Како је Јеринин град код Ваљева добио назив?
АЛЕКСАНДРА СПИРИДОНОВИЋ,
Шабац
У селу Бранговић, пет километара јужно од Ваљева, на обронцима брда Браниг, налази се утврђење из четвртог века, познато и као Јеринин град. Ову тврђаву месно становништво назива и Бежане, пошто се некада народ овде скривао (бежао) од Турака.
Град у коме су, између осталог, нађени остаци некадашње цркве, а у њој камено седиште које говори о томе да је у њој повремено боравио и неки епископ, законом је заштићен као споменик културе од великог значаја. О пореклу његовог народног имена, Јеринин град, постоје две теорије.
Прва каже да је назив добио тако што су Словени, који су овде дошли негде у шестом веку, затекли град који је припадао Источном римском царству, тада под јаким грчким (или хеленским утицајем). Како је назив који су Словени користили за Византинце био Јелини, одатле је потекао и назив Јелински град. Друга прича има примесе легенде, по којој је Јерина заправо била вила осуђена на вечно тумарање овим местом. Народно предање овде се ослања на стварну личност, Ирену Кантакузин (1400–1457), супругу деспота Ђурђа Бранковића (1377–1456), познату као Проклета Јерина. Ова трагична личност из наше историје, којој је народно предање доделило многа злодела која она, вероватно, никад није починила, везује се за оснивање многих градова на подручју средњовековне Србије, па се тако Јеринини градови могу наћи и код Краљева, Пећи, Пријепоља, Јагодине, Трстеника, Прибоја...
Кад говоримо о томе да ли је неко више отворена или затворена особа (екстровертан или интровертан), да ли можемо да причамо само о те две категорије? Постоји ли још нека група људи?
ЈЕЛЕНА ПЕТРОВИЋ,
Нови Сад
Психолошку теорију о људском понашању које је више окренуто догађајима у спољашњем (екстроверзија) односно онима у унутрашњем свету (интроверзија), први је изнео Карл Густав Јунг (1875–1961), швајцарски психијатар, оснивач правца познатог као аналитичка или комплексна психологија.
По овој теорији, екстровертна особа већу пажњи поклања догађајима у спољашњем свету, на уштрб оних у унутрашњој, душевној стварности. На другој страни налазе се интровертне особе које више пажње посвећују ономе што се догађа у њима самима, а на штету догађаја у спољњем свету и међуљудских односа.
Између ове две супртоности, приметио је Јунг, а савремена истраживања потврдила, постоји још један тип особа, назван амбиверти. Реч је о људима који се налазе у средини између два психолошка „пола”, а имају и екстровертне и интровертне особине. Реч је о особама које се у доброј мери пријатно осећају међу другим људима и у општењу с њима, али уживају и у тренуцима када су сами, далеко од гужве и друштвених догађања.
Чуо сам да камиле могу да планирају освету, односно да сачекају повољан тренутак да узврате ударац. Да ли је ово тачно?
ЖИВОЈИН П,
Ужице
Камиле су, на много начина, заиста посебна бића. Мада важе за тврдоглаве животиње које је веома тешко дресирати, могу да имају и особине које бисмо, „на прву лопту”, пре приписали људима него животињама.
Тако, на пример, камиле доста добро памте како се нека особа, било да је у питању њихов власник или неко други, понаша према њима. Уколико је окрутан и груб, камила, наизглед мирна и незаинтересована, запамтиће човеку такво понашање. Извесно време ће се правити као да се ништа није догодило, али чим се укаже прва прилика, узвратиће грубост! На физички напад одговориће истом мером и то пошто је проценила да је прави тренутак. Дакле, хладно сервирана освета, у стилу чувеног филма „Кум”!
Ипак, постоји и друга страна камила, као бића веома привржених власницима. Тако постоје примери да су ове животиње знале да посећују газде чак и док спавају, само да их оњуше, да би се увериле да је све с њима у реду.
Једна од занимљивости везаних за ове животиње јесте да њихово млеко има више масти, више беланчевина, као и три пута више витамина Це од крављег млека.
Волим да једем чипс и понекад ми се дешава да у кесици нађем неки комад зелене боје. Да ли је безбедно да га поједем или је боље да га бацим?
ИВАН,
Свилајнац
Уколико се у кесици чипса наиђе на парче прженог кромпира које на себи има зелене туфне или је потпуно зелено – слободно може да се поједе, јер се ништа страшно неће догодити. Кад видите овакво парче, знајте да је оно испржено од неког кромпира који није био потпуно зрео. Остао је (помало) зелен и одатле боја која може да превари, па се чини како нешто није у реду с тим комадом.
На вама је да бирате: појести или бацити зеленкасто парче. Познато је да, уколико поједете жив кромпир (а исто важи и за онај који није зрео), можете да добијете температуру а почеће и повраћање. Међутим, овде нема те бојазни. Да би се то десило морали бисте да поједете 10 до 20 зелених кромпира на дан, а у кесици чипса понекад може да се нађе највише једно парче.
