С окрајка историје

ЧУЈТЕ И ПОЧУЈТЕ!

Добошари су својевремено били оно што данас зовемо масовним медијима. Без њиховог гласа власт је мало тога могла да опосли. Нису изостајали ни спретни предузетници. Неко је лупао у добош, а много тога ишло је на добош...

Почетком октобра 1908. године Аустроугарска је објавила припајање Босне и Херцеговине. У Србији се схватало да се на тај начин учвршћује на Балкану, па је тиме постала главна препрека националног уједињења. Народ се готово тренутно нашао на улицама. А један од противника био је Бранислав Нушић, у то време новинар „Политике”. Па још када се 8. октобра у „Политици” нашао уводни текст који је потписао Јован Дучић, а под насловом „Отаџбина је у опасности”, с позивом да сви Београђани дођу на збор, право код Кнежевог споменика, тешко да је било некога ко се није одазвао.
   Када се тај број „Политике” нашао у рукама колпортера, Нушић је већ имао спреман план. Из тадашње редакције, која се налазила на Теразијама, с групом истомишљеника, кренуо је ка споменику. Да не иду тек тако, неприпремљени, побринуо се келнер Андрија из кафане „Балкан”. Кад је чуо да се испред „Политике” окупљају демонстранти, „бацио је сервијету, скинуо белу блузу, натакао шешир на главу, оставио ненаплаћене цехове, дохватио онај општински добош и полетео пред 'Политику'”.
   Немилице се ударало у добош, однекуд се створила и застава, што је привлачило људе. Тек, Нушић је пред споменик стигао с више од две стотине људи у пратњи. Одржао је говор, позвао све да се уједине и умру за отаџбину. Све уз пратњу добоша који је бесомучно ударао Андрија келнер. Уприличено је уписивање добровољаца за упад у Босну, а заинтересованих није мањкало. Опет уз непрестану лупу добоша. Био је то звук на који је највећи број грађана навикао од малих ногу, било да се нешто објављује или наређује.

Братски договор

   Слушао се добош у војсци, тако су преношене команде, одржаван ритам током маршева и вежби. Слушао се на улицама, када је ваљало објавити нешто важно. Заправо, овај инструмент су из турске војске, која га је користила од давнина, углавном за подизање паклене буке која би њиховима подизала морал, док би непријатељима утеривала страх у кости, преузеле готово све европске војске. Тако је забележена и епизода из битке на Љубићу 1815. године.
   У једном тренутку су надмоћне турске снаге потиснуле српске устанике. Чинило се да је пораз неминован. Опште расуло, готово бежанија. Архимандрит манастира Враћевшнице Мелентије Павловић и кнез Милош нашли су се један поред другог. Према причи, близу је лежао добош, одмах поред погинулог добошара. Мелентије је пао на колена, почео да се моли Богу за помоћ. Милош је узвратио:
   – Чиниш волко, попо, сад није вајде молити се Богу, него узми ону мешину и лупај, а ја ћу трчати и викати, не би ли се људи уставили и повратили!
   Архимандрит је послушао будућег кнеза и почео да удара у добош тако силно и дуго све док се устаници нису поново окупили и кренули у противнапад. Битка је завршена победом српске војске.

