Дуго путовање у рај

ГРЕХ У КОРИЦИ ХЛЕБА

Током 18. и 19. века у деловима Велике Британије на сахранама су посебну улогу имали људи који су на себе преузимали овоземаљске преступе покојника.

Верује се да се овим несвакидашњим занимањем последњи бавио Ричард Манслоу (1833–1906) из енглеске грофовије Шропшир. У септембру 2010. године мештани села Ратлингхоуп на чијем гробљу је сахрањен, успели су да сакупе око хиљаду фунти како би се његов споменик обновио. Том приликом одржана је служба у цркви не само да би се одала почаст покојнику, већ и као нека врста подсетника на обичај који је посебно у Велсу, као и енглеским окрузима у близини границе са Велсом и неким деловима Шкотске и Ирске, опстао генерацијама.
    Посао који су обављали такозвани „људи који једу грехове” (енг. sin-eaters) сматран је веома важним делом погреба, нарочито кад покојник није успео на самртној постељи да се исповеди свештенику. Тада би ожалошћена породица стављала хлеб на груди преминулог, а затим би окупљени посматрали како човек плаћен да обави посебан задатак, заједно са сваким залогајем хлеба, упија грехове покојника и тако му обезбеђује пут у рај.
   Ова пракса била је уобичајена и распрострањена највише током 18. и почетком 19. века, али најранија документа сежу и у 17. век.

Ђавоља посла

   Археолог и писац Џон Обри (1626–1697) међу првима је детаљније описао како је стари обичај на сахранама изгледао јер је и сам имао прилике да присуствује оваквим догађајима. Углавном су за „једење грехова” били задужени најсиромашнији чланови заједнице. Њих и није било тешко наговорити да одраде посао који није захтевао готово никакав напор, а за који су, ако ништа друго, добијали храну, пиће и неколико пенија. Неретко су током обреда изговарали посебне молитве. У њима се „једач” обраћао покојнику уверавајући га да ће на оном свету наћи мир и спокојство јер је он заложио сопствену душу за њега. Тиме се спречавало и да се упокојени врати и лута као дух, прогањајући живе.
   Обри се у белешкама присетио мршавог, високог, ружњикавог сиромаха који је живео у неугледној сеоској колиби. Баш њега је једна породица позвала да „поједе” грехове преминулог. Чекао је да сандук изнесу из куће, а затим је изнад тела појео хлеб и испразнио посуду с пивом, чиме је очистио душу почившег. Због тако великог терета који је преузео на себе добио је и нешто новца.
   Иако већина није презала од тога да плаћа људе за овај, у најмању руку морбидан посао, према онима који су прихватали туђе овоземаљске преступе у свакој другој прилици народ се углавном понашао као да су непожељни чланови друштва. Мада су поштовали њихову спремност да преузму толико грехова на себе и заложе сопствену душу, баш због тога су их се и плашили и повезивали их с вештичарењем, црном магијом, па и самим ђаволом.

Сукоби са Црквом

    Веровало се да, ако неког од њих погледају у очи макар на трен, несрећа је неизбежна. Због тога су се трудили да их држе подаље од себе и терали их да живе на издвојеним местима, у самоћи. Добродошли су били само када смрт закуца на врата. А са сваким новим обредом сматрали су да постају све веће оличење зла. Зато је у неким местима уведена пракса да се спале све дрвене посуде из којих су јели и пили, као додатно прочишћење. По обављеном послу терали су их од куће узвицима, псовкама, гађали их камењем и осталим предметима који би им се нашли при руци. Због свих грехова које су током времена упили у себе за њих није постојао спас ни на овом ни на оном свету.
   Осим што су носиоце туђих грехова избегавали они који су их без икакве гриже савести упошљавали, „једачи” су имали и невоље с Црквом. Радили су без њеног одобрења, а тиме што су на неки начин преузимали улогу свештеника-исповедника, урушавали су њен ауторитет. Ширење празноверног обичаја довело је до тога да се људи мање поверавају црквеним лицима.

Туга Ричарда Манслоуа

   И поред тога, недозвољени обреди сврставани у јерес успевали су колико-толико да се држе у тајности. А људе који су пристајали да за неколико пенија поједу хлеб „натопљен” туђим преступима, злочинима и свакојаким рђавим делима није било лако ни затворити ни оптужити за богохуљење. Међу њима је било много луталица и бескућника чији се траг брзо губио, јер су се често селили од места од места и живели скривени од света.
   Обичај је полако замирао до половине 19. века. Већ поменути Ричард Манслоу, који се сматра последњим представником „људи који једу грехове”, по много чему разликовао се од својих претходника. Овом послу није се посветио због сиромаштва. Одрастао је у породици која ни у чему није оскудевала, а касније је и сам постао успешан земљопоседник. Разлог зашто се одлучио за готово заборављено занимање била је лична дубока туга.
  Манслоу је изгубио четворо деце и, према легенди, ова трагедија га је нагнала да помогне осталим мештанима да лакше преболе губитак најмилијих.

Број: 3587 2020.
Аутор: С. Лазић