Од чега је настао први организам, кад је то било, под каквим околностима и условима се то догодило и како је даље текла еволуција?
Петар Живаљевић,
Нови Сад
Велики делови процеса током којег је од неживе материје настала жива, односно живот на Земљи, још увек су обавијени велом тајне и научници једино могу да праве различите претпоставке. С друге стране, утврђено је да је наша планета стара око 4,5 милијарди година, а у Аустралији су пронађени окамењени трагови колонија модрозелених бактерија стари око 3,4 милијарде година. На основу тога што су те бактерије веома сложене – имају ћелијске зидове и ДНК – научници су закључили да су прве живе ћелије морале да настану далеко раније, пре око 3,8 милијарди година. Што се тиче тога како су настале прве ћелије – нарочито оне које могу да се умножавају, односно оне које имају ДНК – постоји неколико теорија.
Највећи број научника слаже се да су прве живе ћелије морале да настану у води, близу топлих извора, где постоји повољна температура и велика количина органских молекула који су током реакција могли да се комбинују. Такође, преовлађује и мишљење да су прве живе ћелије које су могле да се умножавају имале РНК, а не ДНК молекуле. У данашње време научници се труде да у лабораторијским условима дочарају услове који су владали у раном степену стварања наше планете, те да комбиновањем различитих органских молекула проникну у тајну стварања првих „живих” ћелија, као и стварања РНК ланаца. Засад ти покушаји остају без значајнијих резултата. Наравно, има и оних који сматрају да су први облици живота на нашу планету стигли из свемира, ношени неким астероидом или кометом.
Када је еволуција у питању, научници још нису начисто с тим да ли је живот какав данас познајемо настао „из првог покушаја” или је током развоја више пута нестајао и поново настајао. Дакле, драги Петре, с обзиром на то да још не постоје поуздани закључци, можеш да се и сам бациш на посао!
Да ли мобилни телефон, пошто упадне у воду, може да се осуши и како?
ДРАГАН, Деспотовац
Чак и кад вам се телефон скваси, није све изгубљено. Могуће га је вратити у „живот”, али морате да будете веома брзи. Не постоје тачна мерења која би нам рекла после колико је времена проведеног у води телефон заувек „мртав”, али то вероватно не може да буде дуже од неколико минута. Иако је искушење велико, не треба укључивати телефон и проверавати да ли ради. Могло би да дође до кратког споја који ће га трајно оштетити. Мокар телефон ваља што пре раставити: извадите батерију, меморијску и СИМ картицу и обришите их папирним убрусом.
Међутим, ако је телефон био у морској води, мораћете поново да га потопите, и то у изопропил-алкохол. После тридесет минута телефон би требало да буде потпуно очишћен од соли. Никако не треба да користите фен, рерну или јако сунце за сушење, јер би топлота могла да „спржи” неке важне делиће. Не вреди ни да га остављате да се осуши природним путем, јер би метални делови могли да зарђају. Најбоље је да и телефон и батерију сместите у кесу сировог пиринча који ће извући влагу у року од 24 часа. Друга могућност је да га затворите у посуду пуну кесица са силицијумом, какве обично добијемо у џеповима нове одеће, али мало ко има потребну количину при руци.
Нашао сам на интернету да осим витамина од А до Е, постоји и витамин Ка. Молим те да ми одговориш да ли постоје и витамини Ф, Г, Х, И, Ј, и, ако их нема, зашто витамин Ка није добио назив Еф?
Томаш Млинарић из Сврљига
Почетком 20. века научници су приметили да одређене врсте хране помажу приликом спречавања у то време опаких болести какве су, рецимо, биле скорбут, рахитис или берибери. Истраживањем су схватили да у тој храни постоје органска једињења која тело не може само да произведе, а потребна су му да би правилно радило, те су одлучили да их сва разврстају под називом витамини. Замисао о коришћењу слова абецеде потекла је 1916. године од Корнелије Кенеди, студента постдипломских студија хемије на Универзитету у Висконсину. Није прошло дуго, а већ је било довољно откривених витамина да заузму половину слова абецеде. Примећено је и то да многи од њих уопште нису важни за здравље људи: витамин Ј, на пример, био је веома важан за заморце, витамин Л утицао је на лучење млека код пацова, а витамин П био је од пресудног значаја за боју латица цвећа. Развојем науке стручњаци су почели да откривају и везе међу витаминима те су одлучили да неке витамине придруже другим витаминима (нарочито је занимљив комплекс витамина Бе чија група данас броји више чланова), док су неке једноставно избацили с листе.
Да ли је истина да су неке врсте алигатора способне да намаме свој плен?
ЈАНКО,
Неготин
Амерички алигатор (лат. Alligator mississippiensis) живи, како му и име вели, у Сједињеним Америчким Државама, тачније у оним јужним: Флориди, Мисисипију, Луизијани... Слови за веома опасну грабљивцу, пошто се храни другим животињама, а не преза ни да нападне људе. Поред меса, примећено је да припадници ове врсте воле и понеку воћку, најчешће је реч о плодовима дивљег грожђа.
