За читање и уживање / Марио Варгас Љоса

АВИОН

Страх од авиона је страх од авиона а не од смрти; страх тако чудноват и јединствен као што је то, у широкој лепези људских фобија, рецимо страх од паука, мачака, висине или празнине. Страх од авиона наједном вас обузме – уколико сте маштовити и осетљиви – када схватите да се налазите на десет хиљада метара висине, да пролазите кроз облаке брзином од хиљаду километара на час и када себи поставите питање: „До ђавола, шта ти је ово требало?” И тада вас спопадне прпа.
   Тог страха сам се нахватао док сам годинама свакодневно путовао мењајући авионе малтене као кошуље. Наставио сам да улазим у те летеће болиде, али ме дуго обливао зној нарочито кадаје авион пролазио кроз зону пропадања и немирног лета. Моја пријатељица Сасо, врло љубазна стјуардеса, која се изнад облака осећа безбедније него на земљи, пуцала је од смеха примећујући како сам премро од страха. А онда је покушала да ме излечи наводећи статистичке податке.
   Подсетила ме на оно штоје свакоме познато, односно да је авион кудикамо безбедније превозно средство од аутомобила, брода, воза, па чак и бицикла или котураљки, те да се сваке године с тим превозним средствима догоди више удеса него са авионом. Па чак и ако идете пешице, јер је безазлена и лагана шетња, статистички гледано, опаснија од авиона. Међутим, у мом случају апстрактне статистике нису биле од користи: иако сам рационално веровао бројевима да сам крстарећи небесима безбеднији него када спавам у свом кревету, ипак сам приликом сваког лета помишљао на најгоре.
   Мој покојни пријатељ Карлос Мартинес Морено, уругвајски писац, с којим сам једном приликом путовао авионом, за све време лета држао је у рукама искрзан примерак Госпође Бовари. Уопште га није читао, али га је непрекидно гладио. Та амајлија јемчила му је миран и сигуран лет. Ту књигу понео је са собом приликом првог лета и од тада се ни за живу главу од ње није раздвајао. Његова интуиција, фантазија или лудило говорили су му да баш та амајлија-књига, а не добар рад мотора или искуство пилота, штите авион којим лети од сваког квара и незгоде. Што се мене тиче, тај лек Мартинеса Морена није ми био ни од какве вајде, ваљда услед урођене сумњичавости према сваком облику враџбинства (нарочито модерног) или, једноставније речено, пошто још нисам наишао на чаробну формулу која би одговарала мојој нарави и могла да ми улије веру.
    Једна пријатељица, Порториканка, иначе богата удовица, која разбија удовичку чамотињу тако што путује широм света, у поверењу ми је рекла да она вискијем лечи страх од авиона. На свако путовање понесе добру залиху тог пића и после другог или трећег гутљаја, авион може да пропада кроз облаке или да га ветар витла у висине, она се безбрижно кикоће и ни за шта не хаје. Покушао сам и са тим њеним рецептом, али није ишло. Организам ми не подноси жестока пића тако да гутљаји вискија само увећавају страх, изазивају главобоље, дрхтавицу и мучнину. Можда би требало да се толико нашљемам да ми се привиђају плави ђаволи и тек онда да раздрагано уживам у летењу слично мојој пријатељици која цевчи виски. Али, не лези враже, тако би на крају лек могао испасти гори од саме бољке.
   Супротно мојој пријатељици, пуританци сматрају да страх од авиона потиче од рђаве пробаве и неумереног испијања вина и жестоких пића током путовања. Елем, они су ми препоручивали да се уздржим од јела и пијења вина, али да до миле воље пијем воде која ће на мене деловати умирујуће те ћу тобоже бити оран и весео у авиону. Узалуд, ни то није вредело!
Напротив, од тог строгог режима само сам се снуждио, страх се увећао и, да зло буде још веће, стално ми се нешто јело и сваки час пишкило.
   Секонал, ксанакс и друге пилуле против страха и несанице нису ми помагале. Постоје чудесни људи (њима завидим и од свег срца им се дивим) који се у авиону истог часа успавају и читав лет блажено преспавају уљуљкивани брундањем авионских мотора. И они други који се, да би заџоњали, накљукавају пилулама које их омамљују, ошамућују, опијају и уништавају. Али, уместо да ме ослободе страха, пилуле за спавање ми изазивају тахикардију и ужасне кошмаре од којих ме облива хладан зној. Уместо да га победи, тај вештачки сан изазван пилулама преноси страх на онирички и подсвесни план правећи од мене, при слетању, једног депримираног зомбија.

