За читање и уживање Јанко Веселиновић

ЧЕДО ЉУБАВИ

Зрнце с београдске калдрме

Стегао је онај први „слепаћ” мраз. Као да је неко закупио и небо и сунце, па га застро густим покривалом, те не да ни једном зрачку међу људе! А земљу омотала тешка магла пуна влаге, па ти притискује и тело и душу...

Господе Боже! Што ти овај Београд уме понекад да буде досадан!...

Шта да радиш! Сваки рад захтева и неког живота и веселости, а овамо ти душа притиснута досадом као сињом стеном!...

Па опет – шта ћеш! Мора се живети. Промениш неколико механа, свуда затечеш једно исто: седе људи за столовима, неко чита новине у којима нема ништа ново; неколицина тамо засела око округлог стола па играју: санса, дарде или пикета... остало кибицује и пуши... Дигао се дим да таванице не видиш... Уђеш из влаге у дим, закашљеш се мало, колико обичаја ради, нађеш какво празно место, па заседнеш и сам...

И тако и пре и после подне.

Почне се бајаги какав разговор:

– Шта ти радиш?

– Ништа... Кибицујем.

– Вала и то додија! – вели први.

Па онда додаје гласно да га и други чује:

– Ала сам „шворц”, бога му љубим! Никад овако шворц нисам био!

– Ја опет не знам кад ти ниси шворц! – довикује му један што је јуначки обгрлио ону велику пећ...

– Та оно – вели овај – нисам богаташ, али ово се не може више! Паре немам, бре! Паре да каву попијем! А каљаче прсле, па ципеле прсле, па овај божанствени иберциг се излизао као аустријска цванцика!

– Бар нисам сам! Има нас, хвала богу, пуно – довикује четврти.

– Не галами, бре! – вели му један што се удубио у чланак у Виделу...

И нека лица чудновата. У оном диму све добије неку аветињску боју.

– Хајд’мо! – рекох једном пријатељу што сеђаше за столом са мном.

– Куда?

– Куд било! Хајд’мо да прошврљамо.

– Додуше и јесте за шетњу.

– Ама ко ти говори о том! Зар је овде боље у овом диму?

– Тамо море, овамо горе! Овде је дим и топло, а тамо магла и – зима!

– Онда – збогом! – рекох устајући.

– Најпосле, да ти правим друштво...

Изиђосмо из механе и упутисмо се улицом.

– На коју ћемо страну?

– Хајд’мо Теразијама.

– Немој. Хајд’мо Кастриотовом улицом... Увратићемо се код Шуматовца да мезетимо и попијемо по једно вино.

– Охо!... Ти ме изненађујеш, богати Гаване!

– Не брини!...

И окретосмо Кастриотовом улицом... Свет је врвео: неко послом, али их много више беше који су, као и ми, изишли у шетњу.

Пред нама иђаше један млади пар. Разговарали су прилично гласно:

– Чекала сам те данас.

– Нисам могао, душо, бога ми!

– Хоћеш доћи сутра?

– Свакојако хоћу.

– Али немој да слажеш.

– Нећу... Него јеси ли поцепала моја писма?

– Јесам сем синоћњег.

– А... кључ?

– Јесте. Једва сам се навикла. Ево га баш овде, понела сам пошто сам преписала „кључ” да ти вратим.

Јанко Веселиновић (1862–1905), наш приповедач, романсијер и драмски писац. Аутор је преко 30 књига , међу којима се истичу Слике из сеоског живота, Пољско цвеће, романи Хајдук Станко и Јунак нашег доба, драма Ђидо. Био је и учитељ, председник општине (Коцељева), коректор у Државној штампарији, драматург Народног позоришта. Због критика власти више пута био у затвору .
 

Па бркну руком по џепу. Једно зелено парче хартије паде на тротоар. А она је и даље тражила то парче хартије.

Ја се сагох и узех га.

– Да се не потеже! – што рекао Плантроз – рекох пријатељу.

Па пођосмо даље с њима.

– Само где сам га оставила! – вајкала се она.

– Пази да се не загуби! Знаш каква је она моја, ако сазна! Ја бих волео да си исцепала.

– Морало је остати у столу.

– У столу?! – рече он преплашено.

– Не бој се, душо, кључ је код мене.

Па скретоше поред Пашоне и одоше лево...

– Шта ли си то нашао? – рече пријатељ смејући се.

– Видећемо.

