Прочитао сам да је откривена нова врста човекових предака. Можете ли ми рећи нешто више о томе?
ДАРКО
Крагујевац
Научници су 2007. године у пећини Каљао, на Филипинима, открили остатке до сада непознате врсте човеколиких бића. Назвали су их хомо лузонензис, по острву Лузон на коме се пећина налази. Када је прва кост откривена, њена старост процењена је на око 67.000 година. Од 2011. до 2015. године откривено је још дванаест костију, а научници сматрају да су припадале бар трима различитим особама. На основу разлика са хомо сапијенсом и хомо флоресијенсисом, основано је тврдити како је ово потпуно нова врста рода хомо.
Истраживање објављено ове године износи више појединости о овим открићима. За сада се готово са сигурношћу може рећи само да су припадници ове врсте били добри у пењању, јер имају закривљене кости прстију. Неки научници ипак сматрају да је потребно још много истраживати пре него што се тако храбро приступи тврдњи да је ово још једна врста рода коме и сами припадамо. Постоји ту још једна „зачкољица”: ако се потврде претпоставке о особеностима хомо лузонензиса, то би значило да су наши давни преци путовали од Африке до југоистока Азије, што се коси са садашњим претпоставкама о кретању рода хомо. У мору претпоставки једно је, ипак, сигурно – ради се о једном од најзначајнијих открића у последњих неколико година, бар када је људска еволуција у питању.
Шта се налази у грби камиле?
ВАЊА РАЈКОВИЋ
Ужице
Многи погрешно мисле да се у камиљим грбама налази вода, али оне у ствари представљају складиште масноће. Нагомилано сало служи као залиха хране док су на путовањима. Пре одласка на дужи пут камиле углавном једу и пију и тако праве велике залихе хране због којих грба може да буде тешка и до 50 килограма.
Прави резервоар за воду налази се на зидовима стомака који је снабдевен посебним кесастим израштајима. У време суше, камила, да би избегла губитак воде, ограничава знојење. Када коначно падне киша или караван стигне до неке оазе, камила постаје најбржи потрошач воде у животињском свету: за 10 минута попије 80 литара .
Који је најстарији трг у Београду?
НЕБОЈША ГАЈИЋ
Најстарији београдски трг био је Краљев трг који се данас зове Студентски. Заузима простор од Улице Васе Чарапића, око Универзитетског парка, до Узун-Миркове. На овом месту налазило се турско гробље све до шездесетих година 19. века.
Српске власти отвориле су 1824. године Пазариште, касније названо Велика пијаца, на простору где је данас парк. Године 1869. трг је добио правилнији облик – на једној половини остала је Велика пијаца, а друга је преуређена у парк. Пијаца је уклоњена 1927. године и тада је цео простор претворен у парк.
Када су почеле да се користе спреј бочице?
ИВИЦА ЗАРИЋ
Иако смо данас навикли да користимо спреј у свакодневном животу – од прскања шлага на торти до лакирања – спреј бочица рођена је, као и многи други предмети, за потребе војске. Први спреј користили су амерички војници током Другог светског рата да би се заштитили од досадних инсеката. Дакле, био је то инсектицид.
Верује се да је спреј измислио Норвежанин Ерик Ротхајм тридесетих година прошлог века. После Другог светског рата, када је унапређена производња пластике, порастао је и број течности које су могле да се прскају из спреј боца, па су оне почеле и више да се користе. Америчко предузеће „Дракет” највише је допринело томе да оне уђу у ширу употребу.
Када су кувари почели да носе необичну белу капу?
НЕБОЈША, Кикинда
Куварска капа има један цилиндар око главе и нижи или виши набрани горњи део (у зависности од ранга кувара) који може да стоји и спљоштено. Појавила се крајем 18. века у Француској, што потврђује и њено име – toque blanche. Белу боју, знак чистоће, одредио је Морис Бушар, кувар француског државника и дипломате Мориса де Таљерана (1754–1838).
Ипак, сам облик капе има много дужу повест. Једна легенда каже да су се крајем 16. века у Грчкој многе занатлије, међу њима и кувари, склањали у (православне) храмове да би избегли зулум османских освајача. Да би се што боље прерушили, облачили су се као калуђери, само су им капе биле беле уместо црне.
Зашто је на многим бродовима дно обојено у црвено?
САЊА
Бар
Данас сама боја којом је обојено дно брода није битна, али јесте битан њен састав. У њу су умешани биоциди који штите дно брода од разних прилепака, пре свега шкољки и лопара. Ово је, сасвим јасно, одувек било незгодно за бродове а нарочито док су били дрвени, јер су шкољке, лопари, црви и други бескичмењаци успоравали брод и оштећивали га. Зато се доња страна брода облагала слојем боје која је садржала бакар или оксид гвожђа, или би се брод облагао танким слојевима бакра, који је одлично служио и као препрека и као биоцид. У оба случаја, дно брода би добило црвену боју. Због тога се дно великих прекоморских бродова боји у црвено, чак и пошто су метали престали да буду део заштитне боје. Данас се више не користе зато што загађују околину, и створени су делотворнији и безбеднији биоциди.
Да ли се вода, због ниских температура и јаког притиска, леди и у дубинама океана?
МИЛИЦА
Суботица
Одговор је не, али је занимљиво како се особине воде мењају у складу с променом притиска и температуре. У разређеној атмосфери, на највишем врху Монт Евересту, вода, рецимо, кључа на само 75 степени Целзијуса. На тој висини од 8.848 метара атмосферски притисак износи једва трећину оног на нивоу мора. У највећој океанској дубини од 11 километара, у Маријанском рову у Тихом океану, источно од Филипина, притисак износи 1.100 бара, а температура је два степена Целзијуса. Ако би се притисак повећао на 20.000 бара, вода би се заледила на температури од 100 степени Целзијуса. То само значи, додуше у теорији, уколико би се притисак толико повећао, вода на дну океана могла би да се претвори у лед.
Занима ме шта су амбулофобија и агирофобија?
ИСИДОРА БАЛШИЋ
Амбулофобија се убраја у ређе фобије, а људи који од ње пате имају страх од ходања. Они стрепе да ће пасти док ходају, па се зато грозе помисли и да крену у најобичнију шетњу. И агирофобија има донекле везе са ходањем, тачније она подразумева неприродан страх од преласка улице. Људи са овим страхом тешко се одлучују да пређу пут, било на пешачком прелазу или ван њега, јер су убеђени да ће то довести до озбиљних телесних повреда. Ствари су сасвим другачије када су у питању аутомобили – агирофобичари без потешкоћа возе кола и учествују у саобраћају.