Завирујемо у књиге рођених

ИМЕ ТЕ СКРИВА, А ПРЕЗИМЕ ОТКРИВА

Кинез Ли је, у ствари, Шљивић, Бах значи поток, а сви Тејлори имали су неког претка – кројача, баш као што сви Ћелићи могу бити сигурни да им се неки прадеда није дичио косом.

Каква би гужва настала у школским дневницима, телефонским именицима, како би се разносила пошта кад би људи имали само имена? Данас заиста не би могло да се макне без презимена, иако поглавице неких аустралијских племена немају ни име ни презиме јер верују да ће тако остати непознати злим духовима.
   Било да се зове Едсон Арантес дос Насименто Пеле, као славни Бразилац, краљ фудбала, или Ив О., ауто-механичар из Марсеља, Кичизо Накамура, Џон Смит, Абдолах Ибн Хасан или Дејан Петровић, свако жели да зна како је настало и шта значи његово презиме.

Кривоноги Талес

   Стари Грци нису знали за презиме.  Да би се људи с истим именом ипак разликовали, додаван им је неки надимак. Уз славна имена филозофа, књижевника, научника, обично је стајало име места из кога потиче: Талес из Милета, Аристарх са Самоса. Међутим, обичан Талес називан је са много мање церемоније: Талес Кривоноги, Талес свећаров син, или унук Филипов. Ови надимци били су саставни део имена, али се нису наслеђивали.
   Римљанин тога времена имао је просечно три имена: Марко Тулије Цицерон, Публије Овидије Назон, Тит Лукреције Кар. Прво име било је лично, друго очево а треће дедино или неког другог претка. Кад данас напишемо оно средње слово између имена и презимена – то је остатак обичаја још из доба Римљана!
   Пре отприлике 2.400 година римски начин обележавања са три имена скратио се у nomen – име и cognomen – презиме. Тако се поуздано зна када је на тлу Европе употребљено прво право pрезиме – породично име које се наслеђује. Међутим, кад је пропало Римско царство, доласком хришћанства презимена су нестала јер је нова вера  признавала само крштено име!
   Модерна презимена настала су практично у средњем веку. Најпре су краљевске и племићке породице почеле да додају уз име главе породице назив поседа који је држао и у почетку га је, заједно са имањем, наслеђивао само најстарији син. Касније су га примали и млађи синови и тако је презиме постало наследно. Кад је трговина почела да цвета било је веома важно знати како се ко зове да се не би лутало и грешило, па и грађани по угледу на племиће добијају презиме. Обичан народ последњи га је добио.



   Мушкарци, очеви, вековима су имали главну улогу у породици и друштву па је разумљиво што се сродство рачунало по мушкој линији а и презиме настајало од очевог имена. То се задржало и данас у највећем броју земаља света. Синови целог живота, а кћери до удаје, носе презиме настало од очевог имена или породично презиме. У Шпанији чак и данас жена после удаје не узима мужевљево презиме већ задржава очево!
   Од очевог имена презиме се прави на више начина. Најједноставнији је код германских народа где се на очево име дода само sohn, што значи син. Тако је и код ашкенаских Јевреја, оних са севера и из средње Европе. Морисон је Син црнокосог човека, Абрамсон – Син оца многих, Вилхелмсон – Син господара воље.

