Живот пише драме

ЕНГЛЕЗ, ПРИЗНАЈ ИЛИ БУМ-БУМ....

У дворишту су ми везали руке на леђа и очи завезали марамом, а затим ме прислонили уза зид. Зачуо сам команде и шкљоцање оружја, па сам се само згрчио очекујући пуцње...

Руке и ноге били су ми потпуно утрнули од конопца који ме је везивао за столицу. После толиких батина постао сам потпуно неосетљив на бол, као и на све оно што се дешавало око мене. Као кроз маглу гледао сам јапанског официра који ми се непрестано уносио у лице и, по ко зна који пут, викао:
   –  Признај, Енглез, признај!
   Сакупио сам снагу да отворим уста отекла од удараца и поново га шапатом упитам:
   – Шта...? Шта да признам?
   Можда је било боље да се нисам толико трудио да говорим, јер сам већ следећег тренутка врхом чизме добио стравичан ударац посред браде и, заједно са столицом, одлетео у угао собе.
   Када сам у ћелији дошао к себи, питао сам се докле ћу бити мучен и добијати батине без разлога. Јер, ја и нисам имао шта да признам...
   У рану јесен 1944. године, као британског поручника, заробили су ме Јапанци и послали у логор за ратне заробљенике двадесетак километара од Чингмаја у Тајланду. Како сам међу британским, холандским, аустралијским и индонежанским војним заробљеницима био најстарији по чину, Јапанци су у мени видели личност која ће се старати о реду међу заробљеницима и бити одговорна за њихове поступке.

У логору су се према нама понашали као према животињама. Ускраћивали су нам оброке, тукли нас, тако да се бројно стање заробљеника с неколико хиљада смањило на неколико стотина најотпорнијих.
   Једне ноћи шесторица Британаца побегла су преко зида! Вест ме је запањила више него саме Јапанце, јер ако је нешто у том тренутку било бесмислено урадити било је – покушати бекство. Логор се налазио дубоко у густој и непроходној сијамској шуми коју су једино на северу прекидали венци непроходних планина. Бегунци нису имали ни мапу ни компас, а о резервама хране могли су само да сањају, јер је ни у логору није било довољно.
   Кад су сазнали за бекство, Јапанци су се слатко насмејали и није им требало више од дан и по да пронађу бегунце. Двојица су убијена због пружања отпора гониоцима, док су остала четворица враћена у логор. Њихов вођа, такође поручник, Џорџ Бингам, био је рањен у руку. Бегунци су чекали казну, али тога дана ништа се није догодило.

Следећег јутра Јапанци су стрпали бегунце у камион и, на опште изненађење свих заробљеника, нарочито моје, повели су и мене! Одвели су нас у војну команду у Чингмају, раздвојили нас и сместили у ћелије. Биле су толико мале да човек нормалног раста није могао да се целом дужином испружи по поду. Преостало ми је једино да чучим и покушам да спавам.
   Сваког дана водили су нас на саслушање, злостављали нас, ударали ногама и рукама, гасили цигарете по нама, све док не бисмо попадали у несвест. Од мене су нарочито захтевали да признам нешто о чему нисам имао појма.
   – Ако наставе да нас овако муче и опет не сазнају ништа, убиће нас! – рекао је Бингам док су нас доводили на саслушање.
   – Не би смели тек тако да нас убију – одговорио сам глупо, тек да бих нешто рекао.
   После неколико дана Бингамове слутње почеле су да се остварују. Прво су једног јутра из ћелије извели Санмена, једног од Бингамових бегунаца, и повели га у двориште затвора.
   Осетио сам да овог пута није у питању обично „саслушање”! Напољу су се чули пуцњи, а затим су се војници вратили без Санмена. Следио сам се!
    Сад ми је постало јасно да ће нас Јапанци стрељати једног по једног. Следећа два дана извели су и стрељали бегунце, а трећег дана и самог Бингама. Сада сам ја био на реду!

Сутрадан ме је обливао хладан зној кад год бих чуо бат чизама у ходнику. Тога дана, међутим, ништа се није догодило, нису ме чак позвали ни на уобичајено саслушање. Целу ноћ провео сам грозничаво размишљајући и тако дочекао јутро. У ходнику су се чули кораци и врата ћелије су се отворила. Био је то исти онај официр који ме је саслушавао и тукао.
   – Енглез, дошли смо по тебе! Признај, и биће све у реду. Ако нећеш, онда бум-бум!
   Гледао ме је упитно својим ситним очима. Није вредело објашњавати им било шта, па сам ћутке пошао с њим.
   У дворишту су ми везали руке на леђа и очи завезали марамом, а затим ме прислонили уза зид. Чуо сам команде и шкљоцање оружја, па сам се само згрчио очекујући пуцње, али ништа се није десило. Дошли су до мене, одвезали ми руке, скинули повез с очију и вратили ме у ћелију.
   Тако је било и следећег јутра, а затим још два пута. Нерви су ми били на измаку, а вероватно и њима.

Петог јутра су опет дошли по мене, али су ме овог пута, на моје велико изненађење, извели на улицу и убацили у исти онај камион који ме је довезао. На путу за логор било ми је све јасно. Јапанци су се, изводећи ме три-четири пута на стрељање, лепо забављали а истовремено понизили једног британског поручника. Изгледа да им је то био циљ. Кад сам стигао у логор, сазнао сам да су остали логораши између себе поделили сву одећу и ствари које су ми остале када су ме одвели. Сви су мислили да сам изгубљен. Међутим, већ после неколико тренутака моје ствари су сакупљене и враћене уз све почасти према једном старешини.