Да ли је истина да је цео живи свет на нашој планети потекао из баре?
ПЕРИЦА КРСТИЋ,
Делиблато
Недавно откриће до кога су дошли научници америчког Универзитета Џорџија може да подупре овакве тврдње! Амерички научници доказали су да полипептиди – кључни молекули за стварање сложених облика живота – могу да настану мешањем амино и хидроксилних киселина, које се затим подвргну наизменичном утицају влажне и суве околине. Поступак настанка полипептида могао је да се одигра у бари која се сушила и обнављала после следеће кише.
Промене суво–мокро, као и дан–ноћ (током којих се површина тла наизменично загрева и хлади), довеле су до стварања ових веома важних молекула. У лабораторијама Универзитета Џорџија било је довољно свега 20 оваквих понављања да настану полипептиди.
Кад се овом сазнању дода да је током проучавања метеорита доказано да су амино и хидроксилне киселине постојале на Земљи још током њене најраније историје, све је изгледније да су сви живи организми (па и људи) потекли из неке неименоване баре!
Да ли је истина да је Деда Мраз члан скупштине једног града на Аљасци?
ПЕТАР ГРАБОВИЧКИЋ,
Обреновац
Градић по имену Северни Пол са тек нешто више од 2.000 становника налази се на истоку америчке савезне државе Аљаске, недалеко од већег и познатијег Фербенкса.
Пре нешто више од месец дана, почетком октобра, члан градске скупштине Северног Пола постао је човек по имену Сента Клоз (или, на српском – Деда Мраз)! Овај деда (68) рођен је као Томас Патрик О'Конор, а име је променио пре десет година. Подстакло га је то што је током празника глумио Деда Мраза, а изгледа да се толико сродио с улогом да је решио да она постане његов живот. Пошто је већ имао наочаре, црвено одело и дугачку белу браду, променио је и име.
Господин Мраз је на изборима добио 58 гласова и надмоћно победио још двоје кандидата за чланове Скупштине. Током избора обећао је да ће се борити за боље услове живота за децу овог града.
На место градског одборника Деда је званично дошао 26. октобра, а мандат ће му трајати три године. Ово му није први посао у градској управи Северног Пола. Пре него што се кандидовао за Скупштину, био је члан Привредне коморе.
Можете ли да ми објасните шта је то ватра Светог Елма?
МИЛАДИН,
Винча (крај Тополе)
Природна појава позната под овим именом често је могла да се види у време док су морима пловили једрењаци. Тада су током невремена око врхова јарбола знали да се појаве плавичасти облачићи. Ова светлосна појава јавља се због електричног пражњења у ваздуху, а сама „ватра” је, у ствари, плазма ниске густине и температуре. Назив је добила по Светом Еразму Формијском (познатом као и Свети Елмо), хришћанском свецу из трећег века. Познат је и као заштитник морнара. Управо морнари су се некада давно највише радовали његовој „ватри”. Она је била сигуран знак да је заштитник с њима.
Током векова ова појава је проучавана, а први који је успео да је објасни био је амерички проналазач и државник Бенџамин Френклин (1706–1790). Учинио је то 1751. године.
Пошто су једрењаци данас реткост, тешко је приметити ову појаву. Ипак, „ватра” коју су морнари некад волели да виде, данас, за невремена, може да се примети на врховима далековода или крилима авиона.
Због чега се јелен, кад га на путу обасјају фарови аутомобила, укочи? Зашто не покуша да побегне?
ЈЕЛИЦА ВУЧИЋЕВИЋ,
Београд
Ко није имао прилике да му испред аутомобила усред неке шуме искочи јелен, могао је овакав призор да види на телевизији или на филмском платну. Кад се нађу пред фаровима аутомобилом, јелени се укоче се у месту и не мрдају, иако и они и ми знамо да би им било паметније да потраже заклон.
Мада може да изгледа да се јелен у овом тренутку паралише од страха, у питању није само то. Истина је да кад угледају тако јаку светлост као што су фарови аутомобила, јелени начас ослепе!
Његове очи и људско око имају неких сличности у начину рада, постоје и разлике. Јеленске очи имају пигмент родопсин, који им помаже да боље уоче тамније боје, као што су плава, љубичаста и црвена, али и да се навикну на тамно окружење ноћи и шуме. Кад се око које у тами преплави родопсин нађе пред јарком светлошћу, ненавикнуте очи неко време престану да раде и долази до привременог слепила. Овоме доприноси и то што су очи јелена знатно веће од људских, па „упијају” и много већу количину светлости него што би то учинило људско око да ће нађе у истој прилици.
Изненадно слепило, уз непознат звук који се приближава, сасвим су довољни да се многа жива бића (не само јелени) уплаше и остану да стоје у месту.
Да ли је истина да чувени научник Чарлс Дарвин није био први који је написао и објавио књигу о еволуцији?
МИЛЕНА ЛАЗИЋ,
Нови Сад
Енглески природњак и геолог Чарлс Роберт Дарвин (1809–1882) данас је у целом свету познат као творац теорије еволуције, односно објашњења да су све познате врсте на свету настајале развијајући се од заједничких предака. Образложио ју је у делу „О пореклу врста”, објављеном 1859. године, где је објаснио и да све врсте живих организама на нашој планети опстају захваљујући природном одабирању, односно да опстају они који се најбоље прилагођавају. Дарвиново дело даје детаљан опис ове појаве, а први тираж распродат је истог дана кад се појавио у књижарама! До краја његовог живота изашло је још шест издања.
