У Новом Саду, еј...

ДОЂЕШ МАТОР, ОДЕШ МЛАД

Како је један несвакидашњи лекарски захват месецима разгаљивао јавност...

Кад су се 7. септембра 1929. године отворила врата ћелије Хасана Мифтара у гарнизонском затвору на Петроварадину, овај војник био је свестан да му је то последње јутро. Извршио је двоструко убиство и па суд није имао милости. Официр који га је спроводио наредио је обредно купање, у складу с верским обичајима осуђеника. Добио је нову униформу и спроведен је у двориште гарнизонског затвора. Одатле је био само један пут, ка губилишту.
   Тамо је увелико ископана рака, у коју је пободен колац. Судски извршилац прочитао је пресуду, а осуђеник, везан за колац, бројао је последње тренутке. Убрзо је одјекнула наредба, потом плотун. Мифтар је клонуо, скљокао се низ колац. То као да је био знак за војнике да почну да растерују радозналце, који су се на губилишту окупљали као да је у питању позориште. У раку су ускочила двојица лекара. Њихово је било да утврде  смрт, али су имали још нешто на уму.
   Према раду Владимира Сакача, Бориса Јуришића и Горана Младеновића „Др Славко Узелац и прва трансплантација у човека у Новом Саду 1929”, један је био млади војни лекар др Бранко Манојловић. Он је вешто одсекао тестисе покојника. Брзо их је ставио у суд с топлом сланом водом. Потом се аутомобилом упутио у санаторијум доктора Славка Узелца, познатог новосадског хирурга.

„Нова гарнитура”

   Тамо је све већ било спремно. Најспремнија су била два пресрећна старца, носач Алекса Вујанић и избеглица из Русије Панта Кривцоп. Њима је доктор Узелац обећао подмлађивање пресађивањем тестиса младића, све по методи чувеног доктора Сергеја Воронова, из Париза. Овај је тих година обављао сличне огледе, додуше, на шимпанзама. Његов рад помно су пратили Узелац и Манојловић. Сазнали су за осуђеника Мифтара, а Манојловић је од њега добио сагласност за располагање органима после смрти.
   Када је стигао доктор с „полном гарнитуром”, старци су већ били на операционим столовима. Посао је окончан за пола сата, готово рутински. Пацијенти су пребачени у собе, ваљало је сачекати да се опораве. Манојловић је стога тражио да све остане у најстрожој тајности. Узелац је, опет, имао другачије замисли.



   За операцију су убрзо сазнали новинари. Опседали су санаторијум. Узелац је давао изјаве, шкљоцали су фото-апарати. Чак је дозволио да пацијенти понешто кажу. Забележено је да су се ови чак спрдали на тему својих будућих подвига, „с новом гарнитуром”.
   Нису баш сви били задивљени захватом подмлађивања. Напротив. Јављало се много лекара, тврдећи да је у питању превара, да је Узелац шарлатан, да нису обављена сва испитивања пре операције, да је то све само реклама. Ако је и успело, то је свакако чиста срећа. Како то обично бива, све је дошло до суда, с тужбом за увреде и клевете. Узелац је спорове добио, док је сарадњу с Манојловићем прекинуо на нимало леп начин.

