он има среће, па да онда срећа прати и војску.
   Тачно у поноћ музика је засвирала „Јуриш”. Ужичани с бајонетима, у таласима, наваљују у непријатељске ровове. Оданде избија паклена ватра. Громогласно „Ура” разлеже се шумама планине Јагодње. Не зна се ко кога удара, ко кога боде. Помешале су се шајкаче и качкети. Мрак је, врло је тешко распознати униформе. Севају сечива ножева, осветљују их експлозије. Аустроугари се повлаче у расулу. Потом крећу у противнапад. Ровови неколико пута прелазе из руке у руку. Шума је густа, лако се губи веза.
   Огорчене борбе наставиле су се и током дана. Однекуд од Зворника гађала је аустроугарска хаубица. На то, унакрсно су одговарале пољске и брдске батерије. Пурић је зато неколико пута тражио да у напад иде само један пук. Клео се да је његов пук довољан да држи фронт. Овако, нагомилана су три пука на уском простору, па где год граната да падне, погоди нешто. Предлози су му одбијени.
    Из дивизије су стизала наређења да положај по сваку цену мора да се одржи, те да се јуришом непријатељ одбаци с Мачковог камена. Следи талас за таласом. Понегде су ровови удаљени свега седам метара. Током напада војници су свог команданта видели усред битке. Није командовао телефоном, како се већ уобичајило, већ је био на месту где је могао да види цео пук, а њега и последњи из строја. У једном тренутку нашао се испред огромне букве.
    Кора дрвета била је потпуно ољуштена дум-дум зрнима, које су Аустроугари нештедимице користили. Команданти батаљона молили су га да се макар заклони иза дрвета. Пурић ни макац. Или ће да победи или да погине. Трећег нема! Утом су дотерали неког заробљеног Босанца који је тврдио да је њихов лајтнант, задивљен храброшћу, забранио да се пуца на Пурића. А онако огроман и изложен, био је одлична мета.

Мук као по команди

    Те вечери јуриш је смењивао јуриш. Све уз пратњу музике, коју је командант држао уз себе. Ови су дували из све снаге. Целе ноћи се противнападом одговарало на напад. Лешеви су прекрили готово сваки педаљ Мачковог камена.
   Сутрадан, Пурић дознаје од заробљеника да су им стигла појачања, и то босански пукови. Наређено им је да морају да заузму Мачков камен, макар сви изгинули. Исто наређење имали су и наши. Потпуковник Пурић окупио је своје официре. Издао је само једну заповест:
   – Војници, ми смо овде дошли да гинемо за отаџбину. Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих. За мном! У јуриш! За слободу и Отаџбину!
   Четврти пук је кренуо. Рајичић се сећао да се пушчана ватра слила у општи пакао. Понегде је већ почела борба на нож. Стижу непријатељска појачања, густе колоне крећу у стрељачки строј. Једна њихова колона из заклона удара у десни бок српске војске. Тамо је Девети пук, који се повлачи. У зао час следи напад и на лево крило, где је Осамнаести пук. И они се повлаче. Примећују се нове и нове колоне непријатеља. Батерије сипају страшну ватру на Четврти пук.
   Пурић и даље командује као да је на вежби. Бојиште је прекривено мртвима. Рањеници запомажу. Све смрди на крв и барут. Јуриш за јуришом. Пурић јури испред свих. Не испушта пушку. Пуца, издаје наређења. Ужичани га у стопу прате. А онда, неко је избројао да је у питању био једанаести јуриш, први је излетео на вис. Дочекала су га три куршума, право у груди. Пао је на руке свог пратиоца.
   Тадија И. Рајичић сведочио је да је он, као командир митраљеског одељења, у том тренутку ватром штитио бок пука. Одједном, пуцњава је замрла. Као по команди. Док је покушавао да докучи шта се дешава, притрчао је ордонанс и прошапутао му:
   – Погибе командант Пурић!
    Оно затишје било је одавање почасти храбром команданту.

* * *

    После погибије команданта, Четврти пук је почео да одступа. Аустроугари су овладали котом, али је задатак ипак био испуњен. Фелдмаршал Оскар Поћорек , командант аустроугарске војске, спречен је у намери да за три дана овлада Јагодњом и Соколским планинама.
   Душан Пурић постхумно је унапређен у пуковника. У Ужицу је 2010. године постављена његова биста, у центру града.