Да ли је истина да је у неком књижевном делу предсказана трагедија „Титаника”?
УРОШ
Сента
Године 1898. амерички писац Морган Робертсон (1861–1915) објавио је кратки фантастични роман „Узалудност”, у коjeм описује судбину брода „Титана”. Почев од сличности имена бродова, па до разних других појединости, судбине „Титана” и „Титаника” толико су сличне да човек с правом може да се запита да ли је све то само машта.
„Титан” је био тежак 75.000 тона, а „Титаник” 66.000 тона, дужине су им износиле 244, односно 267 метара, оба су имала по три пропелера и постизала исту брзину од 23 чвора (чвор – једна морска миља, 1.852 м на сат).
Оба брода испловила су у априлу (1898, односно 1912) на своје прво и последње путовање. И један и други сматрани су „непотопивим”, а потонули су у судару с леденим брегом и у дубину Атлантика однели много жртава – „Титан” 3.000, а „Титаник” 2.200 путника и чланова посаде.
Да ли жирафе спавају стојећи?
ИВАНА
Ниш
Осим што је највиши сисар међу копненим животињама, жирафа се од осталих папкара издваја и по дужини спавања. Дуго су научници истраживали њихове навике, па је установљено да ове животиње спавају 10 минута до највише два сата у току једног дана. То је најкраће време проведено у спавању од свих сисара. Обично то чине у току ноћи, и то из неколико пута. У тим ретким тренуцима одмора жирафе се склупчају на земљи. Пошто им је због висине тешко да брзо лежу и устају, навикле су да дан углавном проводе стојећи.
Због дугог врата пијење воде још један је од изазова са којима се жирафе суочавају. Да би спустиле главу до земље најпре морају да размакну предње ноге највише што могу.
Зашто неки људи имају рупице на образима?
ЉИЉАНА ПЕТРОВИЋ
Јамице на образима које многи сматрају симпатичним, а неки верују да доносе срећу, заправо су последица поремећаја у грађи великог јагодичног мишића. Недовољно развијен или недовољно покретан, мишић доводи до појаве рупица на образима, које посебно долазе до изражаја када се људи смеју.
У већини случајева рупице су наследне и претпоставља се да их има око 20 посто становништва. Веома ретко се дешава и да се појаве само на једном образу. Код неких људи нестају у позним годинама. Осим на лицу, удубљења могу да се развију и на другим деловима тела, веома често у доњем делу леђа. Она су позната као Венерине рупице.
Зашто су гусари носили повез на једном оку?
ГОРАН
Нови Сад
Заштитни знак гусара, како у причама тако и у бројним филмовима, управо је повез на оку. Многи су веровали да га носе неустрашиви гусари који су повредили или изгубили око током неког од окршаја. Међутим, научници су дошли до много логичнијег објашњења, које нема везе са њиховим разбојничким подухватима.
Офталмолог др Џим Шиди са Универзитета Пасифик у Орегону, пре неколико година написао је чланак о привикавању ока на мрак. Студије су показале да је потребно бар 25 минута да се очи прилагоде за гледање у мраку. Шиди је даље навео пример гусара, који су веома често са осветљене палубе морали да силазе у потпалубље где је било прилично мрачно, а нису имали времена да чекају дугих 25 минута како би се вид прилагодио на промену. Управо због тога носили су повез на једном оку, тако да оно увек буде припремљено на таму. Када би сишли у потпалубље, једноставно би преместили повез на друго око, оно навикнуто на мрак.
Откуд графитима назив?
БРАНИМИР, Смедерево
Натпис или цртеж на јавним површинама назив дугује италијанској речи graffiаto што значи изгребан. Иако су имену кумовали Италијани, мода писања и сликања по зидовима много је старија. Неки од таквих цртежа који се могу сматрати графитима у савременом значењу ове речи нађени су на рушевинама старог Рима, на остацима мајанског града Тикал у Средњој Америци, у Сри Ланки и на многим другим местима.
Нарочито је занимљив обичај из старог Рима да се на зидовима исписују поруке намењене јавности. Тако су нађени духовити натписи на зидовима Помпеје: „Љубавници, као и пчеле, живе слатким животом”, или „Запањен сам, о зиде, да се још ниси срушио под тежином толиких глупости написаних на теби!”
Ко је измислио жвакаћу гуму?
САНДРА
Београд
Постоје трагови да су се у бројним старим цивилизацијама широм света користиле одређене биљке за жвакање. Древне Маје су, рецимо, правиле жваке од смоле дивовског зимзеленог дрвета по имену саподила. Ипак, у модернијем облику почеле су да се праве око 1850. године у Северној Америци, најпре од парафинског воска. Оне нису биле заслађене, па су они који су их жвакали додавали шећер у праху. Прву слатку жвакаћу гуму направио је око деценију касније Џон Колган, апотекар из Кентакија.
Отприлике у исто време производња је додатно унапређена када је генерал Антонио Лопез де Санта Ана из Мексика у САД донео дрво чикле чија је смола постала важан састојак жвака. Крајем 1869. године стоматолог Вилијам Семпл патентирао је жвакаћу гуму по свом рецепту.
Зашто је васиона мрачна, ако већ звезде исијавају светлост?
ЈЕЛЕНА
Уб
Ово питање мучило је и великог немачког астронома Јохана Кеплера у 17. веку. Очигледан одговор је да звезде не блистају довољно. Међутим, иако је тачно да њихов сјај опада с раздаљином, број звезда расте с раздаљином отприлике у истом односу, па се та два ефекта поништавају. Све у свему, ноћно небо морало би да буде веома блиставо. Но, ми не живимо у бесконачно старој, статичној васиони са звездама које заувек црпу енергију. У стварности, васиона је настала пре свега 14 милијарди година и шири се, због чега удаљене звезде губимо из вида. При том, звезде не сјаје дуже од 11 милијарди година, па због свих наведених чинилаца ноћно небо остаје и даље тамно.
Да ли постоје пси који не лају?
ИВАН АНЂЕЛКОВИЋ
Раса која се зове афрички басенџи одавно има надимак „пас који не лаје”. То не значи да је потпуно нем. Ови пси понекад испуштају кратке необичне крике, које су неки упоредили са јодловањем. Такође може да режи, цвили и завија.
Басенџи је једна од најстаријих природних пасмина пореклом из средње Африке. Одатле је најпре доведен на обале Нила. На неким цртежима из старог Египта могу се видети пси веома слични басенџима. Често су се користили у лову на ситну дивљач јер су врло интелигентни, окретни и живахни. Веома су цењени и као кућни љубимци, не само зато што не лају, већ зато што у великој мери сами воде бригу о хигијени. Басенџи је спреман да добар део дана посвети чишћењу и лизању длаке, слично као што раде мачке.