Било једном у Панчеву

ДОПИСНИЦЕ ЗА ЛЕПОТИЦЕ

Град на Тамишу одувек је умео да се забавља и шали и на свој и на туђ рачун.Томе је, двадесетих година прошлог века, нарочит допринос дало и друштво одговарајућег имена – Дар-мар

У другој половини фебруара 1922. године Панчево је брујало само о једном. Предстојећи карневал и поворка друштва „Дар-мар” било је нешто што је добар део становника вароши жељно ишчекивао. Ако не да се придружи, оно макар из прикрајка да види шта су весељаци окупљени у овом друштву ново смислили и припремили. А само Омладинско друштво „Дар-мар” основао је непосредно после Првог светског рата књижар Ђура Милутиновић. Намерио је да учмалу варошицу макар мало раздрма, а у том науму убрзо су му се придружили и др Ђока Пајић, издавач листа „Курир”, потом и још један Ђока, Ћурчин, дипломата, писац, редитељ и глумац.
   Друштво се брзо прочуло по приређивању чајанки, уз обавезан музички програм и извођење шаљивих монолога. Завршавало се игранкама, на које је хрлила омладина. Чланство друштва се брзо повећавало а чланови су се трудили да живот у Панчеву учине што забавнијим. Имали су и надимке.
   Девојке су се звале „Дар-маруше”, док су мушкарци били „Дар-марци”. Осим приређивања забава, „Дармарци” су се бавили и оним што би се данас назвало „унапређење живота локалне заједнице”. Један од првих подухвата овог веселог Друштва догодио се три године раније.

Ми градимо плажу, она гради нас

   Тако су у друштву доконали да би било добро да се подигне плажа „Лидо” на Дунаву, тамо где је данас плажа „Бела стена”. Наравно, постојала је једна кочница, и то повелика. Пословични мањак пара. Како је у књизи „Записи старог Панчевца” забележио Гига Стојнов, Ђура Милутиновић је предложио да се направи чајанка с игранком у Вајфертовој пивари.
   За тај 26. октобар 1919. године замислио је нешто заиста посебно. Убрзо су плакати излепљени по целом Панчеву. Радознали пролазници могли су да прочитају да ће, осим обавезне игранке, на забави бити и – изненађење. Бираће се најлепша девојка која ће да понесе титулу „Мис Панчева”. Приход од игранке и избора ићи ће у корист подизања купатила „Лидо” на Дунаву.
   Кад је коначно дошао тај дан, испред пиваре тискало се неколико стотина гостију. Како Стојнов бележи, многе девојке су дошле на забаву у пратњи мама и(ли) других старијих особа. Наиме, у то доба девојке још нису саме одлазиле на игранке. Сала је била лепо окићена, сви у свечаном расположењу, с нестрпљењем су очекивали да управа друштва објави како ће да се врши избор. Девојке су по рукама вртеле хартијице с бројевима које су добиле при уласку. Онда су се на позорници појавили представници управе, да појасне ствар.
   Хартијице које су девојке добиле њихови су бројеви. Гласаће се путем дописних карата. У продају ће на лицу места бити пуштено пет хиљада примерака, оверених печатом друштва, с обавезним датумом, да неком домишљану не падне на памет да подметне своју. Цена карте биће пет динара, а за победницу биће проглашена она која добије више од половине. Две хиљаде пет стотина и једна карта доноси победу.
   Чим су карте пуштене у продају, испред благајника се створио ред. Убрзо је све прерасло у гуркање, отимање, умало и тучњаву. Они који су желели да њихова симпатија буде изабрана за мис, куповали су и по стотину карата. За врло кратко време све карте-дописнице биле су распродате. Чак су се и чланови управе „Дар-мара” забезекнули. Нико није очекивао да том брзином карте плану. А када су већ посетиоци орни да плаћају, зашто да их разочарају? Поготово што је све имало племениту сврху, изградњу плаже. Зато су се договорили да предложе публици да се у продају пусте додатне карте. Још пет хиљада комада по пет динара. Онда се мењају и правила. Која кандидаткиња добије више од пет хиљада гласова, биће проглашена за „Мис Панчева”.
   Како девојке и жене нису гласале, то је присутна мушка публика с одушевљењем одобрила наставак игре. Неко је отрчао да купи нове карте. Када су дописнице коначно стигле, избројане су пред публиком и посебно окупљеном комисијом. Додатних пет хиљада комада оверено је печатом и датумом. Онда је почела продаја, поново окончана у рекордном року. Присутни господичићи нису жалили новца како би се њихова миљеница окитила престижном титулом.