Син будног човека

   Код Англосаксонаца презиме се често прави од очевог имена додавањем наставка инг: Браунинг је Син смеђег човека, Денинг – Данчев син, Хардинг – Син чврстог пријатеља. Код Ираца и Шкотланђана Мак означава сина а О’ – нечијег унука или потомка: Мак Брад је Син слуге Свете Бригите, Макгрегори – Син будног човека. Презимена са О’ бројна су у Ирској и Шкотској: О’Рурк je Руриков потомак, a O’Донегал – потомак човека из Донегала.
   Норманска ознака за сина је фиц. Таквих презимена некад је највише било у Француској, нарочито у северним деловима које су Нормани освојили и годинама држали, али се данас много чешће срећу у Енглеској и САД. Фицрој је Краљев син (ово име најчешће су добијала краљевска деца рођена ван брака), затим Фицџејмс – Син човека коме је бог саветодавац Фицџералд, Фицморис итд.
    У Шведској су најчешћа презимена на -сон. Тако у овој земљи има око 380.000  Андерсона, 364.000 Карлсона и 330.000 оних који носе презиме Јохансон. Да би се смањила забуна око толиког броја истих презимена, шведска влада издала је регистар са 50.000 несвакидашњих шведских презимена и позвала грађане да, ако желе, изаберу ново. Код Данаца је овај додатак, помоћу кога се од имена оца прави презиме, искључиво -сен: Андерсен, Фредриксен, Јакобсен, док Норвежани користе оба, па има и Олафсена и Олафсона.
   Шпанци граде презиме од очевог имена додајући -ез, и таква презимена су веома бројна – Домингез, Алварез. Гомез, а Португалци -еш: Алвареш, Гомеш, Кампнеш.

Кад се он уда

   У нашој земљи и „региону” има презимена са готово свим могућим наставцима из словенских језика (Петров, Седмак, Бобек, Апостолски), али се ипак највећи број завршава на „ић”. Овај наставак најчешће се везује с присвојним придевом на -ов или -ев и тако постају именице које значе чији је који син: Јовановић, Милошевић, Павловић, управо: Јованов син, Милошев син... (У већини случајева данас име у основици презимена није име оца већ неког даљег претка по коме се цела породица тако презива.) Многа презимена немају -ов и -ев испред -ић: Јованић Лазарић, Ивић, Николић. Таква су особито презимена изведена од женских имена на а: Анђелић, Јелић, Јагодић, а она су постала онда кад је глава породице била жена, због тога што је остала удовица или, ако је муж дошао у њену кућу, на њено имање!
   Неки научници сва наша презимена на -ић тумаче као деминутиве јер опште именице са овим наставком (царић, братић, орлић) значе нешто младо, рођено од онога што основна реч значи, нешто умањено.
   Грчка презимена су обично дугачка јер се граде тако што се на очево име додаје -пулос: Теодоропулос је Божидарев син, а Ставропулос – Крстин.
   Код Арабљана презимена по очинству праве се додавањем речце абд и ибн које значе син, само што обично абд иде напред а ибн служи као веза између имена: Абдалах ибн Хасан.

Херера је ковач

   Најчешће презиме у САД и Енглеској је Смит – ковач. То је и разумљиво кад се зна да је ковачки занат одувек био цењен и тражен. Код нас је ово презиме често: Ковачевић и Ковачић, код Француза оно гласи Лафорж, у Италији Фабри, за Шпанце то је Херера а код Португалаца Фереира. Шмит је веома често презиме код Немаца, Кузњецов код Руса, Ковалевски код Пољака.
    Презимена добијена према занимању настала су врло рано јер су се људи по њима разликовали: један Џон био је ковач, други млинар и временом се уз њихово име редовно употребљавало занимање које је прерасло у право презиме кад су почели да га наслеђују и синови. И данас је лако утврдити шта је био нечији предак ако се он презива Тејлор – кројач (Шнајдер), Кларк – писар, а код нас: Дунђерски, Пандуровић, Поповић, Рибар, Терзић.



   Енглеска и немачка презимена, кад се завршавају на -ер или –ман, означавају човека који ради одређен посао: Купер – Бачвански, Пинтеровић (онај који прави бурад), код Немаца Бендер. Уопште, код Немаца од сваког заната има по неколико изведених презимена. Тако би наше Дрводелић код њих било: Цимерман, Тимерман, Шрајнер, Шринер, а код Енглеза су сва ова презимена постала од истог поjма – Форстер, Форестер, Фостер, Вудвoрд, Вудруф, Вудмен!
   Презимена по занимању заједничка су за све народе света и лако се преводе с једног језика на други. Код нас Млинарић, на енглеском Милер, Молинари у Италији, Де Муињу – португалски, Молина – шпански, Молнар на мађарском, Мелер или Милер код Немаца, Демулен, Молине, Меније – на француском, Мељников на руском,  Млинарж – пољски, Млинек, Мелник – чешки, и тако редом.