Ипак, пре три године уочено је да су ове опасне грабљивице, често способне да и сатима у миру вребају плен, унапредиле начин лова. У доба године кад у америчким мочварама чапље свијају гнезда, амерички алигатори научили су да на главама сасвим мирно држе по неколико гранчица, главни материјал за чапљина гнезда. Кад птице угледају гранчицу, слете да је покупе, а алигатор креће у муњевит напад.
Углавном, алигатори су постали први рептили који су научили да користе неко оруђе (гранчице) да би постигли циљ (ухватили чапљу)! Донедавно се сматрало да су од животиња за тако нешто способни само мајмуни и вране. Тако од 2013. године (кад је ово први пут уочено) имамо доказ о занимљивом развоју рептила и њиховој употреби оруђа. Слично понашање забележено је и код индијских крокодила (лат. Crоcodylus palustris), који се користе сличним триком кад желе да ухвате неку птицу.
Шта се деси с овцом ако се никада не шиша?
Милица, Београд
Руно ће наставити да расте и расте. На развој домаћих оваца утицао је човек, створивши животињу од које ће добијати вуну током читаве године, док дивље овце мењају крзно у складу с временским приликама. Запуштена овца могла би после неког времена да доживи топлотни удар и угине. Прошле године у Аустралији ухваћен је један одбегли ован по имену Крис који није шишан бар пет година. Била су потребна петорица радника да га ослободе вишка руна, а кад су завршили посао, измерили су 40-45 килограма вуне. То је највећа количина добијена од једне овце .
Које све боје љубичица постоје?
МАЈА МИЉЕВИЋ,
Шабац
Дивље љубичице које су се пре два месеца угнездиле међу грмље, на чистинама и рубовима шума да би најавиле пролеће, нису само љубичасте. Уз топлију, влажну земљу и Сунчеве зраке јављају се и оне беле, плаве, жуте, крем или двобојне. За неколико стотина врста љубичица заједничко је то што већином расту на северној полулопти Земље, имају пет латица и срцасто лишће, ређе округло или дугуљасто. Свакој од њих прија светло и умерено влажна земља.
Собне другарице шумских, узгојене афричке љубичице, нису део исте приче с обзиром на то да не припадају истом биолошком реду. Оне на прозорским даскама и у вртовима могу да цветају у било које доба године, а њихове свиленкасте латице су тамноплаве, црвене, беле, ружичасте и вишебојне (нека од постојећих боја с белим рубовима). И једнима и другима име је дато из очигледног разлога – најчешћа боја међу љубичицама јесте љубичаста. Па чак и међу њиховим хибридима као што је дан и ноћ, који је створен укрштањем три врсте дивљег цвећа.
Колико калорија човек мора да сагори да би смршао један килограм?
Тамара, Чајетина
Између 7.000 и 7.500 калорија. Али да би их човек сагорео све одједном потребан је огроман напор. Особа од 60 килограма морала би читава 24 часа да вози бицикл! Жељен и трајан учинак најлакше се постиже постепено. Ако, рецимо, уносите 1.300 калорија дневно, а сагорите 1.800, значи да сваки дан потрошите 500 калорија из залиха. На тај начин се један килограм телесне тежине губи за 15 дана.
Да ли је истина да је на олимпијским играма наступио пливач који пре тога никада није ни видео базен олимпијских размера?
МИЛОРАД Ч,
Београд
Занимљива прича пливача Ерика Мусамбанија Малонге (рођеног 1978. године) и његове колегинице Поле Бариле Болопе (1979) могла би да се сврста у нашу чувену рубрику „Веровали или не”!
Екваторијална Гвинеја, држава из средишњег дела Африке, добила је позив да своје пливаче пошаље на Олимпијске игре 2000. године, које су се одржавале у аустралијском граду Сиднеју. У мају те године на државном радију објављен је позив Олимпијског комитета Екваторијалне Гвинеје у коме се траже момци и девојке који ће као пливачи представљати ову земљу на Олимпијским играма. На оглас су се јавили већ поменути Ерик и Пола. Пошто је било само двоје заинтересованих, једини услов да би постали чланови олимпијске репрезентације био је да докажу како знају да пливају!
Провера се одржала у базену једног хотела у главном граду Малабоу. Обоје су прошли пробу, али је невоља била што у читавој земљи није било пливалишта олимпијских димензија (50 х 25 м). Двоје заљубљеника у пливање такав базен су први пут видели када су дошли у Сиднеј.
Ериков и Полин резултат био је, очекивано, најслабији на Играма, али њих двоје дали су све од себе напорно вежбајући неколико месеци пред почетак такмичења. У том раду водила их је чувена олимпијска мисао која каже да није важно победити, већ учествовати.