Живот пише драме

42 САТА У ТАМИ

Док је трајала потрага за несталим пацијентом, нико није претпостављао да се све време налазио у болници, заробљен између два спрата

Равиндран Наир је већ неколико пута одлазио у болницу у индијском граду Тируванантапураму. Имао је упорне болове у леђима након пада у купатилу, па је тог дана дошао по резултате нових снимака. Кренуо је на преглед заједно са супругом, која је већ неко време радила у болници. Растали су се у ходнику и свако је наставио на своју страну.
   Наир је био скоро пред вратима ординације кад је схватио да је код куће заборавио један важан налаз, па се вратио до лифта. Обично је са супругом користио онај намењен запосленима, али баш тада је махинално утрчао у лифт којим се возе пацијенти и посетиоци, ближи чекаоници. Случај је хтео да буде сам, иако се у ужурбаној болници то готово никад не дешава. Наир је ипак размишљао само о томе да што пре стигне кући и врати се назад.
   Лифт се затворио и кренуо. А онда је Наир осетио снажан трзај и звук гребања метала – лифт је стао и светло се угасило. Мада су га изненадна тама и тишина у првом тренутку збуниле, Наир је знао да ће неко сигурно наићи. А можда се лифт и сам покрене...
   Укључио је светло на мобилном телефону и пронашао дугме за аларм на табли. Сачекао је неколико минута, али ништа се није десило. Прешао је светлом по зидовима и угледао плочицу с исписаним бројем телефона за хитне случајеве. Ваљда ће успети некога да дозове, мислио је, док је већ помало дрхтавим прстима притискао бројеве. Чуло се звоно, али – нико се није јавио. Покушао је поново. Таман кад је хтео да позове супругу, нестало је сигнала.

Док је даље претраживао по телефонском именику, батерија се необично брзо празнила. Телефон му је је одједном испао из руке и треснуо о под. Екран је још једном затреперио и затим се потпуно угасио.
   Тек тада је Наира преплавио први талас страха. Стајао је потпуно сам у мраку, свуда около владао је мук, а остатак болнице као да је у неком другом универзуму. Повикао је и почео да удара песницама по вратима. Знао је да ће бука с друге стране вероватно пригушити његове вапаје, али ништа друго му није преостало. Наставио је да лупа и виче, застајући на по неколико минута да поврати снагу.
   После више безуспешних покушаја стуштио се на под, потпуно исцрпљен. Било је ужасно загушљиво, а у потпуној тишини чуо је само откуцаје свог срца. Пулс му се убрзао, осећао је све јачу вртоглавицу. Сетио се да је понео лекове за притисак, па је одмах препипао џепове. Невоља је у томе што није имао ни кап воде. Држао је таблету на језику док се није растопила. Уста су му била толико сува да није могао ни да је прогута.
   Минути очаја прерасли су у сате. Наир је полако губио појам о времену. Тама му није дозвољавала ни да утврди да ли је пао мрак. Није могао да зна да ли је супруга завршила с послом и видела да се није вратио кући. Умео је понекад да се задржи код пријатеља, па она можда неће одмах схватити да нешто није у реду.
   Његове слутње су се оствариле. Кад га није затекла код куће, супруга се није забринула. Тек кад се ни сутрадан ујутру није појавио на послу, подигла је узбуну. Телефон му је био недоступан, што ју је додатно узнемирило.

Полиција и породица су га тражиле на погрешним местима, а Наир је пролазио кроз пакао. Гладан и жедан, у загушљивом и скученом простору, имао је тек толико снаге да повремено устане и направи два-три корака да се не би потпуно укочио. Нагон за преживљавањем није му дозвољавао да одустане, али после скоро 42 сата заточеништва, полако је губио наду.
   Тек тада се неко сетио да провери шта се дешава с лифтом. Било је очигледно да не ради, али зашто је морало да прође толико времена? Коначно је техничар металним кључем отворио врата и викнуо у таму:
   – Има ли кога унутра?
   Наир у првом тренутку није веровао да је глас који чује стваран. Чак и кад је видео светлост, помислио је да сања. Ипак се одазвао непознатом човеку. Овај му је рекао да искочи напоље. Кабина је била високо изнад пода, а Наиру су ноге клецале кад се усправио. Не обазирући се на то колико је исцрпљен, полако се извукао из лифта, који је замало постао његова гробница.
   Срећа у несрећи је што се налазио у болници, па су лекари одмах могли да му пруже помоћ. Чим је дошао себи, Наир је позвао супругу. Ни она ни остали запослени нису могли да верују да је провео 42 сата у лифту без ичијег знања. Како нико није приметио? Зато је одмах спроведена истрага. Утврђено је да систем за одржавање не ради и да нико не проверава лифтове преко викенда. Надзорник и два техничара суспендовани су због овог пропуста.

Вест о овом догађају стигла је и до министарке здравља, која се лично извинила Наиру и његовој породици и обећала да се такве грешке неће поновити. Већ сутрадан, међутим, у истој болници заглавио се још један лифт...
   Мада Наир није задржан на лечењу јер није имао озбиљне повреде, несрећа која га је задесила оставила је трајније психичке последице. По сопственом признању, и даље нема храбрости да уђе у лифт, а срце му прескочи сваки пут кад чује да се метална врата затварају.