– Да се увратимо овде код Гинића – па види!

– Да се увратимо.

Увратисмо се. Заузесмо један сто у ћошку и поручимо две ракије.

Развијем зелену концепт хартију и стадох читати:

Кључ: ла, ре, зи, ко, пу.

Замењуј једно слово другим.

„Иалтк мкјр,

Сзнкћ нр мкгкх дкћз збкг квзх мкјзх, јре сп свп нкћ бзаз бпднз.

Данлс нл укднр лок Стлнопа кдр опћз свкјкј дкализм дл из сецп кдказ. Вказм тр спнцр мкјр укапдрх ил ткбрм. Депгк ћптз свр слмл олилтз.

Нрздз сецр п Душлнквлц дл тр ср дкврчр нлсалдзм.

Кдгквкез мз бкалн нл квк кмл. црули твкјр узсмк чзм дкбзјрмз тк лок кћрш уерд ткбкм.

Твкјл кд гекбл Иалтл”

Превод.

„Злато моје,

Синоћ не могох доћи због ових мојих, јер су сву ноћ били будни.

Данас на подне, кад Станкул оде кући својој, долазим, да ми срцу одоли. Волим те, сунце моје, умрех за тобом. Друго ћу ти све сама казати.

Не иди срце у Душановац да те се довече насладим.

Одговори ми болан на ово ома. Цепам твоје писмо чим добијем, и то ако ’оћеш пред тобом.

Твоја до гроба Злата”

Мој се пријатељ смејао гласно, од срца. И мени беше смешно.

– Шта мислиш сад? – питаше ме он.

– Ништа.

– Хоћеш ли употребити то гдегод?

– Како гдегод?

– У каквом роману.

– Није потребно. Ово је само за се роман. Материјал је ту. Она је или девојка или удовица, а он је ожењен, јер тражи да се цепају писма. Зар то већ само по себи није материјал за роман?

– Па хоћеш ли употребити?

– Можда – рекох мећући писмо у бележницу. – Него хајд’мо опет на улицу.

Платим ракије и изиђосмо.

Пређемо на леву страну и пођемо опет тротоаром. Света беше мање...

Магла се спустила сасвим: осећао сам њену влагу по лицу као да ме боцкају ситне иглице.

– Опа! Опа! Опа! – викаше једно мало завешче од тако пет година, замотано у једну велику, вунену мараму, трчећи поред нас.

– Браво, мали! Браво! – рекох.

Дете се окрете, застаде, приђе нам па нам упиљи у очи. Како бесмо спрам великог лампиона, могосмо видети нешто лица, што је из мараме вирило и као зифт црне очи.

Оно је пиљило. Мој пријатељ пружи му руку коју оно прими и упита га:

– Чиј си ти мали?

– Ја сам општински.

– Шта велиш, шта? – упитах.

– Ја сам... општински.

– А како ти је име оцу?

– Ја немам оца.

– А имаш ли мајку?

– Немам ни мајке.

– А кога имаш?

– Имам бабу.

– Како ти се зове баба?

– Баба, како ће друкчије.

– И више немаш никога?

– Никога... Имам и тетку...

– Како ти је име тетки?

– Тетка Мара.

– Па шта радиш на улици?

– Сиграм се.

– Зар ноћу?

– Што?

– А где седиш?

– Ено тамо...

И показа ручицом улицу што иде улево одмах испод Шуматовца.

– Па хајде да те водимо кући.

– Знам ја где је кућа.

– А да ниси побегао од куће?

– Нисам.

– Бије ли те баба?

– Не бије. И кад хоће да ме туче, не да тетка.

– А је ли тетка сестра твоје мајке?

– Није, ја нисам имао мајке, ја сам општински... Па онда приђе моме пријатељу и ухвати га за десну руку.

– Хајде да трчимо.

– Не могу.

– Што?

– Боли ме нога.

Он приђе мени па позва мене. И ја рекох да ме боли нога.

Он нас гледаше.

– А како је име теби? – питах га.

– Рада.

– Хајде, Радо, да те водимо тетки.

– Одох ја сам!

И одјури трком вичући:

– Опа! Опа! Опа! Опа!

Ми гледасмо и пратисмо га погледима док га магла сасвим не замота. Пријатељ ме погледа па рече:

– Још један роман који је потекао из једног од многих отоичашњих романа...

– Јест – рекох – чедо љубави.

– Или да се модерно изразимо – добаци пријатељ – општинско дете.