Колико вреди цео свет...

ЦРНИ ЛУК НАД ЛЕСКОВЦЕМ

Ако је новац толико важан, колико га уопште има на свету? И колики је мој део ако би се тај новац распоредио на једнаке делове међу свим људима?

Човек мора нешто да ради. Ако не ради, досадно му је и нема новца да плати рачуне и купи себи све шта му треба, а често и оно шта му не треба. Не рачунамо људе који наследе богатство, они су ипак ретки.
   Најлепше је ако радимо нешто што волимо, а на томе још и зарађујемо. Наравно, често није тако, али чак и кад имамо посао који нам се не свиђа, он нам ипак пружа задовољство упознавања нових људи и задовољство зарађивања. А зарађивање нам омогућава самосталност, тако да је на крају сваки посао добар посао – важно да је плаћен.

5 са 12 нула

   Не можемо ништа без новца, он је мера свих ствари које поседујемо. Од крупних, као што су стан или ауто, до малих, као што је сваког дана свеж хлеб на столу. Мале ствари су важније од великих, од њих се живи али их примећујемо само ако их немамо, а велике су само надоградња, али их много више примећујемо, поготово када су код других веће него код нас.
   А за све је потребан новац, осим за љубав и пријатељство, али од љубави и пријатељства се не живи. Љубав и пријатељство су највреднији и не могу да се мере новцем – али тело не може да живи без хране, воде, склоништа, грејања и сличних ствари за које је потребан новац.
   Па добро, ако је тај новац толико важан, колико га уопште има на свету? И колики је мој део ако би се тај новац распоредио на једнаке делове међу свим људима? Скупимо сав новац на једну гомилу и поделимо.
   Тешко је тачно одредити колико има укупно новца на свету. И штампаног и кованог. Постоји чак 180 различитих валута и њихова вредност се стално мења, али ако би се све валуте претвориле у амерички долар, то би у овом тренутку било око 5 трилиона долара. 5 са дванаест нула – 5.000.000.000.000.
   Можемо укупну количину новца променити и у неку другу валуту, али амерички долар је још најзаступљенији у међународној трговини. Те 1944. године, све земље савезнице у Другом Светском Рату, одржале су састанак у Бретон Вудсу, сеоцету у америчкој држави Њу Хемпшир и договорили се да долар буде светска валута и да замени златне резерве. Америка је у том тренутку имала највеће залихе злата на свету и одлучено је да вредност долара буде 35. део унце злата (28,35 грама). Том одлуком свим државама омогућено је да резерву имају у доларима, а не у злату, али и да у сваком тренутку могу те доларе да замене за злато из америчких резерви.Године 1971, амерички председник Никсон, због економске кризе, смањио је вредност долара на 38. део унце злата, па на 42. део. То је изазвало велику куповину злата за доларе које су друге државе имале као резерву. Председник Никсон на то је одговорио тако што је једнострано укинуо договор из Бретон Вудса и забранио продају злата. Сада једна унца злата вреди око 2000 долара.
   Без обзира на пропаст договора, долар је и даље најчешћа валута у међународној трговини.
   Дакле, када саберемо сав новац, ковани и папирни, и претворимо га у доларе, добићемо 5 трилиона.
   На свету тренутно живи око 7,8 милијарди људи. Значи, свакоме припада 641 долар, или око 64.000 динара. Само толико.
   Премало – ако бисмо сав постојећи новац поделили између себе, потрошили бисмо га веома брзо.

