Ово можда нисте знали

АДВОКАТ КУЋНИХ ЉУБИМАЦА

Хиљадама година животиње су биле у власништву људи: то је могло да значи да ће живот провести угодно, али и у најсуровијим условима, свакодневно пребијане и мучене. Ствари се са законске тачке гледишта ипак мењају...

Звучи као добар виц. Међутим, није виц. Односно, то није прича измишљена с намером да забави људе – реч је о чињеници. Или, једноставно речено, истинитим догађајима.

Ејми Мардер је ветеринарка из Лексингтона, града у америчкој држави Кентаки. Могло би се рећи да Ејми није „обичан” ветеринар који се бави само болесним животињама: наиме, већ неколико година она доноси одлуку ком супружнику треба да припадне кућни љубимац у случају развода.
   Старатељство над кућним љубимцима после раздвајања брачних другова постала је правно-психолошка битка коју воде многи бивши брачни парови у САД. А тада на сцену ступа Ејми Мардер, угледни стручњак за понашање кућних љубимаца. Како би ваљано одмерила шта је најбоље за кућног љубимца, она бар неколико сати проведе с некадашњим брачним паром и њиховим љубимцем. Има читав низ тестова на које „родитељи” треба да одговоре: ко је више времена проводио с љубимцем док је породица била на окупу, ко је водио рачуна о њему кад је био сасвим мали, ко се више с њим игра а ко је бољи васпитач, ко припрема храну а ко с љубимцем вежба, трчи, учи га да хода, да одговара на команде, говори... и тако даље – зависно од тога о којој је животињи реч. Онда сваког посебно пропитује о нарави и навикама кућног љубимца. Касније се ти одговори упоређују и вреднују...
   Код „маме” или код „тате”?
   Начин на који суочава бивше супружнике око обавеза према љубимцу врло је сличан послу којим се иначе баве адвокати кад се боре за старатељство над дететом разведених парова. Неки људи улажу знатно више напора у судски спор за добијање старатељства над кућним љубимцем него над рођеном децом. Било како било, на крају љубимац понекад сам доноси одлуку. У том делу посла Ејми је посебно вешта: уме добро да оцени да ли, на пример, пас или папагај више воли „маму” или „тату”.

Она као да разуме језик животиња или, тачније, оно што су желели да поруче својим власницима. Између осталог, Ејми се на крају судбоносног састанка загледа у љубимца и нареди му да оде код „маме”. А онда код „тате”... Код кога иде радосније? Посматра реакцију животиње на звук изговарања имена једног од зараћених бивших супружника... Кад су сва испитивања готова, Ејми Мардер даје своју стручну препоруку. Та препорука не заснива се, дакле, само на томе ко се боље опходи према животињи, него и код кога би животиња радије боравила.



   У сваком случају, ветеринарка Мардер понаша се према животињама као да су разумни људи. То није нимало необично, она их тако доживљава. У разговору за „Бостонски глоб” изјавила је:
   „Неким животињама прија да живе у две куће. Током недеље код газдарице, а викендом код бившег газде. Други пак почињу да пате због одвајања и постају потиштени. Наизменични боравак код бивших власника у ствари само погоршава њихов положај. Стога је боље да живе само код једног и покушају да се навикну на живот без оног другог.”

