Знам да постоје Deep Web и Dark Web, али ми није јасна разлика између њих. Покушао сам да нађем на интернету, али признајем да ми објашњења нису јасна. Можете ли ви да ми „сажваћете” тему? Хвала.
НИКОЛА,
Лазаревац
Пошто је ово „Политикин Забавник”, Deep Web ћемо звати „дубоком мрежом” (иако је позната још и као „невидљива” и „скривена”), док за Dark Web још увек не постоји ниједан усвојен термин осим „дарк веб”. Дубока мрежа је редовни интернет, али онај до којег не може да се допре претраживачима као што су Гугл, Бинг, Јаху... Са моралног становишта оправдано је да тако нешто постоји. Нико не би волео да његова електронска пошта или електронско банкарство буду доступни свакоме ко их потражи преко претраживача. Односно, у случају дубоке мреже, углавном се ради о ограниченом приступу интернетском садржају из бројних разлога. Један од разлога може да буде и намерно сакривање од стандардних веб-прегледача попут Гугл Хрома, Мозиле Фајерфокса, Интернет Експлорера, Сафарија...
Тада причамо о дарк вебу. Он једнако користи интернет, али за приступ њему потребан је посебан софтвер. Најпознатији такав софтвер (али не и једини) је „Тор”. Кад рачунари комуницирају путем „Тора”, њихове везе су прикривене. За то се користи технологија анонимних веза рачунарских мрежа (што је познато као оnion routing – паковање порука у више криптованих слојева које омогућава откривање садржаја на дарк вебу, али не и његове пошаљиоце). Захваљујући томе што им „Тор” пружа могућност да остану неименовани, неки сајтови постоје само унутар њега.
Зашто се као симбол мира узима маслинова гранчица?
Борислав Недељковић
Крушевац
Све је почело од библијског потопа када је на Нојеву барку, две недеље после поменутог потопа, слетела бела голубица носећи у кљуну маслинову гранчицу. То је Ноју био знак да се вода повлачи и да је напуштање барке безбедно. Тако је маслинова гранчица значила смиривање катаклизме и враћање божјег мира. И по Библији, маслина се од тада, код свих старих народа Средоземља, сматра за божанско дрво, а њена гранчица била је и остала симбол мира. За време олимпијских игара, када су сви ратови и сукоби престајали, победнику је на дар додељиван венац од гранчица дивље маслине.
Чуо сам невероватан податак – да Оксфорд значи исто што и Босфор. Молим те за објашњење.
ДУШАН,
Београд
Босфорски мореуз (теснац, врата, канал, пролаз) у време старе Грчке био је знан као Трачки, Халкедонски или Мизијски Боспор. Грчка реч Βόσπορος (Боспорос) настала је од βοος πόρος, то јест, „крављи пролаз”, а исто значење има и енглески Окс-форд, плићак за пролаз стоке.
Према легенди из грчке митологије, аргивска принцеза Ија постала је Зевсова љубавница. Његова законита супруга Хера осветила се девојци тако што ју је претворила у белу краву и осудила на вечно лутање светом. Из Европе је прешла у Азију управо кроз теснац, и стигла до окованог Прометеја који јој је прорекао да ће спас наћи у Египту. Тако је и било. Зевс јој је у Египту вратио људски лик.
Слово ф у имену Боспора појавило се са преписима грчких текстова у средњовековном латинском као Bosphorus, одакле је прешло и у друге европске језике. Тако је ова најстарија северна лука Константинопоља остала Босфор.
Да ли је тачно да је познату песмицу из стрипа „Три прасета” написао бивши директор „Политике”, Владислав Рибникар?
ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ
Чачак
Још 1936. године стрипови Волта Дизнија појављивали су се на страницама „Политике”. Преводили су их, или боље рећи препричавали, тадашњи најпознатији новинари „Политике” попут Дуде Тимотијевића, који је наденуо имена Паји Патку, Шиљи, Хромом Даби... Ако је он дао имена, песмицу из стрипа, касније и цртаног филма „Три прасета” испевао је тадашњи директор „Политике” Владислав Рибникар. То је она позната песмица: „Ко се боји вука још, три за грош, три за грош Вука се не бојим ја, тра-ла-ла, тра-ла-ла”.
Занима ме који чај Енглези пију у највећој количини.