Ипак, пошто технологија производње кромпировог чипса напредује, ускоро ће и ови комади зелене боје постати део прошлости.
Која је особа провела највише времена у свемиру?
МАТИЈА Б,
Ваљево
Победник у овој категорији је Сергеј Константинович Крикаљев (1958), руски космонаут и инжењер. Он је изван граница наше планете провео 803 дана, 9 сати и 39 минута, дакле нешто више од две године!
Крикаљев, родом из Санкт Петербурга, дипломирао је 1981. године, а седам година после дипломе већ се винуо у свемир. Крајем новембра 1988. године полетео је у склопу мисије „Сојуз ТМ-7”, а последњи пут је ван граница Земљине орбите отишао 14. априла 2005. године и, потом у, заслужену космонаутску пензију. Данас је потпредседник једног руског предузећа за свемирску технологију.
Одликован је великим бројем совјетских и руских ордена, једним француским, а добио је и две америчке медаље. Занимљиво је да је Сергеј био у свемиру и 26. децембра 1991, на дан када се распао Совјетски Савез.
Током свемирских подухвата, овај космонаут–рекордер знао је да прекрати слободно време хобијем. Пошто је радио-аматер, Крикаљев је редовно знао да успостави везу из свемира и разговара с колегама на Земљи. Највише са дамом по имену Маргарет Јаквинто, Американком, заљубљеницом у радио-таласе.
Током преноса утакмица често видим како се чланови неке од екипа загрле и бодре пред почетак меча. Да ли можете да ми кажете који тим је први почео с тим?
МИЛОВАН,
Власотинце
Појава да се играчи окупе у тимски загрљај пред почетак утакмице толико је узела маха да су данас изузетак екипе које то не ураде! Можда због тога може да се учини да је ова појава новијег датума, али истина је да она потиче још с краја 19. века.
У последњој деценији тог столећа, тим америчког фудбала са колеџа Галадет у Вашингтону први пут се окупио у круг на игралишту. Међутим, њихова жеља није била да бодре једни друге, већ да противничка екипа не види какву тактику спремају. Разлог зашто нису могли то да кажу тихо био је тај што су сви били – глувонеми.
У САД, Галадет важи за чувену образовну установу коју похађају особе са сметњама у говору и слуху. Када је капитен њиховог тима у америчком фудбалу Пол Хабард одлучио да окупи саиграче, учинио је то зато што је стрепео да ће други тим моћи да види њихове руке и из тога схвати шта припремају. А онда би читав труд са тренинга био узалуд...
Екипе са Галадета данас више не крију када се договарају пошто противнички играчи не знају знаковни језик. Загрле се само кад желе једни друге да ободре.
Да ли је истина да постоји село у коме сви знају да играју шах?
ЉУБОМИР,
Београд
Маротичал, сеоце у држави Керала на југозападу Индије, необично је због тога што 90 одсто његових становника зна да игра шах. И то не само да га игра већ, и кад не игра, расправља о различитим шаховским тактикама. Уколико ово није довољно необично, ту је и разлог зашто су мештани овог села почели да играју. Учинили су то пошто су тамошње власти забраниле точење алкохола у селу!
Иначе, село је шездесетих и седамдесетих година прошлог века у Индији било познато као главни произвођач јефтине врсте пива. Произвођачи су знали и да пробају свој производ, а после неког времена све је измакло контроли. Онда је стигла забрана коришћења алкохола, па су становници морали да нађу другу занимацију којом би попунили слободно време. Тада је један сеоски момак, надахнут причом о чувеном Роберту Бобију Фишеру (1943–2008), непобеђеном светском шампиону, одлучио да научи како играти шах. Кад је савладао основе, понудио је комшијама да и њих подучи. Сељани су се без устезања прихватили нове разбибриге!
Чак и кад седе у месној кафани, испред њих више нису чаше и флаше већ само табле са црним и белим пољима и шаховске фигуре
Чуо сам за еталоне за дужину и масу, али ме занима да ли уопште постоје неки други еталони?
МАРИО
Нови Сад
Међународни еталон за дужину метра мењао се током времена. Раније је то била шипка од легуре платине (90 одсто) и иридијума (10 одсто) која се чува у Севру, у Француској, у Међународном бироу за тегове и мере (где и данас може да се види), али је од 1960. године, због веће спљоштености Земље, за израчунавање дужине од једног метра почело да се користи зрачење криптона. Метар је тако био одређен као 1.650.763,73 таласних дужина електромагнтеског зрачења у црвенонаранџастом спектру атома криптона-86 у вакууму. И ова дефиниција напуштена је 1983. године те је метар од тада „раздаљина коју светлост пређе у вакуму за 1/299.792.458 секунди”.
Што се тиче еталона за килограм, он је и даље у употреби и чува се у истој установи. Што се осталих мерних јединица тиче, тренутно су, осим масе и линеарне удаљености, међународно признате још само три основне, независне јединице, а то су интервал температуре, електрична струја и фреквенција, али за њих не постоје еталони.