Занима ме како је сфинга у Гизи изгубила нос и да ли је тачно да ју је Наполеон погодио топом?
Хвала вам унапред, Драган Поповић из Власотинца
Статуа митолошког бића Сфинге која има тело лава и људску главу направљена је на платоу у Гизи како би представила фараона Кефрена (26–27. век пре наше ере). Иако је вековима била закопана под песком, статуа је веома оштећена, а најважнији део који недостаје јесте њен нос. Према једном миту који си и ти чуо, Сфинга је оштећена током Наполеонових освајања Египта 1798–1801. године, и то тако што је један војник испалио топовско ђуле у њу. Но, на цртежима данског капетана и истраживача Дејна Фредерика Луиса Нордена, насталим 1737. године, приказана је без носа, тако да Наполеон и његова војска сигурно нису имали ништа са тајанственим носом. Подробним испитивањем овог споменика откривено је да су велике површине на његовом лицу оштећене длетом, што значи да је нос највероватније откинут с намером.
Постоји још једна прича, арапског историчара ал Макризија, која би могла да се испостави као тачна. Према његовим записима из 15. века, нос је уништио муслимански вођа Мухамед Саим ал Дар 1378. године. Наиме, египатски сељаци често су приносили жртве подно статуе, надајући се да ће божанство услишити њихове молитве и омогућити им успешну жетву. Бесан због паганских обичаја које су спроводили, Саим је одлучио да оскрнави сфингу и откине јој нос. Но, биће да Сфинги то није било превише драго пошто је дотични вођа веома брзо осуђен због скрнављења и погубљен.
Да ли је истина да хоботнице имају три срца?
ДАНИЦА МАРКОВИЋ, Кикинда
Хоботнице имају најразвијенији крвни систем од свих мекушаца. Имају три срца од којих је једно централно и састоји се од једне коморе и неколико преткомора. Оно пумпа крв пуну кисеоника у тело. Мања срца смештена су у венама које се налазе у шкргама. Хоботнице су занимљиве и због тога што им крв није црвена већ плава, јер уместо хемоглобина имају хемоцијанин, пигмент који садржи бакар – управо он даје плавичасту боји крви.
Шта је РЕМ фаза сна?
ДАНИЈЕЛА
Београд
РЕМ је скраћеница од енглеског израза rapid eye movement што у преводу значи „брзо покретање очију”. Кад уђемо у РЕМ фазу спавања, тада почињемо и да сањамо, а и снови су најживописнији. Осим брзог покретања очију, овом делу сна својствени су и убрзано и плитко дисање, убрзан рад срца, повишен крвни притисак и готово потпуно мировање мишића. РЕМ фаза почиње око 70 до 90 минута после падања у сан, а може да траје од 5 до 45 минута. Овај појам утврђен је почетком педесетих година прошлог века, али сва његова својства досад нису откривена. Утврђено је да РЕМ сан, између осталог, важан за дугорочно памћење.
У прошлом броју објавили сте занимљив текст о Спарти. Мене занима да ли постоје неки остаци древне грчке државе Спарте и да ли их је могуће посетити?
МИЛАН ЈОВАНОВИЋ из Београда
Данашња Спарта, по указу првог грчког нововековног краља Отона Грчког (односно Баварског), направљена је на месту на којем се некада налазио део чувеног грчког ратничког полиса – на Пелопонезу, у округу Лаконија, два и по сата вожње од Атине. Рушевине античке Спарте које је данас могуће посетити налазе се на узвисини, на северном ободу града. До њих се долази проласком кроз јужну капију тврђаве некада познате широм Грчке под називом Лакедемонија. Археолози сматрају да само три објекта на овом налазишту могу поуздано да се сматрају грађевинама из доба античке Спарте: светилиште богиње Артемиде Ортијске (обновљено у 2. веку), храм богиње Атине и римско позориште испод брега на којем се налази Акропољ (које су направили Римљани 20. г. п. н. е). Иза северне капије налазе се и остаци античких зидина, а пет километара од града смештено је археолошко налазиште Менелајон које је имало врхунац у микенско доба (16–11. век п. н. е), пре успона Спарте – премда су светилиште које се налазило на том месту Спартанци обновили и користили.
Иако је у оквиру новоствореног града сачувана грађевина која се данас назива „Леонидин гроб”, она нема везе с посмртним остацима чувеног владара Спарте. Према записима грчког писца Паусаније из 2. века, гроб чувеног владара налазио се на главном тргу, Персијској пијаци, али она није успела да одоли зубу времена. Ископине из античке Спарте могуће је видети у археолошком музеју у граду (између осталог, и мемерно попрсје краља Леониде из 5. века п. н. е), а добре збирке налазе се у Атини и у Британском музеју у Лондону.
Занима ме када су људи почели да флаше шампањца лупају о труп брода приликом поринућа и одакле такав обичај?
Верни читалац Миша из Прешева
Поринуће брода одувек је било праћено неком врстом свечаног обреда. Постоје записи о томе да су стари Грци бродове прскали водом, стари Вавилонци клали су вола за ту прилику, Турци овцу, док су Викинзи, уместо домаћих животиња, волели да прережу врат неком робу. Све то се одувек радило како би се умилостивили богови и обезбедила добра срећа пловилу и људима на њему. У 15. веку у Европи је био обичај да представник краља, или сам властодржац, дође на палубу новог брода и да му се том приликом у златни пехар наспе вино. Он би отпио гутљај вина, „напитак богова” просуо по палуби, да би на крају пехар бацио преко палубе – како би и море могло да се почасти и буде милосрдно према броду.
