Можете ли да ми кажете где расте плута и како излгеда њен плод?
ЗОРАН
Крагујевац
Плута расте на дрвету, али не као плод, већ као спољна кора посебне врсте храста чији је ботанички назив Quercus suber. Највеће плантаже овог храста налазе се у Португалији и Шпанији. Прва кора скида се тек кад дрво напуни двадесет година, а до следећег скидања мора да прође девет година. Како се то ради?
У јули или августу кора се засече одмах испод првих грана и при дну стабла, уз још неколико усправних резова да би се плута лакше одвојила. Једно стабло даје и до тридесетак килограма плуте која се кува да би омекшала, суши и пресује. Најчешће се од ње праве плутани запушачи, али се све више примењује и као одличан изолатор од топлоте и звука.
Волела бих да ми поближе објасниш шта све значи реч интермецо.
ЈЕЛЕНА,
Београд
Интермецо је италијанска реч – intermezzo. Означава кратак одмор, уметак, упадицу, међуигру... У позоришту значи и одмор између чинова главне представе. Може да буде и кратка музичка композиција која се свира између чинова оперске представе (а опера је некад обавезно имала три чина). Музичкi интермецo заиста je био одмор у току извођења такозване „озбиљне опере” (opera seria) јер је готово увек био шаљиве и веселе природе. Уосталом, то је у Италији допринело развоју опере буфо (комичне опере). Исти израз – intermezzo – среће се и у духовној музици барока, и то су били вокални, инструментални или вокално-инструментално одломци. У 19. веку израз интермецо као назив одређене композиције први је употребио Роберт Шуман за своју клавирску композицију написану 1832. године.
Можеш ли да ми кажеш шта је то „шумадијска греда” и где се налази.
НЕМАЊА
Пожаревац
Овај израз први је употребио наш велики географ Јован Цвијић (1865–1927). Темељно проучавајући рељеф Шумадије, он је утврдио докле је на том простору допирало некадашње Панонско море. Уочио је да у делу Шумадије од Београда до планине Рудник постоје такозване терасе, рељефни одсеци настали дуготрајним дејством таласа Панонског мора.
По мишљењу Јована Цвијића, шумадијску греду уз рељеф око главног града чине планине: Авала, Космај, Букуља, Венчац и Рудник које су, у доба кад је постојало Панонско море, били острва. На свим овим планинама он је нашао трагове некадашњег мора у виду тераса – најнижа од њих је узвисина изнад ушћа Саве у Дунав, такозвана Калемегданска тераса, а највиша она на планини Рудник.
Због чега лишће у јесен мења боју?
СЛАВИЦА,
Ужице
Као што сви, мање-више, знамо лишће је у пролеће и лето зелено због хлорофила. А он је, у ствари, права мала фабрика хране. Две трећине боје листа долази од хлорофила, а остатак чине друге боје које се од њега не виде.
Које су то боје? Пре свега, ту је ксантофил, материја жуте боје која се састоји од угљеника, водоника и кисеоника и чини око 23 одсто обојености листа. У сваком листу има и око 10 одсто каротина (материје која шаргарепи даје наранџасту боју). Најзад, постоји и антоцијанин који лишће неких врста јавора и лозице боји светлоцрвено.
Кад захладни, храна која се, захваљујући хлорофилу, нагомилала у лишћу, почиње да прелази у стабло. Пошто се зими храна не производи, „фабрика хране” у листу престаје да ради и хлорофил се распада, а видљиви постају остали пигменти (ксантофил, каротин, антоцијанин), што дрвећу даје живописан изглед.
Пре него што лишће опадне, у основи сваког листа образује се збијен слој ћелија. Кад дуне ветар, лист опадне, а на месту где се он држао за грану остане мали ожиљак. Сви четинари (изузев ариша) не губе лишће током зиме, већ га постепено обнављају целе године, па су зато увек зелени.
Да ли можеш да ме посаветујеш коме, којом приликом и како се поклања цвеће?
САВЕТА,
Суботица
О томе коме се и у каквим приликама дарује цвеће постоје нека правила. Према бонтону, правилима лепог понашања, цвеће се носи домаћици само ако је гост приватно позван. Ако се ради о службеном позиву, било да је реч о ручку, вечери, неком пријему или коктелу, цвеће се у таквим приликама не носи.
Мушкарац поклања само сечено цвеће, никако цвеће у саксији. Цвеће у саксији поклања само жена жени. Избор цвећа потпуно се препушта укусу онога ко га дарује. Једино је правило да то буду лепи примерци са дугом дршком, тако да цвеће лако може да се стави у вазу. Правило је, такође, да букет садржи непаран број цветова и не би требало да буде превелик јер он не значи надокнаду за позив, већ знак пажње.