Вредни колпортер

   Није ово био први пут да се у Краљевини СХС раде операције по методу Воронова. Пионир је вероватно био др Петар Колесников, руски избеглица настањен у Зајечару. Он је још 1927. године једну полну жлезду осуђеника на смрт пресадио свом остарелом колеги. Операција је успела, дотичном др Здарском вратила се „младост”, осуђени убица Крајан није изгубио способност, чак му је смртна казна замењена робијом. И сви срећни. Крајан је спасао главу, Здарски се подмладио, а Колесников обавио успешан оглед.
   Ипак, не баш сви. Судску клупу гулио је зајечарски срески поглавар, због тога што је одуговлачио с извршењем казне, па је Крајан успео да се извуче, све у име науке. Чак је и Здански долазио на суд, како су бележили новинари, да покаже успех захвата. Како ли је то показивање и доказивање изгледало, може само да се замисли.
    Новине су прописно испратиле Узелчев подухват. Писало се како је сасвим могуће да се живи без једне полне жлезде. А може и да се заради. Ето прилике за све невољнике, незапослене, младе и јаке. Ништа неће да им фали. Добро, готово ништа.
   А онда је, средином фебруара 1936. године у санаторијум др Узелца ушетала млада и лепа плавуша. Распитивала се о подмлађивању. Неколико дана касније, дошла је с мужем. Знатно старији од жене, мушкарац је показао велико занимање за Узелчеве подухвате. Коначно, неувијено је питао колико то кошта и да ли је могуће. Јесте, само ваља наћи даваоца. За то ће доктор да се побрине.
   Већ почетком марта Узелац је на улици срео познаника, колпортера Уроша Јовановића. Понудио му је нагодбу, заправо „послић”. Јовановић је имао задатак да нађе једног јаког младића, а Узелац би му за труд исплатио неколико стотина динара. Повелика сума, у то време. Објаснио му је само да је потребно да дотични младић дâ крв, и да ће за то да буде богато награђен. Јовановић се одмах дао у потрагу. Залазио је по кухињама где су се хранили радници.
   Ови су били вољни да зараде нешто, готово без зноја. Мало крви, и новац је у џепу. Јовановић је у неколико дана довео готово четрдесеторицу њих. Ниједан није одговарао. Или су били истрошени тешким радом или се после испитивања показало да крв не одговара. Готов да одустане, у једној кухињи наишао је на Раду Марића. Двадесетогодишњак се жалио како нема посла, а дугова онолико. Јовановић му је одмах предложио да сврате до др Узелца.
   Лекар је Ради објаснио да је реч о безопасном захвату. Узеће му део полне жлезде, чак не целу. С остатком може савршено добро да живи. Захват се ради у локалној анестезији, нема никакве опасности. Добиће три хиљаде динара. Марићу се ово учинило као добар посао, па је одмах пристао на преглед крви. Све је било у најбољем реду.

Хоћу-нећу

   Већ 19. марта ујутру у Новом Саду појавио се онај пацијент из Београда. Представио се као Марковић. Обећао је Ради још 16.000 динара, само да операција успе. Овај је потписао уговор с Узелцем, сала је била спремна. Стигао је и др Колесников, који се у међувремену спријатељио с новосадским лекаром. Напослетку, радили су на истој ствари. Он ће да помаже приликом захвата.
    Када је Марић легао на сто, онај старији човек већ је био на суседном. Рада се у једном тренутку предомислио и почео да устаје. Једва су га смирили и убедили да нема никаве опасности, све ће бити готово за неколико минута. Ипак су га успавали, за сваки случај.
   Пробудио се у болесничкој соби. Када је схватио где је и шта се управо догодило, заурлао је. Претио је Узелцу, жалио се на велике болове. Лекар га је смирио исплатом. Додао је још хиљаду динара, на име тешкоћа и бола. То ће макар мало да га смири. Најважније је да је захват успео, а болови ће проћи за дан или два.
   Четири дана касније Рада је завршио на улици. Узелац више није имао намеру да трпи његове претње, па га је избацио. Мучени Рада лутао је од лекара до лекара, не би ли му неко скинуо конце с оперисаног места. Претила је опасност од упале. Сви су га одбијали, нико није желео да се меша у такве ствари. Најзад, посао су обавили лекари у Државној болници.
   Рада се пожалио и колпортеру Јовановићу, који је причу испричао новинарима. Ови су надигли дреку, па су се за ствар заинтересовали и истражни органи. Одмах су испитали др Узелца. Описао им је захват, уверио их да ништа није пошло по злу. Само, није дозвољавао да испитају другог пацијента. Правдао се дискрецијом и лекарском заклетвом. Он не сме да ода име пацијента ни по коју цену, ако овај то не жели. А не жели. Закон му даје за право, и прича је завршена.

За и против

   Биће да је Узелчево упорно инсистирање на дискрецији изнервирало и узбунило истражитеље, па је отворена кривична истрага, за наношење тешких повреда Марићу. Овај је постао нека врста знамените личности, није избијао из новина. Чак је почео да пише роман о својој украденој младости, односно, младости коју је продао за четири хиљаде динара. Покушавао је да нађе господина Марковића у Београду, али на добијеној адреси није било никога. Онда је потрагу проширио на целу Југославију. Успут је и наплаћивао интервјуе.
   Чаршија се забављала нагађањем ко је човек коме је пресађен део жлезде Марића. Појавила се прича да је сигурно реч о београдском рентијеру Чеди Јовановићу. Он се недавно венчао са знатно млађом фризерком, која је очајнички желела да добије дете. Тако би обезбедила наследство. Познаници су тврдили да је наговарала мужа на операцију подмлађивања. Прича је пропала пошто се испоставило да је гос’н Чеда умро мало пре захвата који је Узелац извршио. А и уцвељена удовица све је оспорила. Јесте, распитивала се за подмлађивање, али је на томе и остало.
   Суђење је заказано за 23. јануар 1937. године. Сала Окружног суда у Новом Саду била је пуна већ од јутра. Велики број људи остао је испред. Оптужени Узелац и Колесников дошли су наоружани стручном литературом и пуном торбом списа. Вероватно најнеобичније суђење у дотадашњој пракси могло је да почне.
   Оптуженима се на терет стављало да су довели у заблуду Марића, те да су му нанели тешке повреде. Ови су се бранили да је младић знао у шта се упушта. Све му је предочено, чак су потписали и уговор. А и метода Воронова није ништа необично. Нашироко се писало о томе, у научним круговима. Остали су на гледишту да Марић није претрпео већу штету, да је одстрањен само део тестиса и пресађен другом човеку. Узелац поново ни за живу главу није желео да открије име тог човека. Потом су тражили да лекарска комисија прегледа Марића.
   Резултати прегледа зачудили су готово све. Лекари су утврдили да је Рада претрпео некакав захват, али нису могли да кажу какав. Шта год да је било, није оставило већих последица. Или оне нису могле одмах да се утврде. Потом је сведочио сам Марић.

60 посто мањка

   Извештачи са суђења забележили су да је Рада изгледао прилично разметљиво. Као да је био сигуран у победу. Испричао је своју причу, од сусрета у кухињи па надаље. Тврдио је да је постао неспособан. Чак да је „сексуално опао за 60 одсто”. Судији је остало само да се насмеје:
    – Па зар баш у проценат тачно?
   Када је дошло до суочавања с оптуженим лекарима, Марић се збунио. Уздрмало га је питање које је поставио Узелац:
   – Да ли сте ме звали одмах после операције и тражили 20.000 динара, да ствар легне?
   Рада је поцрвенео, одбијао да одговори. Узелац није одустајао:
   - Да ли смо се срели на улици после вашег пута по Југославији? Тада сте се хвалили да сте одлично и да сте зарадили преко 20.000 динара.
   У сали општи смех и урнебес. Да циркус буде потпун, побринула се Радина мајка, која се из публика залетела на оптужене. Стража ју је једва смирила.
   Саслушавани су још неки сведоци. И сви су се слагали да је Рада знао у шта се упушта. Ново рочиште, на коме ће судско веће да обзнани пресуду, заказано је за 2. фебруар.
   Нови Сад је данима расправљао каква ће да буде пресуда. Једни су тврдили да је све за добро науке, други да су зли лекари искористили наивног младића. Притом га и унесрећили. Публика је тог дана нагрнула од ране зоре. Сви ходници суда били су дупке пуни.
   У првом реду публике седео је Рада Марић с мајком. Претили су, обећавали да ће да се обрачунају с лекарима. Када је председавајући почео читање пресуде, сав тај силан свет нагрнуо је у судницу. Страдала су врата, па је полиција морала да успоставља ред.
    Готово сат је прошао док се судско веће није вратило у судницу. Председавајући је у тишини прочитао пресуду. Суд је нашао да дела нема. Комисија је потврдила  интервенцију, али није могла да утврди да је дошло до оштећења. А и суд је нашао да је Рада Марић сам пристао на тај медицински подухват. Према томе, суд може да га упути на грађанску парницу. Тиме је овај случај завршен. Али, по провинцијским кафанама појавила се песма:
   – Леп је град Нови Сад, дођеш матор, одеш млад .

Број: 3539 2019.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић