Кнез Милош и заљубљивање са стране

153 ДАНА ПРЕЉУБОДЕЈАНИЈА

Десетог децембра 1815. године кнез Милош издао је строгу а необичну наредбу, такозвано наставленије свим нахијским кнежевима: ниједна жена не може свог човека пустити. Тако жена није имала право да затражи развод. Па шта да се ради ако жели да се реши садашњег мужа и преуда? Она је налазила страшне начине...

Бива да се удата жена заљуби, али да од свог вољеног затражи да убије њеног венчаног мужа, то је знатно ређе. Неки случајеви из прошлости показују како су жене убиством мужа хитно тражиле пречи пут ка срећи и заједничком животу с вољеним. А понеке су и љубавника навеле на убиство мужа, обећавајући љубавнику вечну љубав.
   Саслушање пред судом или „спроведено дознавање”, како су тада говорили, извршено после убиства, обично не показује шта је браку кренуло тако страшно наопако па се жена од мужа окренула љубавнику, какве је невиђене мане нашла свом мужу да је пожелела да га се убиством реши. О томе се ћутало.
   Ако је муж алкохоличар, нерадник, коцкар, напустио кућу, не брине о кући и породици – разлог је ту. Али необично је било, и ретко, да се удата жена са педесет година, која уз то има и седморо деце, смртно заљуби и то у момка од двадесет пет година и да, и он заљубљен, буде спреман чак и на убиство њеног мужа. А управо се то 1830. године догодило у селу Божевцу код Пожаревца. Документи су сачувани у Архиву Србије и носе ознаку КК – XXI 966. Ову стварност достојну Шекспира приказаћемо на основу два оригинална документа, онако како тамо пише.

Јован и Кумрија

   Месно надлежни пожаревачки суд испитао је потанко богомрско дело убиства мужа и утврдио чињенице. Прељубница се звала Кумрија, а љубавник Јован. Из истог су села, из Божевца. Он је механџија, она домаћица и мајка. Она има два детета мужеског пола и петоро женскога пола (наведене године старости сваког детета), укупно седморо. Кумрија и Јован су у недозвољеном прељубодејанију живели од 8. септемврија 1829. године до 19. јануарија 1830. године. Тачан датум – 8. септембар – утврђен је лако јер је баш тада био празник – Мала Госпојина. Тога дана у септембру десило се да муж није био код куће, а Кумрија јесте, па је Јован свратио, онако, да поприча. Ту су ступили у разговор и на лицу места се договорили прељубодејанију коме су исте ноћи и приступили. Ово је трајало целе ноћи. (Где је био муж, о томе нема ништа у извештају. Нема извештаја ни о оној силној Кумријиној деци.)
   Будући је Јованова механа била близу Кумријине куће, млади Јован је код Кумрије почешће долазио и љубодејаније су вршили. Баш стога што је Јован к Кумрији почесто долазио, Кумријин муж Рако, боље сматрање и строгост на своју жену је имао. Због овог негодованија Ракиног, Кумрија и Јован договоре се да нешто хитно предузму. Јован да позове Раку к себи у механу, потом да га у механи опије и кад кући пође – Раку убије. Кад Раку убије, Кумрија му се обећала да ће њега, Јована, за мужа узети и на имање примити. О њеној многобројној деци (укупно седам) није било речи. Ваљда се подразумевало да ће и она бити део Кумријиног мираза. После ће се видети да нису смислили ни то шта ће с Ракиним убијеним и мртвим телом.
   И заиста, Јован позове Раку на вечеру у своју механу и ту га добро почасти – нахрани и напоји. Рака није знао ништа, још мање је слутио нешто о припреманом злоумишленом делу. Кад се с вечером и пићем задовољио, Рака пође кући. Јован одмах весело пође за Раком узевши у руку секиру. Кад беху код једног потока, Јован удари Раку секиром у прси, Рака дрекне и за једно тренуће ока падне на земљу. Побојавши се да не би Рака још који пут дрекнуо, Јован примени једноставнији начин лишавања живота истога мужа Раке. Он баци секиру и у’вати Раку за гушу те стаде стезати. Кумрија је чула неку дреку и одмах посумњала да то Рака дречи. Кумрија похита ка оном потоку. Видевши Јована да Раку још за гушу држи и дави, упита:
   „Јел’ још жив?”
   Јован одговори:
   „Још се види да је жив, ал’ сад ће липсати.”
   И док су тако говорили, Рака сасвим мртав буде, то јест – издахне. Видећи Раку издахнувша, Јован га узме на леђа и понесе до своје баште. Кумрија је помагала носећи Ракине мртве ноге. Уплашени да секира и дављење нису довољни, али и да би ствар убиства замаскирали, они обесе мртвог Раку на тавану у Јовановој појати. Бешење је извршено личним Ракиним појасом. Тако висећег оставе Раку самог, а мртвог.
   Учинивши савет са Јованом, Кумрија обећа да ће сутра по селу свима разгласити да је Рака у избезумљење пао и сам се обесио. О траговима секире на Ракиним прсима као и о модрицама на врату, последицама дављења, нису размишљали. Али сељани, знајући да је Рака оног дана свестан и здрав био и повезујући честе посете Јованове Ракиној кући, тј. Кумрији, баце подозреније на Јована да је убилац па га ухвате и предају суду. Ухвате и Кумрију па и њу предају суду. Ту, у суду, у апсу, од 20. јануара до 14. фебруара у оковима се налазе.
   Сад суд, испитавши ствар, налази да је дело богомрско, а прељубодејствије грех. Рака ничим није заслужио да оваквом мучитељном и грозном смрћу уморен буде. Пресуђено је: и убилац Јован и прељубница Кумрија ће смрти бити предани секиром у главу, исто као што су Раку убили. Затим ће тела мртвих бити подигнута на коло. Постављени једно поред другог стајаће, тако сасвим мртви, за опомену народу српском. Ово је било пресуђено 28. фебруара 1830. године.