После индустријске револуције градило се све више бродова, тако да се испоставило да је обичај са бацањем златног пехара преко палубе помало скуп. Због тога су почеле да се користе боце с вином, а убрзо је обичај почео да се тумачи на различите начине, те је уместо прскања палубе било „дозвољено” и прскање корита или разбијање флаше о палубу или прамац. По угледу на хришћанске обреде, и овај се тумачио као „крштење” брода, те се углавном користило црно вино.
Шампањац је први пут искоришћен 1895. године када је њиме „крштен” брод америчке морнарице „Мејн”, први направљен од челика (коме то, додуше, није превише помогло пошто је три године касније потопљен поред обала Кубе). Почетак употребе шампањца поклопио се с применом челика у изради бродова, а вероватно је одабран због тога што симболизује моћ и складност облика (а и флаше су знатно дебље од винских, те вероватно не би лако пуцале од удара у дрвени труп брода). Но, ни данас се за крштење бродова не користи искључиво шампањац: бродоградилиште Кунард своје бродове благосиље белим вином, америчка морнарица боцама дезертног вина са Мадере, британска краљица Елизабета слупала је 2014. године боцу вискија о прамац брода који је добио име по њој, а подморнице се уобичајено крсте флашама домаћег пива.
Редовно купујем ваш часопис и заиста сам презадовољан садржајем. Баш због тога што вам верујем, имам једно незгодно питање. Наиме, постоји ли нешто против нежељене ерекције? Ово незгодно физиолошко стање ми стварно ствара неприлике.
НЕНАД
Пирот
Кад је неко дечак и то у годинама кад се развија, онда постоји мноштво „незгодних” питања на која би, пре свега, морали да одговоре родитељи или школски лекар. Али будући да нису „згодна”, онда је „Забавник” можда и најбоље решење.
Истина је, у пубертету се ерекције догађају често, на погрешном месту и у погрешно време, али – имај то у виду – не само теби већ и осталим дечацима. Због тога нема разлога за стид. Буди уверен да се то дешава безмало свим твојим вршњацима.
Реч је о хормонским променама које су у току, а хормони, иначе, што је добро знано, изазивају и сексуалне жеље. А у младости размишљања о сексу не остављају наше мисли на миру... Али хајде да најпре видимо шта значи ова физиолошка промена. Израз ерекција потиче од латинске речи erectio, што значи уздизање, подизање. Као физиолошки појам, ерекција подразумева набрекнуће, односно крућење мушког полног органа. То је биолошка појава одговорна за опстанак сисара, па и човека. Без ерекције не би било избацивања семене течности, дакле ни трудноће, па сходно томе ни рађања новог живота.
Ерекција изазива један рефлексни лук са средиштем у крсном делу кичмене мождине, а укључује и вид, чуло мириса, осећања, сећање... што значи да у том стању учествује велики део мозга. Са сигналима који стижу путем нервног система, део мушког полног органа – corpore cavernosa – испуњава се крвљу. У самом пенису нерви тада производе азотни оксид, што је заправо хемијски одговор који уједно одржава ерекцију.
Тешко је раздвојити све надражаје и рефлексе, али чињеница да се ерекција дешава најчешће ноћу, или пред јутро, говори да надражаји тада долазе и од пуне мокраћне бешике! Јер понекад се јавља и без јасног узрока, односно због нечег што надражује сам поменути центар у крсном делу кичмене мождине.
Такозвана нежељена ерекција честа је у годинама одрастања. Ова појава има везе с хормонским развојем, размишљањима, занимањем за супротни пол, а делом и за сопствено тело. Временом, број дневних ерекција полако се смањује, па се јављају само у сну или у рано јутро.
Као „лек” против ерекције која може да се догоди на нежељеном месту и у нежељено време, јесте размишљање о стварима које нису сексуалне природе. О оценама у школи, на пример. Ако ни то не помаже, покушај да покријеш доњи део стомака –у крило стави ранац или новине. И „Забавник” може да буде од користи.
Да ли кашичица у боци газираног пића заиста спречава излазак мехурића?
МИЛЕНА ВОЈВОДИЋ
Ниш
Ово распрострањено народно веровање нема никакву научну подлогу. Пошто отворите боцу пенушавог пића као што је шампањац, можете да га држите неколико дана на хладном, и тада ће у највећој мери да задржи пенушавост. Држање кашичице у грлићу боце неће ни на који начин на то утицати. Да би се проверила ова појава, сада већ давне 1987. године вршени су огледи, али су резултати били негативни. Кад се боца отвори, најбоље је да се пиће што пре попије.
Зашто неки људи имају различиту боју очију?
ВЛАДИМИР
Пожаревац
Ово стање се у медицини назива хетерокромија, а односи се на разлику у боји шаренице ока код појединих особа (у ређим случајевима и на разлику у боји коже или косе). Настаје као резултат вишка или мањка пигмента меланина. Када његова концентрација и прерасподела није иста у оба ока, десиће се да једно буде, рецимо, смеђе, а друго зелено. Ова појава може да буде наследна или последица генетског мозаицизма, болести и повреда. Хетерокромија може да буде потпуна или делимична – у првом случају боја једне шаренице се разликује од друге, а када је делимична, само се део једне шаренице разликује од остатка. Ово стање обично није озбиљно, односно не утиче на квалитет и оштрину вида код човека.