Неком више, неком мање

   Новац је измишљен ради лакше трговине. Прво су људи размењивали робу, а онда су се досетили да одреде нешто што би могло да буде мера вредности свих ствари. Злато се наметнуло само по себи као редак метал, који лепо изгледа, лако се кује и не рђа временом. Исто тако и сребро, само сребра има више па мање вреди. То се показало као одлична замисао. Много је лакше носити кесу кованица у џепу да купимо краву, него вући са собом неколико оваца и тражити да ли неко жели да мења краву за њих.
   Али новца је било онолико колико има злата. Или сребра. Не више од тога. Ако се неко обогатио и чувао дукате у шкрињи, закључане, или закопане у башти, од тога није било никакве користи. Само је укупног новца било мање. Да би било ко нешто зарадио, неко други је морао толико да изгуби. Ако два човека имају свако по 10 златника, то је укупно 20. Ако један пожели да заради 11. златник, то може само ако другом остане 9. Нема више. 20 јабука или 20 златника, иста је ствар – дели се колико има, неком више, неком мање. Ако једна особа, краљ или велепоседник или племић, поседује велику количину златника и држи их закључане у шкрињи, нико не може да напредује и ствара нешто. Нема с чим.
   Онда су се појавиле банке са једноставним решењем. Ако, на пример, ја имам 100 златника, паметније ми је да их дам у банку на чување. Могу да их узмем кад хоћу, а не морам да бринем да ли ће неко да ме опљачка – банка гарантује за моје златнике.
   Пошто мени толико златника не треба за свакодневни живот, ја их вероватно нећу ни дирати. Само можда понекад, али не све, него само неколико. Зашто да их дирам када ми банка даје и камату, па сваке године имам све више и више.
   Банка је свесна да ја нећу подизати своје златнике, тако да без бојазни може некоме да посуди 90 од тих 100. Ја и даље на рачуну имам 100, али и особа која је узела кредит има 90. Сада одједном имамо 190 златника – створен је вишак новца. Тај који је посудио новац можда ће покренути посао који иначе не би могао и почети да зарађује. Вратиће банци кредит и почеће такође да оставља своју зараду на рачун и тако омогућити банци да даље посуђује и ствара додатни новац.
   Да не би узимали златнике, измишљена је потврда на којој пише да банка гарантује да имате толико новца на рачуну – то је папирни новац. Разлика између златника и новца штампаног на хартији је у томе што златник вреди онолико колико злата има у њему и обично му вредност расте, а потврда на хартији вреди само зато што верујемо у њу и обично јој вредност опада.
   Ако сада погледамо колико има укупно штампаног и кованог новца, плус новца на рачунима – новца који физички не постоји, само је замишљен, али може да се користи – та сума је већ око 25 трилиона долара. Пет пута више. За разлику од физички направљеног новца који се зове М0, ова количина зове се М1.
   Тако 25 трилиона на 7,8 милијарди људи изађе 3.205 долара по особи или око 320.000 динара. Мало боље, али опет ништа претерано. Колико један мањи полован ауто.
   Али поред текућих и штедних рачуна на којима држимо новац који нам је увек доступан, постоји и орочена штедња када ми гарантујемо банци да неко одређено време, годину или две или више, нећемо дирати тај новац, а банка нама за то даје веће камате. Зато што тај новац може да позајмљује без бојазни да ћемо доћи да га подигнемо. Када се и тај новац дода на укупну суму постојећег новца, добићемо 60 трилиона долара. То се зове М2.