Заповести наизуст

    У Србију су добоши стигли из „прека”. Како стоји у књизи Љубице Будаћ „Даје се на знање – јављено! Добошарска служба у Војводини” у издању Културног центра Војводине „Милош Црњански” и Архива Војводине, први помен добошарске службе у писаним изворима налазе се тек после ослобођења Угарске од турске власти, у 18. веку. Добошари су се налазили у граничарским пуковима Војне границе, а запошљавани су и при жупанијским и градским органима управе. Тако се у „Повељи слободног краљевског града Новог Сада” из 1748. године наводи да је град дужан да запосли добошаре „зарад обнародовања вести и за случај пожара”, а све због „очувања јавног мира и сигурности”.
   Углавном се радило о пензионисаним војним добошарима. Ово је било практично решење из више разлога. Били су обучени за давање сигналних знакова на добошу. Прошли су пакао бојних поља, раме уз раме с војницима граничарских регименти. Били су одлучни, сналажљиви, имали су добро памћење, што је било нужно за учење заповести напамет. А најбитније и прилично ретко, били су писмени.
   Убрзо се испоставило да су ови намештеници били врло корисни. Власти су се трудиле да се сва веза с цивилним становништвом обавља преко плаћених добошара. Тако су брзо по војвођанским местима почели да одјекују добоши.
   Љубица Будаћ у својој књизи наводи занимљиве наредбе које је пренео добошар у Панчеву крајем 18. века. Тако је магистрат забранио хазардне игре, потом љубљење мртваца при сахрани, а посебно одлазак грађана на острва Чакљанац и Стефанац јер у Србији влада куга.

Како ушорити обавест

   Посебну улогу добошар је имао у поступку лицитације имовине дужника која је плењена због немогућности враћања дуга, па био то порез држави или повериоцима код којих се задуживало уз повелике камате. Тако је појава добошара врло често значила читање објаве о јавној продаји имања ради извршења судске наплате пореза. Или дуга, свеједно. Зато се до дана данашњег говори да је нечије имање „отишло на добош”.
   Већ у 19. веку добошарска служба обухватила је сва насељена места у данашњој Војводини. Ово је посебно дошло до изражаја када је почетком тог века дошло до колонизације становништва и планског уређења нових и старих насеља. Груписањем или ушоравање кућа у улице добошари су дошли до изражаја. У међувремену су добили положај нижерангираних општинских службеника.
   За добошаре су углавном бирали људе „сиромашног стања”, како се говорило. Гледало се да не обрађује или не узима земљу у закуп, све како не би одсуствовао из службе. Ипак, положај стално плаћеног службеника није значио плату од које може да се живи. Зато су се добошари довијали. Почели су да читају и приватне огласе, што властима није сметало.

                                              ФЕСТИВАЛ ДОБОШАРА

Ипак, постоји једно место у Војводини које је у 21. век ушло с добошарима. На улицама севернобанатске општине Чока и данас може да се чује звук добоша који најављује најважније месне вести. У општини су желели да сачувају ову традицију, па је осмишљен и „Међународни фестивал добошара”, који се у Чоки одржава сваке године, почетком октобра.

   Иначе, вести које је ваљало обнародовати уписиване су недељно у добошарску „Књигу заповести”, и то по редним бројевима, од најважнијих до оних мање важних. Ако би се и десило да је добошар неписмен, тада је надређени имао пуне руке посла. Седео би с добошарем, покушавао да му у главу утуви текст наредбе или објаве. Потом би уследило бесомучно вежбање, све док објава не би била колико-толико верно пренета. За приватне огласе важила су друга правила, почев од ценовника. Гледало се да ли се вест оглашава једном или више пута, потом да ли ће добошар да удара на неком прометном месту или у забаченом шору. Ако би случајно неко пожелео да објави нешто ван насеља, услуга је била двоструко скупља. Тек када је посао уговорен и текст лепо увежбан, добошар је могао на терен.
   Своје подручје обилазио би пешке. Све док, с добошем обешеним о раме и двема дрвеним палицама, не би дошао до неког прометног места или раскрснице. Потом је минут-два ударао у добош, како би обзнанио своје присуство. Народ би се полако скупљао. Тек када би добошар био задовољан бројем присутних, зачуло би се оно чувено:
   – Чујте и почујте!

