Драги „Забавниче”, одувек ме је занимало да ли и биљке могу да добију опаку болест рак, а не само људи?
Радослав Раћа,
Пирот
Тумори, које називамо још и „малигна (злоћудна) неоплазма” или „рак”, настају када група ћелија у неком организму почне необуздано да се умножава, обично као одговор на неку мутацију у ланцима ДНК у ћелијама. Кад су биљке у питању, и код њих долази до сличног бујања ћелија, али је оно обично последица одговора стабљике (или стабла) на неку бактеријску или гљивичну заразу. Ипак, постоји једна бактерија која може да произведе мутацију ДНК биљке, те je самим тим и генетскa болест коју можемо да назовемо тумором: Agrobacterium tumefaciens, из рода Rhizobium. Она продире у стабло на месту на којем је оштећено, убацујући делиће сопственог ДНК у ћелије биљке-домаћина. Због тога долази до појаве одвратно ружних израслина на стаблу које неодољиво подсећају на карфиол, најчешће на прелазу од корена ка стаблу. Уз то, ова бактерија може да се пробије и до корена, због чега он постаје „косматији” него иначе. Срећом, биљке имају веома чврсте ћелијске зидове тако да зараза не може да се прошири. Уз то, наша дрвена браћа и сестре – за разлику од нас – имају још један занимљив систем одбране од тумора. Ако им рак нападне неки орган, дрвеће може да произведе други, здрав орган.
Занима ме да ли је неко израчунао колико биљака је потребно да би једна особа имала довољно кисеоника.
Мартин, Суботица
За годину дана човек удахне око 9,5 тона ваздуха у коме има 23 одсто кисеоника. Међутим, у једном удаху на узимамо сав доступан кисеоник, већ нешто више од трећине. Тако су научници дошли до закључка да током једне године човек потроши око 740 килограма кисеоника. Колико биљака је потребно да би се обезбедила толика залиха, зависи од биљке. Једно дрво високо 12 метара и тешко две тоне годишње ослободи 100 килограма кисеоника, што значи да је потребно 7,4 таквих стабала по особи. Наравно, ако су биљке мање, онда мора да их буде више како би „испуниле норму”. Човекову годишњу потребу за кисеоником могао би да задовољи и један травњак од 60 квадратних километара.
Занима ме зашто ватра пуцкета? Мислим да је то због ваздуха који се ослободи приликом сагоревања дрвета, али бих волео да ми то потврдиш.
Срдачан поздрав!
Милош Станковић
Ватра настаје услед хемијске реакције кисеоника и горива, рецимо дрвета или бензина. На срећу, неће свако гориво одмах букнути у пламен чим дође у додир с кисеоником, већ мора да буде загрејано до такозване „температуре паљења“ како би његово сагоревање почело. Претпостављамо да под „пуцкетањем ватре” мислиш на пуцкетање дрвета (када се запали бензин или гас, они не пуцкетају). Температура паљења дрвета је око 150 степени Целзијуса. Током сагоревања оно се разлаже на гасове (дим), гар (облик угљеника, односно угаљ) и пепео (несагорели минерали), а почиње када испарљиви гасови достигну температуру од 260 степени.
Кад се цепаница стави на ватру она, дакле, почиње да гори. Унутар дрвета налазе се мали џепови испуњени течношћу (водом или биљним соковима), те ватра почиње да загрева и њу. С обзиром на то да су температуре које владају у запаљеном дрвету далеко више од њихове тачке кључања, течности се одмах претварају се у пару. Пара остаје заробљена у дрвету и почиње да притиска зидове шупљине у којој се налази. На крају, зидови попуштају и пуцају, ослобађајући гас у ватру, као и звук који ми поистовећујемо са пријатним летњим вечерима поред логорске ватре у некој шуми или кампу, уз гитару и добро друштво.
Да ли је истина да је холандска ратна морнарица успела да један свој брод преруши у острво?
МАРКО ПРИМОРАЦ,
Зрењањин
Почетком Другог светског рата, у луци Сурабаја на индонежанском острву Јава, био је усидрен „Абрахам Крејнсен”. Овај миноловац припадао је холандској краљевској морнарици и имао је задатак да проналази и уништава подводне мине. Почетком 1942. године, кад је јапанска флота напала и поразила савезничке снаге недалеко од Индонезије, „Абрахам Крејнсен” је добио наређење да се, са осталим претеклим бродовима, повуче у Аустралију. Да ствари буду теже по Холанђане, друга два брода која је требало да крену заједно с миноловцем нису испловила. Посада је тако остављена без заштите, на (не)милост јапанским авионима. Против њих Холанђани нису могли да се бране, пошто нису имали одговарајуће оружје.
