Боксери у сукњи

70 ПУТА НА ПОДУ

Енглескиње су се још у 18. веку надметале у рингу, из бар два разлога...

Напис у часопису „London Journal”, објављен 23. јуна 1722. године, један је од најранијих извештаја из 18. века о мечу између две припаднице женског пола. Наведено је да су супарнице у спортском обрачуну показале изузетну срчаност и да је меч трајао прилично дуго, на задовољство многобројне публике. Награда је износила три гвинеје, а у борби су морала да се поштују одређена правила: од две жене очекивало се да се ударају у лице голим песницама у којима су стезале метални новчић. Она која би прва испустила новчић, губила је борбу. Неки историчари верују да је ово правило уведено како супарнице не би пале у искушење да се гребу или једна другој чупају косу.
   У наредним деценијама у Енглеској су женски мечеви слични боксу постали уобичајени. Најчешће су одржавани само ради награде, али с времена на време и да би се разрешили лични спорови. Жене су пристајале на мечеве за новац, понекад и за мање вредне предмете. Зна се да је позната такмичарка с надимком „Bruising Peg” озбиљно претукла своју супарницу само да би добила део хаљине. Када вербални сукоби нису били довољни, жене су одлучивале да их окончају у рингу, верујући да песнице говоре више од хиљаду речи.

Публика у трансу

   Њиховој промоцији највише је допринео Џејмс Фиг (1684–1734), први званични првак Енглеске у боксу голим песницама, који је владао рингом од 1719. до 1730. године. Он  је уживао велико поштовање због разних борилачких вештина које је показао као мачевалац, рвач и боксер. Такође се трудио да спорт приближи јавности, па је редовно одржавао такмичења у свом лондонском амфитеатру. Друго омиљено место била је арена под називом „Hockley in the Hole”, од 17. века позната по борбама људи, али и животиња.
   Знатижељна маса раније се углавном окупљала да гледа мечеве младих мушкараца. Али у 18. веку ринг није био намењен само њима. Права посластица за публику било је управо сучељавање жена. Тешко је за њих могло да се каже да су биле припаднице нежнијег пола јер су у борби умеле да покажу снагу и суровост која је могла да се мери са сваким мушкарцем. Поред тога, даме се нису стиделе да у мечу скину горњи део хаљина.
   О њиховој одважности сведоче бројни писани извештаји, као онај у коме је описана „одлучна борба две даме” у Есексу. Биле су оскудно одевене, без капа, чврсто везане косе. После 45 минута суровог песничења једна госпођа толико је пребијена да се публика уплашила за њен живот, но, и поред тога, супруг је био довољно немилосрдан да је подстакне да остане у рингу. Срећом, посредовањем човека који више није могао да их гледа, жене су раздвојене пре него што је дошло до трагичног исхода.
   Како мечеви нису били временски ограничени, дешавало се да се одуже, дословно до изнемоглости. Тако је забележено да је борба између извесне Мери Ен Филдинг и госпође познате само као „Јеврејка из Улице Вентворт” трајао 80 минута, за које време је забележено 70 бацања на под.
   Колико је озбиљно схваћена улога жена у овој вештини говори и податак да су неке од њих обучавали мушкарци, шампиони као што су били Данијел Мендоза и Џон Џексон. Оне које нису имале прилику да раде с њима обично су увежбавали мужеви, а затим их и бодрили током борбе, из ћошка ринга. Тренинзи су трајали недељама, баш као да су у питању професионални спортисти.

И на носилима

   У многим приликама даме су преко штампе, у плаћеним саопштењима, изазивале супарнице. Ен Филд управо је у једним новинама позвала Елизабет Стоукс да се с њом обрачуна у рингу, за награду од 10 фунти, како би свима показала да је она права шампионка. Госпођа Стоукс одмах је одговорила, уверавајући је да ће од ње да претрпи ударце које тешко да ће бити у стању да поднесе. Елизабет Стоукс је, иначе, сматрана једном од најуспешнијих „гладијаторки” у то доба. Њен супруг био је боксер који се борио, и изгубио, од Џејмса Фига.
   Батинања су у појединим случајевима била толико жестока да су на крају једну од такмичарки (понекад и обе) морали да износе на носилима. Алкохол је помагао да се болни ударци лакше поднесу, па су поједине такмичарке имале обичај да припите улазе у ринг. Никоме то није сметало јер су се надметања одржавала у не баш угледним деловима града. Ни публика није нарочито водила рачуна о пристојном понашању.
   Како се мењао укус становништва пред крај века, тако је опадало и занимање јавности за борбе жена. Касније генерације Енглеза с гађењем су се сећале времена када су оне биле омиљена забава. Последња позната борба за новчану награду одржана је 1822. године, и то за тада позамашну суму од 17 фунти.
   Славна имена попут „Bruising Peg” нису заборављена. Она је наставила да се појављује у егзибиционим мечевима како би и даље забављала публику. Постала је неодвојиви део историје престонице након што је 1898. године објављена њена биографија.