Ослушкивање народа

   После сваке вести добошар би кратко залупао, па наставио с новом. Када би се изређали и огласи, усклик „Јављено”, уследило је дуже лупање, тек да се зна да је на том месту завршио. Потом ка следећем углу, па све изнова.
   Како обично бива, веза је била двосмерна. Добошар не само што је морао да прочита додељене му вести, већ и да прати реакцију народа. Како Љубица Будаћ наводи, тешко да је ико боље од добошара могао да осети расположење народа према новим законима, регрутацији, порезима и наметима поготово.
   Ако је био довољно искусан, успевао је да то незадовољство колико-толико ублажи, најчешће разним досеткама и шалама. Тако би се могући бунт у заметку угушио. Претпоставља се да су добошари о таквом расположењу и јављали где треба.
   Тако је било и када су прочитали вести о Сарајевском атентату 1914. године. По градовима и селима Војводине, тада у саставу Аустроугарске царевине, размилели су се добошари. Бесомучно су лупали, ломиле су се палице, читала наређења да се сви војни обвезници јаве својим командама. А касније, када је рат увелико запалио Европу, објављивали су позиве на регрутацију, разрезивање пореза и, оно најчешће, реквирирање хране за војску. Потом и оно најгоре, спискове погинулих.

Невољници на добошу

   Слично је било и с ове стране Дунава и Саве. Почетком 19. века постојали су турски телали. Стајали су на раскрсницама и из петних жила урлали обавештења и наредбе, почесто у пратњи бубњара. Задржали су се све до тридесетих година 19. века. Тако је Државни совјет донео указ 1838. године, којим су укинути телали, а уведени добошари зарад оглашавања и продаје на лицитацијама.
   Једна од првих добованих објава била је она против ленчарења, прочитана у Београду. Одјекивало је „да не би дакле нико у вароши ленствовао то полиција издаје заповест да се нико не усуди у радне дане беспосличити по механам где су куглане и којекакве игре, но сваки да се радом занима, осим недељних и празничних дана који су за одмор. Исто тако и механџије да се не усуде примати скитаче и ленштине да по васдан онде беспосличе...”
   Вести су онда ишле од уста до уста, а почесто се дешавало да негде успут добију потпуно други смисао. Тако Љубица Будаћ наводи пример када је на јесен 1839. године добошар објавио да се најстроже забрањује држање свиња у вароши и да ће оне убудуће бити продаване искључиво крај Батал џамије. Вест се проширила по граду, свако је додао нешто своје. Сутрадан, испред магистрата осванула је гомила Београђана. Чули су „проверену вест” да ће се продавати грађевински камен из Батал џамије.
   Као и у „преку”, било је и оних не тако забавних објава. Пре свега, о продаји имања. Свакодневно је по селима Србије одјекивао добош који је најављивао лицитације и јавну продају имања у бесцење, све због нагомиланих дугова. Тако се и на овој страни одомаћио онај злослутни израз о „одласку на добош”.

Кажњавање шерпара

    У новој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, добошари нису изгубили на значају. У међувремену је порастао значај објава на плакатима, али је и даље постојао знатан број неписмених. Овима су добошари били незамењив извор вести. Зато су они сачувани, пребачени у 2. групу неквалификованих општинских службеника на споредним местима. Ипак, и даље им се веровало. Колико, најбоље сведочи пример из поменуте књиге.
   Наиме, десило се да су два младића у Бешенову ноћу лупали по некој старој шерпи, опонашајући добошара. Људи су истрчали на улицу да виде шта се то важно дешава усред ноћи. Шаљивџијама се бавила жандармерија, потом и суд.
   А када су већ ту, штета би била да се добошари не искористе за страначке борбе. Природно, то је користила општинска власт како би окупљала што више људи на зборове странке из које је потекла. А то је било толико учестало, да је питање дошло и до Народне скупштине. Тако се 1923. године један посланик жалио да, ако би радикали имали збор негде, имали су и добошара на располагању. Ако би се неко од опозиције намерио да одржи скуп, добош се закључавао.
   Добошари су у Београду радили свој посао до 1935. године. Тада су изгубили трку с модерним видовима оглашавања. Ипак, по другим градовима и местима опстали су све до шездесетих година прошлог века. Становништво је до тада масовно описмењено, окренуто новинама, радију, касније и телевизији. Добошаре су заменили звучници на бандерама. Њихова служба се после готово два века непрекидног трајања полако угасила. Остало је само оно „Ко је чуо, чуо, ко није, нек прочачка уво!”