Да ли је тачно да смог погубно делује на трајност историјских споменика?
ДАРКО
Београд
Неки споменици од камена веома су оштећени од загађеног ваздуха. Цркве и скулптуре изложене смогу током педесет година изгледају као оне које су петсто година биле на чистом ваздуху.
Степен пропадања зависи и од камена од кога је нешто направљено. Мермер и кварцни камен трпе од киселих киша које производе такву хемијску реакцију да их претварају у сипљиви гипс. Порозне врсте камена упијају загађиваче ваздуха који продиру у дубину и изједају га. Све у свему, сви споменици подложни су пропадању од смога.
Шта је апосемија?
ДЕЈАН ЂУРКОВИЋ
Слично као мимикрија, апосемија је способност еволутивног прилагођавања појединих организама, чиме се повећавају њихови изгледи за опстанак. Мимикрија значи стално или повремено мењање изгледа у сврху опстанка, као што, рецимо, камелеон мења боје у складу са бојама свог окружења.
Апосемија подразумева да једна особина организма долази до изражаја како би отерала грабљивице. То може да буде испуштање јаких и непријатних мириса или појава веома живе обојености захваљујући великом броју пигмената у кожи. Неке животиње, као што су жабе из рода Dendrobatidae, имају и отровне жлезде и способност стварања апосематске обојености коју користе као знак упозорења.
Зашто старе књиге миришу слатко?
НЕМАЊА, Златибор
Мирис старих књига настаје услед хемијског разлагања хартије. Хартија се састоји највише од целулозе, али садржи и лигнин, сложени полимер ароматичних алкохола, основни састојак ћелијских зидова биљака. Овај полимер разлаже се под утицајем околине. Он, на пример, због оксидације хартији даје жућкасту боју. Кисеоник га разлаже у киселине, а оне разлажу и лигнин и целулозу. У том поступку разлагања настају и мириси које везујемо за старе књиге. Једињења одговорна за то су толуен и етил-бензен (слатки мириси), бензалдехид и фурфурал (бадемасти мириси), 2-етил-хексанол (цветни мириси) и ванилин. Финија хартија садржи мање лигнина, па зато траје дуже.
Зашто приликом купања у базену нестаје црнило коже?
ДРАГАН
Младеновац
Таман тен губи се због хлора који се ставља у воду ради дезинфекције. Хлор, у ствари, суши кожу и пошто она на тај начин губи влажност, реагује тако што ствара нове ћелије које више не садрже меланин, главни састојак црнила насталог приликом излагања сунцу. Да би се ово избегло, после купања у базену треба обавезно отићи под туш да се хлор не би дуго задржао на кожи, али је исто тако неопходно да се користи и нека крема за тело која одржава влажност коже.
Зашто Енглези, када некоме желе срећу, кажу „сломи ногу” (break a leg)?
ИРИНА
Београд
Иако се не зна тачно порекло овог израза, верује се да је он најпре коришћен у позоришту. Сујеверни глумци су се плашили да, ако некоме пожеле срећу, то само може изазвати зле силе, па је било сигурније да се пред излазак на позорницу каже „сломи ногу” како би се се призвао успех.
О овом изразу први је писао Ирац Роберт Вилсон Линд 1921. године, напомињући да су људи на коњичким тркама још празновернији него радници у позоришту, те да сматрају врхунским баксузлуком ако им се пожели срећа. Линд је предложио да им се упути нека увреда, као што је „дабогда сломио ногу”. О овој изреци писала је 1939. године и Една Фербер, опет у вези са позориштем. Наиме, према њеном тумачењу, током представа су у задњим редовима седели глумци који би онима на сцени пожелели да поломе ноге како би преузели њихове улоге.
Зашто нам уши пиште у тунелу?
ФИЛИП, Вршац
Када се човек који се, рецимо, вози брзим возом са херметички затвореним прозорима и вратима нађе у тунелу, унутар кабине ствара се виши ваздушни притисак од спољњег. Овај притисак преноси се у наш слушни орган, па у том тренутку осетимо извесну нелагодност. Она нестаје чим прогутамо на празно јер се тада појачани притисак преноси у ждрело, те се у његовој шупљини притисци изједначавају. У том следу догађаја могуће је да неко осети пуцкетање или пиштање у ушима које је последица различитих притисак у возу и ждрелу.
Колико је дрвећа потребно да се подмири довољно кисеоника за једну особу?
УРОШ, Београд
Немогуће је дати прецизан одговор на ово питање због великог броја променљивих вредности, али може да се направи приближна рачуница. Биљке своју храну синтетишу од угљен-диоксида и воде, и као споредни производ испуштају количину кисеоника једнаку количини угљен-диоксида. Међутим, оне користе кисеоник и кад метаболишу храну. Дрво европског јавора високо 12 метара и тешко две тоне може да испусти око 11,4 грама вишка кисеоника у једном сату. За то време, човеку просечне висине и тежине, који се не напреже, треба око 83,4 грама кисеоника у сату. То значи да би потребу за кисеоником једног човека морало да испуњава најмање 7,3 одраслих стабала.
Која је прва вештачка арома у људској исхрани?
СТЕВАН
Ниш
Додавање зачина и укуса храни толико је уобичајено да се и не питамо кад је почело. Али некад је укус који желимо веома редак и скуп. Прва синтетичка арома настала је 1874. године у Немачкој и звала се ванилин. Ванила је постала веома тражен зачин у другој половини 19. века али производња је остала скупа. Ванилин се првобитно синтетисао из коре бора, потом из уља каранфилића. У 20. веку нађен је начин да се извлачи из угљаног катрана, али је касније утврђено да тако добијена арома повећава опасност до рака. Ванилин се данас превасходно добија из пулпе дрвета. Иначе, истина је да се арома ваниле може добијати из мошусних жлезда даброва, али ово је неисплативо откако се даброви више не лове у великом броју од друге половине 19. века.