Љубав и тако то

ДОК НАС СМРТ НЕ САСТАВИ

Један од неуобичајених закона, донесен крајем педесетих година прошлог века, дозвољава грађанима Француске постхумне бракове.

Кристел Демишел рекла је судбоносно „да” у фебруару 2004. године. Свадбеном весељу у ресторану у Ници присуствовало је четрдесетак гостију. Млада је носила букет жутих ружа, а сала је била украшена баш онако како је замислила. На сваком столу налазила се боца шампањца с посебним налепницама на којима су била исписана имена младенаца. Само две ствари су недостајале – свадбена торта и младожења.
   Кристелин изабраник није одустао од венчања. Разлог његовог изостанка била је изненадна смрт у саобраћајној несрећи. И поред великог губитка, његова партнерка остала је при томе да жели да озваничи везу.

Ништа без доказа

   Њене намере, наравно, не би могле да буду спроведене у дело тек тако. Оне су остварене захваљујући француском закону који омогућава ступање у брак у случајевима када један од партнера више није међу живима. Ипак, за овако необичан поступак, који се назива и некрогамија, најпре је неопходно испунити одређене услове. Захтев за постхумно венчање шаље се председнику државе који га, уколио дâ одобрење, даље прослеђује другим државним службеницима.
   Осим тога, морају да се доставе и веродостојни докази да су планови о венчању постојали непосредно пре смрти партнера.  Венчаница, младожењино одело, рачуни о закупљеној сали за прославу само су неки од многих материјалних доказа који се узимају у обзир. У целој ствари важну улогу имају сведочења пријатеља, као и чланови породице преминуле или преминулог јер се и од њих очекује да дају одобрење.
   У историји Француске забележено је више примера да су се удовице венчавале с погинулим војницима и тада би обреду присуствовао неки други мушкарац као заступник преминулог младожење. То је било нарочито важно трудницама које нису желеле да буду осрамоћене као самохране мајке са ванбрачном децом. Међутим, тек у прошлом веку постхумни бракови добили су и законску потпору. И то све због једног несрећног догађаја.

Улога Шарла де Гола

   На брани Малпасе на реци Рејран, недалеко од града Фрежиса, у новембру 1959. године појавили су се јасни знаци да је на помолу катастрофа. Из неколико пукотина цурила је вода и било је питање дана када ће се цела грађевина урушити. Брана је пробијена 2. децембра када је и јака киша допринела подизању нивоа воде. Огроман талас потопио је и уништио два сеоцета: Малпасе и Бозон. Талас се кретао толиком брзином да је стигао и до Фрежиса, удаљеног око седам километара, уништавајући све пред собом. У незаустављивом налету животе је изгубило више од четири стотине људи.
   Тадашњи француски председник Шарл де Гол (1890–1970) посетио је град када се природа примирила. Док је разговарао са мештанима, пришла му је Ирена Жодар с несвакидашњом молбом. Иако је њен вереник страдао у поплави, млада жена је желела да званично ступе у брак и тако испуни оно о чему су обоје маштали непосредно пре катастрофе. Де Гол је одговорио:
   „Обећавам, госпођице, да ћу мислити на Вас.”
   Не само да није заборавио на њену несрећну судбину, већ је до краја године издејствовао да се изгласа закон по коме ће овакав начин „сједињавања” бити омогућен и другим паровима. Након постхумног венчања живи брачни партнер нема право да наследи новац и некретнине преминулог, али многима то и није циљ. Они који су се одлучили на овакав потез, према сопственим речима, учинили су то да би лакше преболели губитак. До данас је стигло на стотине захтева француских грађана. Власти су увек на опрезу јер је било и више покушаја злоупотребе.
   Последњи забележени пример некрогамије десио се 2017. године. У терористичком нападу на Јелисејским пољима 21. априла у пуцњави је настрадао полицајац Гзавије Жигел. Његова партнерка успела је да добије одобрење за постхумно венчање које је одржано после нешто више од пет недеља. Њему су присуствовали и градоначелница Париза Ана Идалго, као и бивши председник Франсоа Оланд.
   У неким другим земљама, као што је Кина, познат је обичај под називом мингхун или „брак са духом”. У почетку је обичај био да се искључиво венчавају двоје покојника. Касније је прихваћено да један брачни партнер буде жив. Сличан обичај преузели су и Јапанци на острву Окинава које је дуго било под утицајем Кине. У Судану, према старом наслеђу, улогу преминулог младожење преузима његов брат.
   Мада у САД никада није постојао закон који дозвољава постхумне брачне заједнице, једна жена је 1987. године успела да убеди суд да је била удата за Венецуеланца који је умро на Флориди, иако није имала никакве документе као доказ. Пресуда је донесена у њену корист, па је тако успела да се домогне дела његове имовине.