Тада је неком из посаде пало на памет да брод преруши у тропско острво! Холанђани су исекли дрвеће са обале, донели много лишћа, грања и другог зеленила и све то поређали по броду. Делове које нису успели да покрију тропским растињем обојили су тако да личе на стене. Прерушени, кренули су према Аустралији, пловећи само ноћу и близу обала. Дању је овај необичан брод мировао и уклапао се у околни тропски предео. До обала западне Аустралије допловио је 20. марта 1942. године, успут избегавши све опасности.
Понекад се вино продаје у флаши од литар, а понекад у бутељци од 750 милилитара. Зашто се уопште користи та мања мера и како је настала?
Милорад, Лапово
Вино је много старије од мере за литар. У његовом укусу уживали су древни Римљани који су га чували и у керамичким крчазима и у стакленим посудама које нису све биле једнаке величине. Процењује се да је античка мера за вино износила између 600 и 800 милилитара. Постоји и теорија о томе како је дувачима стакла било најједноставније да у једном даху направе боцу запремине од 750 милилитара. Изгледа, ипак, да је мера од три четвртине литра настала у француској покрајини Бордо у 19. веку. Одатле су се у Енглеску извозиле велике количине вина, које се чувало у барицима (храстовим бачвама) од 50 галона или 225 литара. Галон (4,5 литара) мера је за запремину коју Енглези и данас користе. Како би лакше сводили рачуне, трговци су морали да нађу начин да галон распореде на равне части, али тако да одмерена количина не буде ни премала ни превелика. Испоставило се да је савршена мерица од 750 милилитара, јер тако у један галон стаје шест, а у цело буре округло 300 флаша вина.
Чула сам да астероид В612 из „Малог принца” заиста постоји. Да ли је то тачно?
ЂУРЂА ДУЛОВИЋ,
Улцињ
У унутрашњем делу главног појаса астероида између Марса и Јупитера збиља постоји В612. Међутим, његово име није претходило чувеној књизи Антоана де Сент Егзиперија, већ обрнуто. Ово небеско тело пречника два километра откривено је тек 15. октобра 1993. године, пола века по објављивању књиге. Чак ни тада астероид није назван В612, већ 46610 Besixdouze. Како је онда то дом Малог принца? Број 46610 јесте B612, али у сложеном хексадецималном запису (систему писања са 16 цифара, односно десет арапских бројева и великих и малих слова абецеде од А до Ф). Значење потцртава и чињеница да се на француском Besixdouze изговара „бе сис дуз”, што значи „бе-шест-дванаест”.
У питању је опклада па молим за одговор: да ли азијски слонови имају кљове?
МИЛОШ,
Београд
Милоше, не знамо с ким си се кладио ни шта је предмет опкладе, али знамо да азијски слонови имају кљове. Макар неки од њих.
Азијски слон (Elephas maximus) настањује, како му име каже, азијски континент, тачније његов јужни и западни обод, као и источни део. Због великог пространства у коме живи научници су ову врсту слонова поделили на три подврсте: сриланчански слон (Elephas maximus maximus), индијски слон (Elephas maximus indicus) и суматрански слон (Elephas maximus sumatrans).
Што се тиче женки, оне (без обзира којој подврсти припадају) немају кљове. Када говоримо о мужјацима, група с острва Сри Ланка нема ове израслине. Друге две групе, као и њихови сродници из Африке (лат. Loxodonta africana), имају кљове.
Што се тиче слоновских кљова, оне овим великим животињама служе за више ствари: за одбрану или напад, за копање или као помоћ док сурлом померају неки предмет.
Да ли је истина да се некада за трансфузију уместо крви користила вода из кокосовог ораха?
Раденко, Нови Бановци
Вода из кокосовог ораха не може да замени крв, али јесте истина да је богата натријумом и калијумом, што је по саставу чини сличном физиолошком раствору. Кад није било других могућности, британским и јапанским рањеницима у Другом светском рату убризгавали су у крвоток воду из кокосовог ораха како би им надоместили електролите. Иста пракса постојала је и у Камбоџи током диктатуре Црвених Кмера (1975–1979). Тада се сматрало да је необучена сестра која интравенозно даје воду из зеленог кокоса злочинац против човечности. Електролити су растворене соли, присутне и у крвној плазми, у чијем недостатку тело слаби. Данас коришћење воде из кокосовог ораха уместо физиолошког раствора није препоручљиво, осим у неким ванредним околностима.