75 са 12 нула

   Значи сада на сваког човека имамо по 7.692 долара, или 769.000 динара. Још недовољно за нови ауто, али можемо покренути неки мањи посао.
   Постоји још и М3 новац. То су велики депозити на дуже време, новац који поседују финансијске установе и велике корпорације, или једноставно новац који богати поседују и могу некако да га потроше, али прилично збуњујуће за нас обичан свет.
   Када се дода и М3, добићемо коначну суму новца на свету и то је око 75 трилиона долара.
   На сваку особу на свету отпада 9.615 долара, или око 961.000 динара. Лепо, али није баш да би се обогатили.
   Али то је само новац који свакодневно трошимо у малим количинама и понекад у већим, рецимо, када купујемо стан. Или уметничку слику. Дали смо новац за стан или слику, али они и даље вреде ту количину новца, а понекад временом вреде и више. И увек можемо да их продамо и опет дођемо до новца.
   Шта ако би сви људи на свету продали све што имају. Баш све – куће, станове, аутомобиле, намештај, књиге, слике... па чак и гардеробу. Тако да останемо голи и боси без игде ичега. И све то спојимо са оним већ постојећим и измишљеним новцем. Колико би то било?
   Било би 241 трилион долара. Толико вреди све шта имамо. Толико ми вредимо у новцу, 30.897 долара по особи, или нешто мало преко три милиона динара.
   Ако сав тај новац ставимо на гомилу и одлучимо да се ујединимо и купимо нешто заједнички, шта бисмо могли да урадимо?
   Да га претворимо у злато и тако се осигурамо да увек имамо исту вредност.
   Добили бисмо коцку чистог злата са страницама дужине око 60 метара. Могли бисмо лепо да је сместимо на Ташмајдан.
   Неко време би сигурно уживали гледајући у ту лепу, жуту, сјајну коцку злата, али онда би огладнели. Злато не може да се једе, а храну смо продали – све смо продали.
   Треба нешто да поједемо. Храна спада у оне мале ствари које су битније од великих, али схватимо колико је важна тек када је немамо.
   За црни лук важи да је здрав. Хајде да за сав новац купимо црни лук. Ако му је просечна цена 75 динара за килограм, за сав овај новац можемо да купимо 320 трилиона килограма лука или један лук величине око 320 кубних километара. Специфична тежина црног лука приближно је једнака води, тако да килограм лука стане у један кубни дециметар, исто као и литар воде.
   Рецимо да нађемо савршено округао црни лук, имао би пречник од осам и по километара. Могли би тачно да га сместимо изнад целог Лесковца и до висине нешто мало мање од оне на којој лете путнички авиони. А између Лесковца и Заплањске Топонице, села на југу Србије у општини Гаџин Хан где готово сва домаћинства производе црни лук и где постоји манифестација „Дани црног лука” а удаљено је од Лесковца 16 километара ваздушном линијом, могли би да сместимо чак два оваква џиновска лука.
   Два пута све светско богатство.
   И још би остало довољно простора за путничке авионе који лете на десет километара висине. Пуна два километра изнад лука.
   Пошто би свако од 7,8 милијарди људи требао да поједе свој комад лука, мало би било тешко да се сместимо око њега, али не и немогуће. Да једна особа удобно стоји без гурања, или седи, довољан је један квадратни метар. Значи за све нас доста је 7.800 квадратних километара, тако да би сви могли удобно да се сместимо на подручје око Лесковца затвореном линијом Врање – Пирот – Алексинац – Куршумлија – Врање. И полако, у реду, прилазимо и грицкамо црни лук.

Од сланине Италија

   Црни лук јесте здрав, али није довољно сит да бисмо од њега могли да живимо. Можда је боље да купимо нешто јаче, нешто шта може дуго да нас држи ситим.
   Наравно, најбоље је да за сав новац који имамо купимо сланину.
   Добра, димљена сланина, лепо прошарана, кошта око 2.000 динара за килограм. Узмимо неку четири центиметра дебелу, онда би она заузела површину од око 300.000 квадратних километара. Отприлике као Италија заједно са острвима Сицилијом и Сардинијом. То би било боље од црног лука. Италијанска обала укупно је дугачка 7.600 километара, па би могли на сваком метру да поставимо дугачке уске чамце са по хиљаду људи који би чекали на свој ред да дођу до сланине и поједу свој комад. Свакоме би припала по тона и по сланине.
   Али и од црног лука и од сланине сигурно би ожеднели. Вода нам је још важнија од хране и спада у оне потпуно неприметне ствари на које смо навикли да их стално имамо. Срећом, реке и језера углавном не припадају никоме, па их не би могли ни продати. А и вода се стално обнавља и кружи природом, тако да можемо и да сачекамо да падне киша. Ако баш желимо флаширану воду, за све паре овог света могли би да напунимо један резервоар у облику ваљка пречника 10 километара и исте висине – 10 километара.
   У сваком случају, то је то, све шта имамо, све шта смо створили, саградили, насликали, написали, сва уметност и све оружје, сви рачунари и све графитне оловке – све то скупа вреди колико један црни лук над Лесковцем или једна сланина као Италија.

Број: 3578 2020.
Аутор: Драган Кесић
Илустратор: Растко Ћирић