Брадати и ћелави

   Прилично су честа презимена настала од надимка који је неки предак добио по некој својој особини, најчешће рђавој. Људи су одувек волели да надевају другима надимке из жеље да се мало насмеју, па су зато они често смешни, а неки и незгодни. Тако у нашој земљи имамо презимена: Торбица, Врабац, Кртолица, али и нека чији би власници били срећни да их се ратосиљају.
   Презиме Браун, четврто на листи најбројнијих у САД, настало је од надимка (браун значи смеђи). Код Француза то је Лебрен. Кад је у питању појам црн, таква презимена срећу се у целом свету: Блек, Блеки, Блекмен у Енглеској, Фоско или Нери у Италији, Прето у Португалији, Фекете у Мађарској, Маврос у Грчкој. Код Немаца то су Шварц, Сварт, Мор, у Финској Мустанен, код Јевреја Пинкус, а код Чеха – Черни, код Руса Чернов, Чернишевски, у Пољака Черњек и Чарњецки.
   Брада је такође од важности за прављење надимка, а касније презимена. Барт, често немачко презиме, означава брадоњу. Код Енглеза то чине презимена Берд и Скагс, а код романских народа Барберини, Барбера, Барбариго, Барбоза, Барбијери. И ћелавост је често мета за надимак. Код нас, на пример, Ћелићи могу бити сигурни да им се неки предак није баш дичио бујном косом.
   Немогуће је набројати сва презимена настала од надимака. Ово су била само „космата” презимена, а шта би се тек могло испричати за уши, носеве, очи, уста, стас, висину, дебљину, криве ноге, начин говора, смејање!
   У презименима од надимака често срећемо имена животиња, али је тешко одлучити како су она настала. Да ли је, на пример, Козарац личио на козу или је чувао козе. Коњовић је можда био налик на коња, али је можда био власник какве ергеле. Да ли је Мушицки био неки нервозан, мушичав човек или је његова кућа била пуна мушица? Да ли је Зечевић био налик на зеца, хитрих ногу, или кукавица – то не можемо да знамо. Исто тако не зна се шта су творци надимака некада давно мислили кад су неког назвали Кошутић или Хог (енгл. свиња), Пауновић или Мутон (франц. овца), Орловић или Олифант (слон).

Поток на брду

   Још једна велика група презимена постала је од географских појмова, према томе где је човек живео или радио, одакле се доселио или од назива имања неког  претка. Тако је веома чест географски појам брег или планина. Ево само неколико таквих: у Енглеској – Хил, Пик, Нол, Пен, код Немаца Беслер, Кнор, Шпицер, код Француза Димон, мађарски Хеђи, у Италији Зола, Колети. Мало се ко сетио да презиме Бах, веома раширено у Немачкој, значи поток!
   Често презиме код Јапанаца, Накамура, значи Средње село. Најомиљенија презимена у Кини су Чанг (планина) и Ванг (море или океан) – и ма колико да звучи невероватно, више стотина милиона Кинеза презива се Ванг а још толико Чанг!
   Ботаничка, презимена изведена од биљака, плодова, цвећа и дрвећа, бројна су нарочито на Далеком истоку, али и у већини европских језика. Код Кинеза презиме Ли значи Шљивић, код Јапанаца Сато је помоћ и цвет. Код нас Цветковић, Цветић или Цветинчанин добијају код Француза облик Лефлер, на енглеском Флауер, Фјори на италијанском, а мађарско цветно презиме је Вираг, Блум на немачком и Флорес, односно Флор на шпанском и португалском.
    Постоји и велика подгрупа презимена према предметима, алатима и оружју. Тако Сузуки значи звона и дрвеће, у ствари, то је име неког ко је волео звона и дрвеће. У „региону” ових презимена има више но у другим земљама и она су занимљива: Иконић, Мамузић, Врчевић, Чутурило, Брадваревић, Будак, Шкарица, Удицки, Кубуровић, Сабљић, Топузовић.

Број: 3588 2020.
Аутор: Д. Е.