ДУШИЦА
Жабљак
Према подацима једне анкете спроведене 2014. године у Великој Британији на узорку од 2.320 пунолетних испитаника, у овој земљи се најчешће пије такозвани „English Breakfast Tea” (пије га 52 одсто испитаника). У питању је врста црног чаја, мешавина цејлонског, асамског и кенијског. Следе зелени чај (23 одсто), затим чувени „Ерл Греј” (22 одсто), такође црни чај, ароматизован додавањем коре бергамота (врста поморанџе). Све ове врсте чаја праве се од једне исте биљке, чији латински назив гласи Camellia sinensis. Разлике у укусу и боји између црног, зеленог и белог чаја настају због различитог поступка обраде листова чаја.
Осим чаја који се прави од ове биљке, у Великој Британији попије се и велика количина такозваног воћног или биљног чаја (најчешће од нане). Иначе, последњих година Енглези, традиционално забринути за своје обичаје и баштину, често се са зебњом питају да ли кафа преузима вођство и да ли престају да буду „чајна” нација. Ипак, према подацима о потрошњи ова два напитка, чај је и даље у вођству, а поменути „English Breakfast Tea” важи за једну од намирница из домовине која Британцима који се преселе у другу земљу највише недостаје.
Чула сам да се говори о Јеврејима Сефардима и Јеврејима Ашкеназима. По чему се они разликују?
Јелена
Нови Сад
Ашкенази су добили име по хебрејској речи Ашкеназ, што значи Немачка, а живели су у земљама немачког говорног подручја. Ашкенази чине већину јеврејске заједнице у Европи, Великој Британији, САД, Јужној Америци и Русији и приближно половину јеврејског становништва у Израелу. Њихов језик је јидиш, мешавина немачког и хебрејског.
Серфади су Јевреји Шпаније и Португалије, одакле су протерани 1492. године, исте оне кад се Кристофор Колумбо докопао обала Америке. На хебрејском Сефард значи Шпанија. Њихов језик је ладино или јудезмо.
Постоје и Мизрахи – Јевреји са севера Африке и с Блиског истока и њихови потомци. Обреди и обичаји ових група у неким појединостима се разликују.
Пријатељица ме убеђује да је храна на чијим етикетама пише да је органска, у ствари, исто што и природна. Да ли је то тачно?
ВЕСНА, Београд
У суштини, јесте, у оном свакодневном смислу који нам је углавном довољан да се разумемо. „Природна” храна није уопште толико тачно дефинисана колико сви волимо да мислимо, јер ни најразвијеније државе на свету немају усклађена мерила о томе шта све чини храну „природном”. Свака намирница коју користимо у исхрани пролази кроз неке поступке обраде, или заштите, или прераде, тако да се ни за једну не може рећи да је искључиво производ тла на коме је настала. Већина стручњака вероватно би се сагласила с описом природне хране као оне која не садржи додатне боје, вештачке укусе или синтетичке материје. То нас наводи на закључак да ниједно месо није „природно”, пошто свака животиња која се разболи добије лекове које сви замишљамо управо као синтетичке материје. О прскању оболелих засада воћа да и не говоримо.
Органска је она храна која задовољава захтеве стручњака у министарствима пољопривреде у свакој земљи. Оно у чему су се стручњаци сагласили за сада се своди на то да је „органска” храна узгајана без употребе средстава за заштиту биља и/или на земљишту без синтетичких ђубрива. О загађењу из ваздуха или о злогласним хормонима раста нема ни говора.
Дакле, без бриге. „Органско” је најчешће само три пута скупље од „природног”, а осим тога, строго говорећи, сва храна је „органска” пошто је у њеном настанку потребан – угљеник.
Недавно сам јела изврсну цезар салату. Да ли знаш одакле потиче њен назив?
ЈЕЛЕНА, Београд
Цезар салата дело је Чезареа Кардинија, направљено у хотелу „Цезар” у Тихуани, Мексико. Сиромашни Италијан Чезаре стигао је почетком 20. века у САД и почео да ради као кувар. Убрзо је имао свој ресторан, а потом се, због прохибиције, закона о забрани производње, промета и точења алкохола у САД (која је трајала од 1920. до 1933. године!), преселио у Тихуану у Мексику и стигао до хотела „Цезар”, баш по својој мери. Тако је и чувену салату (прелив је заштитио 1948. године) назвао исто, да не квари срећан след догађаја.
Првобитну цезар салату чинила је нацепкана зелена салата с нарочитим преливом: маслиново уље, со, бибер, бели лук, сок лимуна или лимете, вустер сос, уз додатак ровитог јајета, наструганог пармезана и крутона (препечене коцкице хлеба). Касније су у салату ушетали печена пилетина или риба, капари, инћуни и пржена сланиница. Царски, нема шта.