Пре десетак година многима није ни падало на памет да се расправља о старатељству над кућним љубимцима кад се парови разводе. У нашој земљи нису чести судски спорови у чијем су средишту кућни љубимци и завађени брачни другови. Према нашем закону, предлог за споразумни развод подразумева и споразумну поделу брачне тековине. У случају да нема споразумног развода него је реч о тужби за развод брака, онда се посебном тужбом и судским поступком расправља о подели брачне тековине. А у њу би могли да спадају и кућни љубимци. Није искључено да је већ било појединачних случајева, али није реч о честој појави као што је то у САД и Западној Европи.
   Ко је чији власник?
   Борба око брачних тековина – кућних љубимаца, као и хировити тестаменти у којима се милионске своте остављају псима и мачкама, заиста изазивају подсмех. Углавном је реч о претеривању, о некој врсти болесне везаности за животињу. Или о обичном инату. Богаташица Леона Хелмсли оставила је опоруком чак дванаест милиона долара својој куци, патуљастом малтезеру, и та вест обишла је цео свет.
   Међутим, правно-психолошко питање у вези с кућним љубимцима има и своје суровије лице. Постоје људи који воле да муче животиње. А онај ко је у стању да мучи животињу, могао би да мучи и друга створења, јер га патња другог живог бића заправо не дотиче. Можда би мучио и децу?
   „Не бисте желели да имате такву особу за суседа, верујте ми!”, истакао је у свом тексту о мучитељима животиња амерички психолог Френк Ашоне, професор психологије на Универзитету у Јути.
    Зато се може рећи да су борци за права животиња (између осталих) допринели да се јасно, законски, одреде права и обавезе власника животиња. Нека нико не мисли да може некажњено да остави свог љубимца да гладује, да га туче... Закон ће се ставити на страну потлаченог.

У појединим државама САД ветеринари (а посебно стручњаци за понашање животиња, такозвани психотерапеути за кућне љубимце), после редовних прегледа животиња, дужни су и обавезани законом да сместа поднесу извештај и пријаве свако сумњиво понашање власника према љубимцу, односно – могуће злостављање. Укратко, древни неписани закон о псу и његовом власнику изгледа више не важи. Према животињи власник мора да се понаша као према живом створу. Хиљадама година животиње су биле у власништву људи: то је могло да значи да ће живот провести угодно, али и у најсуровијим условима, свакодневно пребијане и мучене.
   На стотинама правних факултета широм САД уведени су посебни предмети који се баве правима животиња. Многи студенти, будући правници, адвокати и судије, одлучују се управо за ову грану правне науке. Неки од њих већ су спровели стечено знање у дело: постали су адвокати животиња. Њихов задатак је да заступају права животиња у случају било каквог судског спора. За сада понајчешће паса и то приликом развода. Ту су такође и права припадника заштићених животињских врста који су жртве ловокрадица и кријумчара.
   Бити адвокат животиња постало је веома уносно. Адвокат већ поменутог малтезера покојне госпође Хелмсли зарадио је прилично заступајући преминулу милионерку, али и четвороножног наследника.

Не могу више мирно да спавају ни људи који руководе великим међународним ланцима брзе хране. И они се могу наћи под истрагом уколико се лоше понашају према животињама. Нема везе што је реч о индустрији меса. Све су бројније судске тужбе на рад појединих ветеринара. Уколико је ветеринар некој животињи поставио погрешну дијагнозу, не може више само да слегне раменима и каже да му је жао. Можда ће се наћи на суду, лицем у лице са адвокатом животиње! Може да изгуби дозволу за рад, да буде новчано кажњен...

Пораст броја оваквих правних случајева разбеснео је неке правнике који се баве правима људи. „Та ми стављамо животиње изнад људи!”, кажу они водећи се личним осећањима према животињама. Било како било, немачки устав 2002. године дао је животињама уставна права, а Нови Зеланд признао је да су примати више од обичних живих бића, односно, других животиња. Европски парламент ставио је тачку на „употребу” примата у лабораторијским научним истраживањима и признао да су велики мајмуни ипак – „бића”.
   Правда је можда спора, али је достижна, каже стара изрека. Изгледа да је тако и кад је реч о животињама, не само о људима.
   Или је то само правни, тачније, адвокатски трик? Не заборавимо ипак оно што је о адвокатима својевремено рекао Марио Пузо (1921–1999), писац прослављеног романа „Кум”:
   „Адвокат са својом ташном у стању је да украде много више од стотину мафијаша с пиштољима”.