Како слепи људи читају књиге?
ТАЊА
Суботица
Писмо намењено слепим особама развио је француски наставник и музичар Луј Брај (1809–1852). Као трогодишњак, због повреде је изгубио вид на оба ока. Похађао је париски Краљевски институт за слепу омладину, где ће се касније запослити као наставник. Када је имао петнаест година, створио је азбуку за слепе у којој шест испупчених тачака распоређених у два ступца замењују слова. Свако слово има јединствен распоред тачака. На пример, слово А пише се као прва тачка, слово Ц као спој прве и четврте, док се Т приказује као друга, трећа, четврта и пета. Бројеви се пишу на исти начин као и слова, а у том случају испред њих је знак који указује на то да следи бројчани садржај. Овако могу да се праве и нотни записи. Слепе особе читају тако што јагодицама кажипрста слева надесно прелазе преко испупчења. Чуло додира најважније је за тумачење Брајевог писма. Речи исписане овим писмом налазе се и на кутијама лекова.
Луј Брај замислио је свој изум по угледу на начин читања коришћен у његовој школи, али и на тајно писмо које су француски војници почетком 19. века употребљавали за међусобно обавештавање током ноћних битака. Претеча Брајевог писма такође је имала испупчења, али и више тачака.
Данас се уместо Брајевог писма чешће користе говорни програми за читање електронских књига на рачунару. Осим тога, многи људи више не читају дела у папирном облику, већ се окрећу слушању звучних књига.
Да ли се данас користи бурмут?
ДАВОР
Ниш
Бурмут је прах од дуванског лишћа и уноси се ушмркавањем. Откривен је током колонизације Америке, а Европом се раширио захваљујући француском дипломати Жану Никоу (1530–1600/1604) који га је из Португалије послао француској регенткињи Катарини Медичи (1519–1589). Владарка је патила од јаких главобоља, а необичан прах наводно ју је излечио. Не само да је Нико због тога богато награђен, већ ће и никотин (састојак дувана) много касније добити име по њему, као и сама биљка Nicotiana tabacum.
Европа је лудовала за бурмутом од 16. па скоро до 20. века. Неки, попут рудара, користили су га јер нису смели да запале цигарету под земљом, други су га пак шмркали из помодарства и надметали се ко ће имати лепшу и раскошније украшену бурмутицу (кутију за бурмут). Енглески природњак Чарлс Дарвин (1809–1882) чак га је дао шимпанзи, која је од праха кинула.
Међутим, бурмут је данас у сенци цигарета. И даље га понегде користе у САД, док Швеђани и Норвежани имају своју варијанту – прах не стављају у нос, већ га пакују у нарочите кесице које држе у устима. „Лек” Катарине Медичи у 21. веку не користи се у медицинске сврхе, јер стручњаци упозоравају да ствара зависност и да је опасан по здравље исто колико и цигарете.
Да ли се каже Ускрс или Васкрс? Наилазим на обе варијанте.
ГОРДАНА
Београд
У савременом српском језику правилним се сматра и један и други облик. Оба су веома распрострањена, а разлика у њиховој употреби лежи у области стилистике – Ускрс је стилски неутралнија реч, док је Васкрс реч погоднија ако се тексту жели придати свечанији тон, мада се чини да се и ова разлика сада губи.
А откуд нам два облика за исти празник? Одговор лежи у историји нашег језика. Наиме, све до Вукове реформе, којом је српски народни језик уједно постао и књижевни језик, вековима је трајала диглосија (двојезичје) народног и књижевног језика. Смењивали су се књижевни језици од старословенског, преко српскословенског, до рускословенског и славеносрпског, и сви су они били под утицајем народног, „пучког” језика.
Где је у прасловенском стајало въ- (ово ъ обележава такозвани полугласник), у српскословенском прешло је у ва-, а у народном језику у глас у. Тако се у српскословенском говорило не само Васкрс, већ и вадова, ва (као предлог), док се у народном језику говорило Ускрс, удова, у (нечему).
А да све буде још замршеније, постоји и рускословенски облик, који гласи во-. Рускословенски, то јест, руска редакција старословенског, од средине 18. века званичан је језик Српске православне цркве. Ако некад нисте сигурни да ли се каже Христос воскресе или Христос васкрсе, знајте да су оба облика правилна – први је рускословенски, други српскословенски. Само их не ваља мешати, јер облици попут воскрсе и васкресе нису постојали ни у једном од ова два књижевна језика.
Да ли постоји неки разлог због којег се пирамида испред Лувра састоји од тачно 666 стаклених плочица?
Верни читалац
Када је француски председник Франсоа Митеран дошао на власт 1981. године, пожелео је да чувени париски музеј Лувр добије нов изглед. Зато је у помоћ позвао кинеско-америчког архитекту Јоа Минга Пеја који је 1989. поставио велику стаклену пирамиду код улаза у Лувр.