Марио Варгас Љоса (1936), перуански је писац, професор на више универзитета, новинар, есејиста и добитник награде ПЕН, Сервантес и Нобелове награде 2010. године. Већи део живота провео је у перуанској диктатури те је и бављење политиком (и кандидатура за председника државе 1990. године) била део живота овог латиноамеричког писца, као и многих других. Међу његовим романима и збиркама прича истичу се Шефови, Град и пси, Зелена кућа, Штенад, Рат за смак света, Повест о Мајти.

   Решење се неочекивано нашло приликом лета Буенос Ајрес–Мадрид баш оног дана када се обележавала годишњица првог лета између ова два града 22. септембра 1946. авионом ДЦ-4 компаније „Иберија”. На аеродрому Есеиса купио сам једну књигу Алеха Карпентијера коју дотле нисам читао. Било је то Краљевство од овога света. Уопште нисам био спреман на то изненађење. Међутим, напречац ме освојила та халуцинантна пустоловина краља Кристофа и градња чувене цитаделе на Хаитију. Већ од првих страница, читајучи ту блиставо писану, стилски беспрекорно и са мером компоновану приповест, као што је случај са свим књижевним ремек-делима, заборавио сам на све око себе; из хладне ноћи са ројевима звезда испод којих је авион летео ја сам се пренео у чудесну епопеју Хаитија у прошлом столећу. Најокрутније насиље у том роману преплитало се са сликама распаљене маште, свакодневица и тривијалност мешали су се са чудом и легендом. Последње странице прочитавао сам у часу када је авион слетао на мадридски аеродром Барахас. За све време лета књига ме оставила без даха и потпуно сам заборавио на страх.

Од тог дана, тај рецепт ми увек помаже под условом да одаберем право ремек-дело чија ће магија бити довољно снажна и потрајати колико буде трајао лет. Наравно, није лако изабрати дело које ће лепотом и дужином одговарати лету. Међутим, ја сам се временом извештио и стекао неку врсту инстинкта који ме води добром избору романа и прича (потребно је да то буде приповедна проза, јер поезија, драмски текст или есеј не представљају довољно јака средства против мог страха од авиона). Осим тога, увидео сам да није неопходно изналазити дела која дотле нисам читао. Једнако ми помажу и она дела која сам читао по други, трећи или четврти пут под условом да остављају утисак новине и свежине као да их читам први пут.
   Ево, дакле, списка мојих обавезних пријатеља – којима овим путем изражавам захвалност – који су ми помогли да победим страх од авиона приликом последњих и срећних настојања да се надмећем са Икаром: Бартелби и Бенито Морено Хермана Мелвила, Окретај завртња Хенрија Џемса, Тајно оружје Хулија Кортасара, Доктор Џекил и мистер Хајд Роберта Луиса Стивенсона, Старац и море Ернеста Хемингвеја, Мајмун Исака Динесена, Педро Парамо Хуана Рулфа, Сабрана дела и друге приче Аугуста Монтероса, Ружа за Емилију и Медвед Вилијама Фокнера и најзад Орландо Вирџиније Вулф. На сву срећу, књижевна апотека располаже неисцрпном резервом оваквих лекова тако да пред собом имам многе летове и срећна читања у авиону.

Преузето из књиге
''Речник заљубљеника у Латинску Америку''
Марија Варгаса Љосе
у издању ''Службеног гласника''