Морамо напоменути да ипак постоје нека правила при избору: букет састављен само од црвених каранфила или ружа не дарују се туђим женама или девојкама пошто, с обзиром на симболику, може да дође до неспоразума, мада је то у пракси прилично ретко. Познато је и да се љиљани и хризантеме сматрају цвећем које се носи на гробље, па многи избегавају да их носе као поклон.
Цвеће не мора да се дарује лично, може да се пошаље преко цвећаре уз приложену посетницу на којој треба написати разлог пажње. Овако може да се поступа и дан после посете, у знак захвалности на гостопримству.
Све је ово, ипак, бонтон. Цвеће, било оно с кратким или дугачким дршкама, пољско или скупоцено, увек ће обрадовати онога ко га прима кад се дарује као знак пажње, захвалности или љубави.
Да ли можете да ми кажете нешто више о царству протиста? Шта су, како су настали и колико врста има на планети?
ФИЛИП МАРКОВИЋАН
Селеуш
Протисти су једноћелијски или еукариотски организми који живе у колонијама. Еукариоти (еu – добар, истинит, karyon – језгро) „чувају” наследни материјал у једру обавијеном опном. За разлику од њих, прокариоти (pro – пре, karyon = једро; пре једра) једноставне су грађе и без једра, а размножавају се сваких 15–20 минута простом ћелијском деобом.
Еукариоти су: протисти, гљиве, биљке, животиње и човек, а прокариоти су бактерије и плавозелене алге. Протисти су једини једноћелијски еукариоти и ово царство обухвата различите алге, праживотиње и ниже гљиве. Могу, дакле, да буду биљке или животиње, или да имају својства обе групе која одређују њихов изглед, исхрану и размножавање.
Од Аристотела (4. век п. н. е) до Левенхука (1632–1723) живи свет дељен је на биљно и животињско царство. Развојем микроскопа научници су открили дотад непознато богатство живота, невидљиво голим оком. Немачки зоолог Ернст Хекел предложио је 1866. године увођење новог (трећег) царства, протиста, који би укључивао „ниже“ једноћелијске животиње и биљке. Тек откривањем својстава основних типова грађе ћелија остварен је напредак у класификацији „чудних“ организама. Савремене поделе протиста још се истражују и допуњавају.
Драги „Забавниче”,
У броју 3372 било је речи о теренима „Ролан Гарос”. Да ли је истина да су у то доба француски тенисери били најбољи на свету?
Јелена Попадић
Беле Воде
Да. Французи су годинама владали тениским теренима, а управо је њихова победа у Дејвис купу над Американцима, 1925. године, учинила да поносни Французи изграде нове тениске терене на три хектара. Између 1927. и 1932. године шест пута заредом освајали су Дејвис куп који је тих година, по њима, био познт и као Куп мускетара. Четворица мускетара били су:
Жан Боротра (1898–1994), иначе Баск, током Другог светског рата провео је три године у затворима Гестапоа, а касније оснивач и доживотни почасни председник Међународног комитета за фер-плеј);
Анри Коше (1901–1987), одликован је 1951. године Легијом части;
Жак Тото Бруњон (1895–1978), био је десет пута победник у дублу;
Рене Лакост (1904–1996), с надимком Крокодил; добио га је од новинара, када су сазнали да је за опкладу добио торбу од крокодилске коже. Већ 1929. године почео је да се бави производњом мајица за тенис, по чему је у свету много познатији.
Они су цементирали име пилота Ролана Гароса у срцима свих љубитеља тениса, не само у Француској. Нико после њих четворице није донео својој земљи шест титула заредом. Француски спортски часопис „Л’екип” прогласио је и нововремене мускетаре: Жил Симон, Ришар Гаске, Жо-Вилфред Цонга и Гаел Монфис.
Мој друг и ја се споримо око тога колико је било браће Маркс, познатих америчких филмских комичара. Молимо те да ти пресудиш јер је у питању опклада: он тврди да их је било петорица а ја мислим да су у питању четврица.
ЗОРАН
Нови Сад
Твој друг је у праву. Браће Маркс било је укупно петоро, али се сви нису бавили филмском глумом. Они су каријеру почели у позоришту, где су најчешће играли у водвиљима. После тог водвиљског раздобља групу је напустио Гумо (Милтон, 1892–1961). Слично њему, који никад није стао пред филмске камере, из трупе је иступио и Зепо (Херберт, 1901–1979).
Остала тројица браће: Граучо (Јулијус, 1895–1977), Харпо (Артур, 1893–1964) и Чико (Леонард, 1891–1961) успешно су средином тридесетих година века за нама наставили каријеру и до 1946. године направили десетак вечних филмских комедија. Међу њима су најпознатије: „Мајмунска посла”, „Пачја чорба”, „Ноћ у опери” и „Један дан на тркама”.