На карту више

   Када су карте распродате, уследила је игранка. Свака девојка поносно је окачила свој број, а у програму је било предвиђено да се одиграју три игре – фокстрот, валцер и танго. То је требало да коначно определи гласаче. Међутим, ови су већ одраније чврсто одлучили за кога ће да гласају, па је такмичење у плесу убрзо добило ревијални карактер.
   Међу гласачима нашла су се и два другара, два „Дар-марца”. Стојнов их наводи само као „новинара” и „књижара”. Били су нераздвојни, а новинар је чак становао код књижара. Обојица су на своје симпатије потрошили силан новац, покуповали све карте до којих су могли да дођу. Док је плес још трајао, грозничаво су их попуњавали, криомице бацајући погледе шта за то време ради конкуренција.
   Коначно је објављено да је гласање завршено и приступило се бројању карата. Повела се љута борба између кандидаткиње за коју је навијао новинар и оне друге, књижарове симпатије. Карте су се множиле, што на једној, што на другој гомили. Остале су биле много мање. Већ после хиљаду пребројаних гласова било је јасно да остале девојке немају шта да траже у тој трци. Понека се и разочарано повукла, у пратњи свог бесног обожаваоца.
   Гласови су најзад пребројани. Представници друштва су у мртвој тишини објавили резултате. Кандидактиња за коју је навијао књижар добила је пет хиљада и две стотине гласова. Она друга, у коју се загледао новинар, четири хиљаде и двеста. Онда су гробну тишину разбили повици и дрека.

Суд за крај и нови почетак

   Између два до пре неколико минута нераздвојна друга избила је свађа. Чуло се оно уобичајено, да је избор намештен. Потом да је књижар наговарао бираче, док се овај бранио да није он имао шта кога да наговара. Бирачи имају очи, па могу сами да виде која је девојка најлепша, те по својој савести да гласају. А и он је купио више карата.
   Вероватно би се и дограбили за гуше, да неки чланови друштва нису одглумили тампон-зону између зараћених страна. Остали су се трудили да склоне ситан инвентар, како не би случајно полетео. Књижар је преко миротвораца успео само да довикне новинару да се чисти из његове куће. Овај је то схватио као смртну увреду. Смирили су их на једвите јаде, па се игранка наставила. Проглашена је и мис. Било је и оних који су обесили носеве, али је било и задовољних. Пре свих, управа „Дар мара” која је трљала руке. Обезбеђен је новац за подизање купатила „Лидо”, што се остварило већ следећег лета.
   Већ сутрадан новинар се иселио од књижара. Уместо да крене да тражи нови стан, упутио се у – суд. Суђење по тужби за увреду месецима је забављало цело Панчево. На суђењу се, вероватно највише пута у историји било ког судства, највише чула реч „мис”. На срећу, судија, помирљив човек, успео је да измири парничаре. Књижар је примио новинара натраг на стан. Целог живота су остали нераздвојни.

Свадба са три Ђоке

   Тако је било и на оном карневалу с почетка текста. Тог 26. фебруара 1922. године поворка је кренула од „Српске читаонице”, па свим главним градским улицама. На челу поворке, на великом штајерском коњу, са заставом друштва на којој је стајало „Луде свију држава, уједините се”, јахао је Мали Мита, висок свега 150 центиметара. Обучен у циркуску униформу, изгледао је прилично гротескно. У корак иза барјактара ступала је гарда на коњима. И они смешно одевени, с припадајућим маскама на лицу, трудили су се да се понашају као да су на краљевској паради. У најмању руку.
   За њима су ишли и чланови друштва, у ономе што је било означено као „свечане кочије”, а у питању су била најобичнија шпедитерска кола. Свечане кочије пратила је управа „Дар мара” која је гурала кола, што је за њих био почасни посао. На челу и на крају поворке свирала је плех-музика панчевачких ватрогасаца, и то тако јако, да су улице трештале од буке. Коначно, била су ту још једна кола, у којима су седели трубачи. Они су бродским трубама позивали публику и објављивали програм који ће се те вечери изводити. Одјекивало је:
   – Дођи, народе, да видиш чудо невиђено! „Дар мар” приређује представу и даје десет награда. Свака награда је милион динара.
   Те:
   – Дођи да видиш Ђуру како гута ватру! Јер не зна како ће све ово да плати.
   Настављало се:
   – Дођи, народе, да видиш свадбу, жени се доајен младожења, чика Паја. На свадби ће бити три Ђоке: кум Ђока, стари сват Ђока и девер Ђока. Павловић, Пајић и Ћурчин. Не пропусти да видиш догађај столећа!
   И све тако и у том стилу.
   За то време су вредне „Дар-маруше” продавале лист „Дар мар”. Носиле су мале и велике шешире на којима су биле корпе цвећа, а на понекој и читаво јато птичурина. Пуњених, позајмљених од тамошњих ловаца. Продавале су прво, друго и треће ванредно издање листа „Дар мар”. Који, додуше, до тада није излазио, али кога брига. Публика је куповала лист, сва три издања. Тек касније би приметили да су иста. За свега неколико сати распродато је све што је штампано.
   Увече је приређена забава код „Трубача”. Сала је била прописно искићена, све кукурузовином, коровом, метлама. На улазним вратима стајали су будаци и мотике, док је позорница окићена луком, шаргарепом, ротквом и оним што се већ затекло по оставама. Почетак представе објављен је великом клепетушом и звоњавом. Свирало је шест музика, проглашена је лепотица. Овог пута без гласања. Све је потрајало до раних јутарњих сати. Уз присуство новинара и књижара, истих оних нераздвојних другова и жестоких парничара, којима већ три године нико није смео да помене реч „мис”.
   Панчево је одувек умело да се забави и весели и на свој и на туђи рачун.

Број: 3603 2021.
Аутор: Приредио Немања Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић