Живот пише драме

ДАСКА СПАСА

Први пут за Нарајана Тулана велики водени брегови нису били изазов, већ смртоносна опасност. Иако их је толико пута с уживањем освајао, сад се борио да из њих спасе себе и још два живота

„Баш немам среће. Ни данас неће бити сурфовања”, намрштио се Нарајан Тулан, снажни двадесетдвогодишњи студент права, гледајући са стеновитог узвишења у пенушаву воду Ирског мора.
    Заљубљеник у јахање на таласима силно је желео да, пре него што напусти родни Балинамор и врати се на факултет, направи предах у Искеју, месташцу на северозападној обали Ирске, стецишту сурфера, и ту неколико дана ужива у омиљеном спорту.
   Али, време као да се уротило против њега. Не памти се да је крај јула икад био тако ветровит као те 2005. године. Преко дана толико је дувало да је Нарајан стално морао да учвршћује свој шатор, а водена маса ношена јаким струјама у великим таласима застрашујућом силином разбијала се о камену обалу. Ноћ је доносила смирај и лажно обећање да ће сутрадан бити боље.

Разочаран што, по свему судећи, уопште неће зајахати даску, младић се невољно окренуо од воде кад је кроз шум таласа зачуо позив у помоћ. Глас је долазио из правца малог пристаништа, с његове десне стране. Да би јасније видео тај део обале, Нарајан је руком наткрилио очи. Угледао је седокосог човека који успаничено маше рукама и трчи по стенама избегавајући опасне таласе.
   „Дечак је пао у воду”, чуо је како виче неко из групе младића који су јурили ка пристаништву. На те речи и Нарајан је потрчао за њима.
   Тек кад се нашао надомак обале, у успенушаној води угледао је тело дечака Шејна, којег таласи као сламку уздижу и бацају у своју утробу. Шејнов деда немоћно је кршио руке. Свестан да чамцем не може да му приђе, а сувише стар да заплива кроз таласе, унуку је добацивао конопце и гране. Али, дечак није могао да их ухвати.

Цика и вика младих који су пристигли надјачавала је шум воде. Бодрили су дечака да издржи, упућивали га како да се извуче из водене струје и заплива ка оближњој пешчаној ували. Али, Шејн је успевао само да се ударцима руку по води одржи на површини.
   „Ја ћу га спасти, господине Магери”, рекао је Рајан Керни, осамнаестогодишњи мештанин. Скинуо је одећу и бацио се у први талас. Снажним замасима кренуо је ка Шејну.
   „Успеће”, отело се неком из групе кад су се на врху таласа појавиле две главе.Ž
   Међутим, водена завеса убрзо се наткрилила над њима и обојица су била заробљена воденом стихијом – уместо једног, сад су два живота била у опасности. На обали је завладао мук. Нарајан је погледао у слеђено страчево лице.
   „Покушаћу ја да им приђем... даском. Нека неко позове ваздухопловну спасилачку службу”, викнуо је док је журно грабио ка плажи и шатору у којем је чувао опрему за сурфовање.
   Знао је да мора добро да процени кад да уђе у воду да би га струја однела до дечака, па је у ходу осматрао море. Није ни размишљао о томе да би могао да страда. Дечаци су били у опасности, а он је од свих на обали био најснажнији и највештији у борби с таласима.

Кад је стигао до шатора, на брзину је покупио даску и весло и упутио се ка месту које му се учинило погодним за упливавање. Хук воде је био снажан, па је Нарајан сигурносним канапима учврстио даску око ногу и, сачекавши погодан талас, храбро зајахао по води. Вешто је управљао даском усмеравајући је ка главама дечака које је видео у даљини.
   И сам је био изненађен како добро напредује, па се за кратко време нашао поред дечака. Рајан је придржавао Шејнову главу изнад воде немајући више снаге да се опире таласима.
   „Подигни га на даску”, рекао је Рајану трудећи се да одржи даску мирном.
   Старији дечак потврдно је климнуо главом. С тешком муком, тек из трећег покушаја, успео је да изнемогло Шејново тело набаци на даску. Нарајан га је прихватио једном руком.
   „Можеш ли да отпливаш до пешчаног залива?”, сурфер се поново обратио Рајану, али уместо одговора младић је нестао под водом.
   „За име света”, процедио је Нарајан, „и он је потпуно исцрпљен”.
   Ослонивши Шејна уз своје ноге, прошао је рукама кроз воду и извукао Рајана на површину. Младић је затрептао и дубоко удахнуо.
   „Биће све у реду. Држи се за даску отпозади”, рекао му је мирним гласом

Међутим, оптерећена с три тела, даска је на моћним таласима почела да се љуља попут љуске ораха. Нарајан је клекнуо трудећи се да одржи равнотежу и усмери даску ка пешчаној ували. Снажно је веслао обема рукама борећи се против јаке водене стихије.
   „Јеси ли ти спасилац?”, одједном је иза леђа чуо гласић Шејна Магерија, који га је гледао захвално и с поверењем.
   Сурфер му ништа није одговорио. Велики талас обрушио се на њих и Нарајан је осетио како даска тоне у понор. Безброј пута је доживео тако нешто јашући на таласима, али је знао да ће се извући на површину. Сад више није био сигуран. Преоптерећеном даском није могао да управља. Таласи су је бацали горе-доле и претили да је сломе. Први пут велики водени брегови нису били изазов већ смртоносна опасност. Иако их је толико пута с уживањем освајао, сад се борио да из њих спасе себе и још два живота.
   „Морам да издржим, морам”, храбрио се док су му тело, напето као струна, ударали таласи.
   Од напора му се тамнило пред очима. Помислио је да ће изгубити свест. А онда је зачуо буку изнад главе. Спасилачки хеликоптер летео је изнад њих. Кроз кишу капи угледао је спасиоца на ужету. Сакупио је снагу и једном руком повукао крај ужета. Додао га је Шејну и помогао му да га веже око себе. Али, помажући дечаку, Нарајан је изгубио равнотежу и даска се преврнула. Чврсто везан сигурносним канапима нашао се испод ње, у води. Последњим атомом снаге окренуо се и удахнуо ваздух.

Утом је схватио да на задњем делу даске нема Рајана Кернија. Клонуо је на даску не желећи више да се бори против таласа. Тог тренутка снажне руке једног спасиоца обухватиле су га око паса.
   „Хајде, ти си на реду”, викао је човек изнад њега. Очајни Нарајан се није померао док су таласи опасно мотали уже са спасиоцем.
   „Откачи даску или ћемо обојица страдати!”, био је упоран човек на ужету.
   С тешком муком сурфер је развезао канапе и даска је полетела ка обали разбивши се у парампарчад. Лебдећи изнад узаврелог мора, привезан за спасиочево тело, Нарајан је био потпуно исцрпљен. Дотукло га је сазнање да је изгубио осамнаестогодишњег Рајана.

Кад се нашао на обали, окупљени свет похрлио је ка њему. Честитке и речи захвалности примио је погнуте главе.
   „Главу горе! Стварно си мајстор на дасци. Твоје сурфовање вредно је три живота”, весело се с носила огласио Рајан Керни.
   Туланово лице се озарило:
   „И ти си жив! ”
   Керни је успео да исплива из таласа и домогне се пешчаног залива. У болници је остао само два дана, а Шејн Магери нешто дуже. Обојица су се већ опоравила кад је Нарајан Тулан поново дошао у Искеј да савладава водене брегове, успешније него икад пре.