Која је брзина мириса?
НЕДЕЉКО
Крагујевац
То зависи од осетљивости нечијег носа и брзине струјања ваздуха. Мирис се састоји од ароматичних молекула које неколико милиона пута у секунди „ћушну” молекули ваздуха који се крећу великом брзином. Тако се ароматични молекули шире на све стране. Неки оду даље и брже од осталих. Довољно је свега неколико секунди да молекули допру с једног на други крај просторије по којој се људи ужурбано крећу. Ако је некоме нос изузетно осетљив на мирисе, како пријатне тако и непријатне, осетиће то одмах. А особа која је мање осетљива на мирисе, у просторији где готово нема струјања ваздуха, сатима неће осетити никакву промену.
Волим приче о гусарима па бих вас замолио да напишете нешто о енглеском гусару познатом као Црнобради.
ГОРАН
Ваљево
Његово право име било је Едвард Тич. Рођен је у енглеском граду Бристолу 1680. године. Црнобради је служио у Краљевској ратној морнарици. И он је, као и већина гусарских капетана, каријеру започео пресељењем у Јужну Америку, где се придружују већ постојећим гусарским дружинама.
Сам Црнобради одметнуо се 1716. године. Отео је трговачки брод, претворио га у гусарски, додавши му 40 топова и ставивши на њега гусарску заставу – костурску главу са пешчаним сатом. Броду је дао име „Освета краљице Ане”.
Војевао је свега две године, а онда је у замци поручника Мејнарда изгубио главу 1718. године. Овај га је напао у његовом упоришту, у плитким водама увале Окракоук. Црнобради је најпре покушао да побегне, али крвава битка била је неизбежна. У директном окршају гусар је рањен, а нападачи су га докусурили. На његовом телу пребројали су најмање пет пушчаних рупа, и преко 25 убодних рана.
Због овакве смрти, о његовој храбрости причало се надалеко. Али и о његовој окрутности. Говорило се да је једном приликом пуцао у сопственог морнара, говорећи да ће остатак посаде заборавити ко је он, ако га не виде како убија. Ипак, нема званичних података да је Црнобради заиста икада убио или повредио чланове своје посаде, или руководио бродом без њихове сагласности. Штавише, није волео да употребљава силу, већ се ослањао на застрашивање својим изгледом. Надимак је заиста добио по својој густој, дугој и црној бради. У њу је некад уплитао тињајуће фитиље, који су горели и око њега правили дим. Тако је, кад стане пред своје противнике, изгледао као истински ђаво из пакла.
Да ли је тачно да је дански астроном Тихо Брахе отрован?
ИВАНА КУЗМАНОВИЋ
Тихо Брахе (1546–1601), чувени дански астроном, постао је врло загонетна личност управо због трагичне смрти. Захваљујући његовим теоријама, унапређено је рачунање кретања планета и откривена супернова. Тако је пала у воду скоро 2.000 година стара Аристотелова замисао о непроменљивом свемиру, у којем се звезде нити рађају нити умиру.
Међутим, највише је остала у памћењу његова смрт 1601. године. Дуго се сматрало да је умро због пуцања бешике на краљевском банкету, приликом којег није хтео у случају нужде да изађе и да се олакша, сматрајући тај чин за крајњу непристојност и кршење правила отменог понашања. Када се вратио кући, више није могао да мокри. Његове муке трајале су једанаест дугих дана, током којих је пожурио да заврши своје радове и повери их Јохану Кеплеру, тада његовом помоћнику, на објављивање.
Иако је у науци познато неколико покушаја да се његова смрт припише тровању живом, или каменом у бубрегу, последње испитивање Брахеових земних остатака ставило је тачку на читав догађај, и научници су дали своју последњу реч. Тихо Брахе је највероватније заиста умро због последица насталих на том кобном банкету. Узрок смрти је вероватно било тровање урином у крви. Несрећни научник трпео је превише и умро зарад лепих манира. На крају, пред смрт, сам је о себи написао да је живео као мудрац, а умро „као будала”.
Тихо Брахе остао је познат и по свом носу. Зна се да га је изгубио 1956, за време прве године студирања. Наиме, једне ноћи, посвађао се са својим рођаком на вереничкој забави једног од њихових професора, око питања ко је најбољи математичар. Расправа је постала жестока, и рођаци су потегли мачеве. Свађа је прерасла у двобој, у којем је несрећни Брахе изгубио врх носа. На факултету су му направили протетички нос, за који се говорило да је сребрни, и који је носио до краја живота. Упркос томе, два рођака ипак су остала добри пријатељи!
Желео бих да сазнам нешто више о предметима од печене глине које се називају мајолика.
ДРАГАН
Нови Сад
Мајолика или фајанс керамички је производ од печене глине превучене непровидном глеђи. Назив (итал. Maiolica) потиче од италијанског имена за највеће шпанско острво у Балеарима, Мајорка, где је од 9. века цветала маварско-шпанска производња глеђосане керамичке робе. Назив фајанс потиче од француског имена (faiance) италијанског града Фаенце у коме се такође производило познато посуђе ове врсте.
У 15. веку италијански вајар Лука дела Робија (1400–1481) направио је у Фиренци чувене рељефе у мајолици с ликовима Богородице. Њему се приписује и проналазак непровидне, оловне глеђи разних боја, особене за мајолику.
За производњу мајолике употребљава се глина с много кречњака. Обликовани предмети од мајолике превлаче се оловном глеђи која је непровидна, јер јој је додат калајни оксид. Такви предмети пеку се два пута – најпре без глеђи, а потом, после умакања у кашасту глеђ. Од мајолике се израђују посуде, вазе, плочице за облагање зидова купатила и кухиња, каљеве пећи...
Зашто се верује да новчићи бачени у бунар доносе срећу?
ЛАЗАР
Крушевац
Као и већина обичаја, и бацање новчића у бунар потиче из давних времена, тачније из старе Грчке. Познато је да су стари Грци веровали у бројна божанства и сваку природну појаву тумачили вољом богова. Тако су и воду сматрали даром богова, јер је она у тим крајевима била реткост, па самим тим и драгоцена.
Наићи на извор или ископати бунар била је права срећа. Због тога су их одржавали с посебном пажњом и, у страху да се не би замерили божанству које би могло да их пресуши, у знак захвалности бацали у њих новчиће плаћајући тако његову неизмерну милост.
Иако је то веровање давно заборављено, остао је обичај да се новчићи бацају у воду за срећу.
Зашто је сликар Пол Гоген напустио Европу?
БОГДАН
Лозница
Рођени Парижанин Пол Гоген (1848–1903) није успео на француском тлу да оствари велики успех ни као пословни човек ни као сликар. Зато се са породицом најпре преселио у Копенхаген, где је сликајући једва преживљавао. Вратио се без супруге и деце у Париз 1885. године, без довољно новчаних средстава. Све више га је привлачила уметност Африке и Азије, због мистике и, за Европљане, егзотичних симбола.
Током 1891. године одлучио је да путује у тропске крајеве, како би побегао од „извештачене европске цивилизације”. Жеља му је била да за себе нађе тропски рај и да живи као „дивљак” како би открио нову стваралачку снагу. Тада је први пут боравио на Тахитију и насликао неколико приказа живота на острву. Године 1895. одлучио је да се за стално пресели у Француску Полинезију. Остатак живота провео је у Аутони на Острвима Маркиз.
Зашто оморика цвили?
ЈАДРАНКА
Суботица
Познато је да се, кад јачи ветар захвати дрво оморике, око њега чују звуци налик на цвиљење. Према легенди из античког времена, оморика је нимфа Питис коју је земља претворила у дрво. Лепу нимфу прогонио је Бореј, љубоморни бог северног леденог ветра, па кад год својим хладним дахом обгрли и повије гране дрвета, њена душа болно зацвили.
Природњаци за ову појаву, наравно, имају другачије објашњење. Звук који се шири око дрвета потиче од његове висине, тананости стабла и распореда грана на њему. У горњем делу стабла гране су окренуте навише, средње се простиру готово водоравно, а у најнижим деловима пониру ка земљи.
Где има више воде, у снегу или у киши?
ЗОРАНА
Пирот
Запремински гледано, киша носи више воде од снега, јер је густина воде у течном стању око десетак одсто већа него у чврстом стању. Сем тога, кишне капи се стапају пошто падну на земљу, док снежне пахуље остају раздвојене и гомилају се остављајући између себе заробљене ваздушне џепове .