Иако је Дарвиново дело привукло највише пажње, па и критика (нарочито из црквених кругова), овај научник ипак није био први који је објавио теорију о томе да се организми мењају и тако настају нове, до тада непознате врсте. Сама замисао постоји још од античких времена, а нешто пре Дарвинове, 1844. године анонимно је објављена књига „Трагови природне историје стварања” шкотског научника и издавача Роберта Чејмберса (1802–1871) у којој се говори о томе да се различите врсте развијају и прелазе из једног облика у други. Чејмберсов допринос похвалио је и Дарвин, у шестом издању своје чувене књиге. Тада је истакао да је ово дело било веома важно због „отклањања предрасуда и припреме терена за нове научне подухвате”.
Драги „Забавниче”,
Прочитао сам у претходном броју причу о америчком студенту који је сакупио паре за факултет тако што је тражио да му људи шаљу ситан новац. Пошто бих и сам желео да сакупим новац за студирање, молим те да ми кажеш како бих могао то да урадим?
МИЉАН П.
Ниш
Прича о Мајку Хејзу, који је 1987. године успео да прикупи довољно новца како би платио четири године студирања поучна је, а може да нас надахне да и сами покушамо слично. Нарочито данас, када у времену интернета наш глас лакше може да стигне до већег броја људи. Мајк је морао да пише писмо једном новинару с надом да ће му он помоћи да се за његову жељу чује, јер није могао да се ослони на помоћ светске мреже коју данас имамо.
Уколико за прикупљање новца одабереш технику „краудфандинга” (сакупљања малих износа од великог броја људи), најбоље би било да посетиш сајтове предвиђене за ову врсту помоћи. Најпознатије странице ове врсте су „kickstarter” и „indiegogo”, на којима људи сакупљају паре за најразличитије замисли. Кад их посетиш, потребно је да напишеш циљ за који скупљаш новац и одредиш датум до кога мораш да прикупиш суму. Ови сајтови зарађују тако што наплате пет процената од укупног новца који скупиш до одређеног датума, али вреди покушати. Посећују их милиони људи сваког месеца, који тако могу да виде коме и за шта треба новац, па можда одлуче да помогну баш теби.
Зашто се понекад заразимо неком песмом, да не можемо да је „избацимо из главе”, колико год покушавали?
ИВАНА МИЛОРАДОВИЋ,
Рума
Песме нам „уђу у главу” толико да нам се њихова мелодија или речи стално понављају током дана и не можемо да их се ослободимо. Најчешће се деси да запамтимо део неке песме која нам се толико и не допада, па онда може да нас благо нервира кад не можемо да се ослободимо мелодије и стихова.
Пошто се све дешава без утицаја наше воље, веома је тешко изучавати ову појаву, али научници су развили занимљиву претпоставку. Током развоја цивилизације људи су чињенице, историјске приче, али и најобичније податке (на пример, шта треба урадити током дана) памтили у облику стихова, а такав обичај може и данас понегде да се сретне. Због тога се развила претпоставка према којој је наш мозак „научен” да лакше памти стих, риму и мелодију, па то може да буде једно од објашњења зашто нека песма остане да нам се врзма по глави. Најчешће памтимо оне које чујемо више пута, као и оне које нас текстом или мелодијом подсећају на различите догађаје. Чешће се песме невољно понављају у главама љубитељима музике, као и особама које имају невоља са присилним, невољним радњама.
Уколико желите да вам нека песма или њен део „испаре”, предлог је да размишљате о некој другој песми, да мислите о нечем потпуно другом или да ту песму коју не желите више да чујете у себи – пустите на неком уређају и слушате целу више пута! Тако ћете лакше заборавити само део који вас мучи.
У прошлом броју читао сам текст о природним катастрофама на филмском платну, па сам се сетио да је код нас био веома омиљен филм „Вариола вера”. Можете ли да напишете нешто о њему?
ДРАГИША Б.,
Крушевац
Домаћи филм „Вариола вера” у биоскопима се појавио у лето 1982. године. Режирао га је Горан Марковић, који је, заједно с Миланом Николићем, потписао и сценарио.
Радња филма наслања се на стварне догађаје пошто прати епидемију великих богиња у Србији 1972. године. Прича почиње кад један ходочасник на оријенталном базару купи фрулу од човека који са здрављем очигледно не стоји најбоље. По повратку у Београд осећа се све лошије, а доктори погрешно одређују његову болест и ускоро избија епидемија. Превидели су да велике богиње и даље постоје и да могу да буду опасне. Кад лекари схвате о чему је реч, проглашава се карантин и болест, мада је узела маха, успева да се сузбије.
Иако у филм нису уложена велика новчана средства, одлично је приказао атмосферу напетости и страха која прати ширење болести. Томе је допринела и добра глумачка екипа, у којој су, између осталих, били Раде Марковић, његов имењак Шербеџија, Александар Берчек, Богдан Диклић, Душица Жегарац...
Филм је умногоме дочарао (не)прилике које су узбуниле целу земљу.