На вези с духовима

АЛО, АЛО, ЈЕЛʼ СЕ ЧУЈЕМО?!

Судећи по сачуваним изворима, амерички проналазач Томас Едисон намеравао је да направи уређај за разговор са покојницима.

Када је у октобру 1920. године у новом издању „Америкен магазина” објављен разговор Бертија Чарлса Форбса са тада већ времешним Томасом Алвом Едисоном (1847–1931), резултат је била потпуна пометња у јавности. Друга издања брже-боље пренела су вести о новом проналаску научника који је до тада, због претходних успеха, сматран неком врстом националног хероја. Његови изуми ревносно су праћени и постало је нормално да новинари о свему обавештавају читаоце. Ипак, на оно што је Едисон открио Форбсу, оснивачу чувеног часописа „Форбс”, чини се да нико није очекивао.
    Наиме, саговорник је без задршке причао о томе како већ неко време ради на посебном апарату који би нама – живима – омогућио да разговарамо с људима који су напустили овај свет. Истакао је да изум нема никакве везе с окултизмом, неким тајанственим и необјашњивим силама, већ да се заснива на науци.
   Надао се да ће у наредним месецима уређај бити завршен. И док су се у научним и другим круговима водиле расправе о томе шта је тачно Едисон имао на уму када је дао ову изјаву, проналазач је још више „потпалио ватру”.

Чекајући шапат

   Исте године, овога пута за „Сајентификен американ”, поновио је сличне речи:
   „Размишљам о апарату или машини за управљање личностима које су прешле на друго постојање или сферу.”
   Остао је довољно тајновит поводом теме, тако да се није сазнало много појединости о уређају, нити о томе до које фазе је стигао са огледима. Открио је тек толико да је машина замишљена као високо осетљив вентил који ће реаговати и на најмањи „шапат” духова и омогућити да се остави запис на основу кога ће се радити даља истраживања. А пошто је један од његових запослених, који је био укључен у причу, недавно преминуо, Едисон се надао да ће управо његов дух први покренути уређај када све буде завршено.
   После два објављена интервјуа ништа значајно није се сазнало о изуму који је до данас остао познат као „духофон”. Али изјаве чувеног проналазача нису престале да копкају и деле јавност. С обзиром на то да нису нађени никакви прототипи нити нацрти, поједини историчари били су убеђени да се ради о чистој превари и измишљотини. Не чуди што је, с друге стране, постојао велики број верујућих људи који су се уздали у то да ће оваква алатка за лов на духове кад-тад бити направљена.
   Било је то доба када се заједно с науком и научним открићима успешно развијао и ширио спиритуалистички покрет, заснован на уверењу да духови мртвих постоје и имају изражене склоности и способности да разговарају с нама. Загробни живот спиритуалисти су доживљавали као место где душе настављају да се развијају и одакле могу да нам пренесу врло корисна знања о моралу и природи Бога. Неки од ових ставова вероватно су у једном тренутку заинтересовали и Едисона, само, он је желео да их објасни научним средствима.

Откриће у Паризу

   Доказ да је проналазач заиста имао намеру да се упусти у истраживање загробног живота појавио се ненадано, 2015. године. Француски новинар Филип Бодуен разгледао је књиге у једној француској продавници половне робе када је наишао на нешто сасвим неочекивано – француско издање Едисоновог дневника. На први поглед ништа ту није деловало чудно, бар док се не стигне до краја.
   Наиме, књига под називом „Дневник и забелешке Томаса Алве Едисона” на енглеском језику штампана је 1948. године, али у њој је недостајало последње поглавље, управо оно у коме се Едисон бавио светом духова. Оно је, на срећу, штампано годину дана касније на француском језику. Бодуен се побринуо да овај део живота и рада америчког проналазача не остане заборављен, па је неколико месеци по открићу прерадио мемоаре који су поново штампани на француском.

                                             АПРИЛИЛИЛИ

   Остаће непознаница зашто Едисон није спровео замисао у дело и направио уређај помоћу кога би покушао да оствари „везу” с оним светом, мада неки и даље тврде да је у питању превара. Сигурно је, међутим, да је проналазач био жртва једне подвале пре него што је свет сазнао за причу о „духофону”. Године 1878. у часопису „Њујорк графикс” појавила се вест о чудесном уређају који је изумео управо Томас Едисон.
   Ова невероватна справа, како је најављено, „нахраниће читаву расу” јер она најобичнију земљу претвара у драгоцену храну! Осим земље, машина је као сирови материјал користила само још ваздух и воду. Одушевљени новинар часописа имао је прилику сам да испроба укусна јела која су из ње излазила. Проналазач је тада свечано изјавио да ће машина производити храну будућности: наранџе и купус који никада нису осетили ветар и кишу, и месо животиња које никада нису биле убијене.
   Изгледа да је читаоцима промакла последња реченица текста где пише да се репортер пробудио из дремке, на основу чега је требало да закључе да је све то био део сна и да је у питању измишљотина. Прошло је незапажено и то што је напис објављен 1. априла на светски Дан шале. Не само да су читаоци поверовали већ су и друге новине широм земље поновиле вест.
   Уредници „Њујорк графикса” зато су морали у новом броју да објасне да се радило о обичној шали, али су и осудили Американце због лоше навике да „прелећу” преко рубрика и не читају их пажљиво и до краја. Едисон је за целу ствар сазнао када су почела да му стижу писма заинтересованих купаца који су се распитивали за цену нове машине. Није се наљутио на писца чланка, чак му је лажна објава била забавна.

   Захваљујући последњем поглављу, постало је јасно да је Едисон огледе са „духофоном” започео седамдесетих година 19. века. Забележио је да је покушавао да направи машину која би додатно појачавала звукове фонографа, једног од његових најзначајнијих изума из 1877. године. Као претходник грамофона, фонограф је био уређај намењен за снимање и репродукцију гласа и звука преко цилиндра. Наводно је потписао и помало необичан уговор с колегом инжењером Вилијамом Волтером Динвидијем, према коме онај који први умре има обавезу да покуша да пошаље поруку с онога света.
   „Духофон” никада није угледао светлост дана, но, оно мало што се о њему зна, заједно са неким од убеђења која је Едисон одлучио да подели с новинарима, показују да овај човек од науке смрт није сматрао крајем. За њега је живот, као и енергија, био неуништив:
   „Верујем да свако од нас обухвата милионе и милионе бића. Она заувек живе. Смрт је једноставно одлазак бића из нашег тела”.