Многи су нападали Митерана тврдећи да је модеран споменик оскрнавио музеј-дворац из 12. века. Поред тога, јавиле су се бројне теорије завере: да је Митеран масон, да је пирамида ђавоље дело јер је наводно сачињена од 666 стаклених плочица, а тај број се везује за „нечастивог”. Међутим, званични подаци кажу је кинески архитекта употребио тачно 603 ромба и 70 троуглова, дакле „сасвим обичних” 673 стаклених плочица.
Према неким тврдњама, овај споменик направљен је у славу Наполеона и његовог похода на Египат. Сматра се, такође, да је Пеј желео да велича геометријску правилност француских вртова. Стаклени див висок 21 метар данас је један од симбола Лувра. Каже се да туристи долазе у музеј како би видели Мона Лизу, Милоску Венеру и – пирамиду.
У многим руским романима везаним за 19. век помиње се суртук. Каква је то заправо одећа?
Милица Јовановић
Београд
Суртук је струкирана мушка одећа са скутовима до колена, крагном и копчањем по целој дужини. Прво се појавио у Енглеској. За њега се у Русији знало још од прве половине 18. века, али почели су да га носе на преласку из 18. у 19. век, истовремено с фраком. Облик рукава, крагне, као и дужина скутова суртука мењали су се у зависности од моде.
У двадесетим годинама 19. века појавила су се одређена правила која су се мењала с времена на време и тицала се погодности суртука за различите прилике. Почетком 19. века, кад се фрак сматрао за званичну одећу, у посете се ишло у суртуцима. Године 1855. у Русији је издата наредба којом се фрак замењује за полукафтан. Уведена је и обавеза да чиновници свих установа имају дворедни суртук са шест копчи. Дугмад мундирског суртука морала је да има знакове установе и губерније где је служио чиновник. Уз мундирски суртук требало је имати панталоне од чоје исте боје, капу и беле антилопске рукавице. У другој половини 19. века суртук полако уступа место сакоу.
Да ли су нана и пеперминт иста биљка?
Весна
Јесу. Енглески назив peppermint означава питому нану (Mentha Хpiperita). Ова биљка припада роду Мentha, који је добио име по нимфи Минти из старогрчке митологије. Наиме, бог подземља Хад заљубио се у ту нимфу и засенио је сјајем својих златних кочија са четири црна коња. Међутим, његова жена богиња Персефона била је толико љубоморна да је Минту претворила у биљку.
Питома нана користи се у медицини, козметици и исхрани (као чај или зачин). Њен главни састојак је супстанца нарочитог, освежавајућег мириса – ментол. Ова миришљава биљка модрих цветова може се наћи широм света.
Какав је то инструмент шупељка?
Душан Дојчиновић
Лесковaц
Шупељка (свирајче, свирала, цевара) инструмент је балканских народа, а обично се везује за Македонију и пастире. Највише личи на кавал, међутим, кавал је дугачак од 70 до 80 центиметара, а шупељка је доста краћа, између 22 и 25 центиметара.
Овај дувачки инструмент изгледа као цев отворена на оба краја и обично садржи шест рупица. Прави се од шимшировог дрвета, а има их и од бивољих рогова, украшених плитким рељефом. Свира се тако што се држи под углом од 45 степени и прстима обе руке пребира се по рупицама док су усне прислоњене на отвор.
Шупељка је искључиво соло инструмент и на њој се изводе песме и игре. Један је од најстаријих инструмената у овим крајевима, па је за њу везано више легенди, од којих је најпознатија она о цару Тројану и козјим ушима.
Да ли постоје извори који говоре о томе да су жене посјетиле Свету Гору?
Ања БОЖОВИЋ
Света Гора (Атос) самоуправна је заједница православних монаха на северу Грчке, а најстарији манастир на њој је основан 963. године. Од самог почетка, правило је јасно – женама је приступ на Свету Гору забрањен.
Према предању, Богородица је, путујући бродом на Кипар, због невремена пристала на Атос. Тадашње многобожачко становништво прихватило је њену проповед и поверовало у чуда која је чинила, тако да је она постала заштитница Свете Горе и једина жена којој је било дозвољено да ту крочи.
Али постојали су изузеци. Кад је завладала куга, српски владар Душан Силни (1309–1355) повео је супругу Јелену са собом на Атос, око 1347. године, како би је заштитио, упркос ватреном противљењу тамошњих монаха. Јелена је, наводно, све време била у посебној лежаљци како јој стопала не би дотакла тло.
Прича каже да забрана није зауставила ни грчку Мис Европе за 1930. годину Алики Дипларакоу. Лепотица је тих година пунила новинске ступце јер се прерушила у мушкарца и ушуњала у монашку земљу. Веома брзо је откривена и протерана. У Врту Пресвете Богородице нема места за друге жене, чак ни за оне с лажном брадом.