Колективна казна

   Смрт Ракина је пресудом суда освећена. Међутим, сад се поставило питање ко ће о оно седморо недорасле деце бринути, ко ће их хранити ако и Кумрија убијена буде? Овај богомрски случај доспео је и до кнеза Милош а, он је пресуду пожаревачког суда додуше потврдио, али је потом одлучио да се Кумрији ипак поштеди живот – она да о својој ситној, а многобројној деци брине, а Јован нек се секиром убије у њеном присуству. Село је ово чуло, заповест кнеза о помиловању Кумрије је прочитана пред петорицом угледних сељана који треба да ствар по селу свима разгласе. Тако су и урадили: разгласили су свима да је кнез Милош решио да се Јован казни смрћу, а да се Кумрији поштеди живот да би децу отхранила. У селу је било 157 кућа, врло брзо су сви сазнали за кнежево решење. Много њих се скупило око места извршења казне над Јованом љубавником и убилцем.
   Али село је скочило: не може тако, обоје су криви, мора и Кумрија одговарати. То село се усудило, упркос кнежевој заповести, Кумрију каменовати и тако и њој блудни живот прекратити. Због овога каменовања кнез је био расрђен и одлучио је да се село сместа расели; била је то најтежа казна којом се колектив могао казнити. Већ је наступило пролеће, поља су била спремна за обраду па и засејана, није згодно селити се и поново заснивати сеоску заједницу.
   Очајни сељани приступили су покушају давања мита не би ли кнез повукао своју одлуку о расељавању као казни. Неколико кметова дошло је у кнежев пожаревачки конак и донело три јагњета, два прасета и две котарице јаја плус 1.000 ока брашна, све то за солдате (војнике), за празник Васкрс. Примио их је Стојан Симић 7. априла 1830. године. Њих је примио, али није и сав мито примио. Јагњад, прасад и јаја је примио, али је одбио брашно јер кнез није сасвим помиловао село – неки ће се раселити, неки ће остати у селу. Сељани су за ову милост своју благодарност (захвалност) са сузама у очима изражавали.
   Али кнез Милош је тражио исцрпан извештај о каменовању Кумрије, па је извршено додатно испитивање. Јер да колектив (село) сам кажњава каменовањем забрањено је, а кнез је понављао да Србија припада просвећеној Европи, има судове, има њега, кнеза. Склони самосуду кад су за турских времена пресуђивали по обичајима и по природном осећању правичности, ови сељани Божевца су каменовању приступили у великом гневу због грозног страдања сиротог Раке, оца седморо деце.
   Испитано је укупно једанаест сељана, старих и младих, женских и мушких. Сви су они учествовали у каменовању и убиству Кумрије. Правдајући себе, испитани су можда мало и додавали лошој слици о Кумрији. Тако је првоиспитани старац од преко 80 година Јован Гавриловић изјавио да је Кумрија уопште склона била љубодејствовати и са крштенима и, што је још горе, у ствари, што је најгоре – с Турцима. Старац Васа Ћосић је истакао:
   „Ако Кумрија остане некажњена, и мене ће моја баба убити.”
   Јовица Перић је рекао:
   „Кћер Кумријина је моју кћер на блуд наводила.”
   Живко Стокин рече:
   „Ја видео да је и други бију, па је и ја ударим.”
   Кумријина јетрва Стојка, стара око 50 година, била је одлучна – камен је прва бацила јер њен муж, брат убијеног Раке, после случаја убиства брата Раке, велику строгост на њу баца. И тако, сви учесници у каменовању прељубнице Кумрије храбро су признали да су недело учинили.
   Сви испитани, признавши своје недело, рекли су:
   „У незнању и неразумном размишљању нашем преступили смо и согрешили.”
   Каменовање Кумрије извршено је истог дана кад је и љубавник и убилац Јован, према пресуди власти, секиром у главу убијен. И Кумрија је тада стајала ту, недалеко, и видела погубљење вољеног Јована. Није записано да ли је плакала за својим Јованом, љубавником. Испит сељана извршили су Стеф. Јефтић, Јоксим Милој., Стев. Стојков., Коца Марковић.
   Шта је после било са оно седморо деце без оба родитеља, ко се о њима старао, шта је било са одлуком кнеза Милоша о расељавању села, не можемо знати јер документи нису сачувани. Страствена а несрећна љубав Кумрије Ристић и Јована Живковића трајала је мало више од четири месеца, то јест 153 дана, у зиму 1829/1830. године. Ово није био једини случај оваквог богомрског дела, па је кнез Милош своју строгу наредбу из 1815. године некако прећутно повукао и оба супружника имала су право да затраже развод брака у случају постојања оправданих разлога. У оправдане разлоге није спадало заљубљивање „са стране” .

Број: 3528 2019.
Аутор: Г. К.
Илустратор: Драган Максимовић