ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

У ВРТЛОГУ ПИЈАВИЦЕ

На ванредним вестима видели су да се приближава непогода. А њихова кућа била је баш на удару...

Тај 30. април ове године био је сасвим уобичајен за шездесетпетогодишње супружнике Корнелија и Кристину Григореску из предграђа Каларашија, у Румунији. Заправо, кућа им је била готово насред поља, ближа селу него овом граду. Преселили су се тамо по одласку у пензију, обрађивали нешто окућнице, чисто да им дани брже прођу. А тог уторка замислили су да оду до града. Било је сунчано и прилично топло.
   Време се није променило све до поподнева. Супружници су се вратили из Каларашија. Кристина је спремала ручак, док је Корнелије беспослено мењао канале на телевизору. Убрзо је зауставио на једном где је у току била нека серија. Загледао се, унео, да би после свега неколико минута псовао на сав глас. Баш када је било најзанимљивије, програм је прекинут због некаквог важног обавештења. Корнелија то није занимало, само је желео да види серију до краја. Богорадио је шетајући кроз кућу.

   А онда је бацио поглед на екран. Ванредне вести изгледале су као времененска прогноза. Обратио је пажњу тек када је схватио да је на мапи шира област градића. Водитељ је помињао торнадо, затим и хладан ваздушни фронт из Бугарске, који се сударио са знатно топлијим, влажним ваздухом на југу Румуније. И брзину торнада, од око 90 километара на сат. Становништво се позивало да обрати пажњу. Ако уоче пијавицу, било би добро да оду у подруме, или каква год склоништа могу да нађу. Торнадо ће да заобиђе град, бар су се надали томе. Само, околина ће и те како да буде на удару. А тамо су поља. И њихова кућа.

Крвави табани

    Само што је водитељ завршио, Корнелије је чуо некакву тутњаву. Погледао је кроз прозор. А тамо црно небо и ветар. У даљини се види пијавица. Да и није толико удаљена схватио је када је кућа почела да се тресе. Деловало је као да ће зидови сваког тренутка да нестану. Мораће да пожуре у подрум. У неколико скокова нашао се у кухињи. А тамо није било Кристине. Дозивао ју је кроз кућу.
   Учинило му се да чује нешто на спрату. Потрчао је уз степенице и отворио врата спаваће собе. Тамо је стајала Кристина. Уз прозор, укочена од страха. Нетремице је гледала пијавицу. Била је још ближе. Кућа Григорескуових била јој је право на путу.

   Корнелије је дограбио жену, само да је помери од прозора и повуче ка унутрашњости куће. Све се тресло, још јаче. Како су се нашли на вратима собе, то је и она дошла себи. Заједно су се стуштили низ степенице. Крајичком ока је кроз прозор дневне собе видео пијавицу. Била је јако близу. Сада је већ јасно видео ишчупана стабла која је торнадо донео ко зна одакле. Пролетала су поред куће. А онда, прасак. Један балван пролетео је кроз прозор и завршио на каучу. Срча с прозора била је по целој соби, све је крцкало под ногама. Корнелије је осетио како га стакло сече кроз папуче. Само, крвави табани су му у том тренутку били последњи на памети. Кристина је ишла за њим, а обоје су једва видели пролаз кроз рођену кућу. Све је било пуно прашине. Од тутњаве једва да су се споразумевали. Тешко да су икада ишта гласније чули.
  Зидови су једва одолевали. Супружницима се чинило као да се кућа љуља из темеља. Заправо, и нису били далеко од истине. Тада је нестало струје. Помрчина се убрзо претворила у мркли мрак. Само тутњава, урлици ветра. Потом звук кршења и цепања који их је у секунди зауставио. Допирао је негде одозго. Корнелије је убрзо схватио да им торнадо управо односи кров са куће. Пуцало је на све стране. Општа ломљава. Собе и намештај у њима управо су се претварали у иверје.

У подруму је спас

   На пипање су напредовали ка подруму. Бивало им је све теже сваким кораком. У кухињи су застали. Испречио им се орман, баш преко подрумских врата. Корнелије је покушавао да га помери. Никако није успевао, ни за центиметар. Убрзо му се придружила и жена. Никада им до тада орман није деловао тако велико. И тако тежак. Као да је био од олова. А поред глава им стално пролећу комади дрвета који су неколико минута раније били намештај. Њихов намештај, онај из дневне собе. Попут врха копља, део прозорског оквира зарио се у орман неколико центиметара од Кристинине главе. Сам поглед на тај комад дрвета као да им је улио нову снагу. Успели су да помере орман.
   Корнелије је покушао да отвори врата од подрума. Ни да мрдну. Као да су била закључана. Вукао је, гурао, покушавао и ногом. Морају унутра, макар их и извалио. Само да се склоне.
   Бацио је поглед ка дневној соби. У оном мраку готово да је није препознао – остали су само голи зидови. Није успео да назре ни обрисе намештаја. И поново она тутњава. Као да су били усред пијавице. То га је навело да још јаче дрмуса врата. Тек после неколико секунди схватио је да се оквир искривио. Зато су врата заглављена. Поново је покушао ногом. Дрво је почело да попушта. Још један ударац. Поново. Успео је да их помери. Свега неколико центиметара, али је и то био помак. Наставио је. Коначно, врата су се отворила, тек толико да се провуку, на једвите јаде. Сјурили су се низ степенице и шћућурили у углу. Док се све око и изнад њих тресло, могли су само да се моле.

Тишина

   Секунде су пролазиле као сати. Подрумска врата излетела су из лежишта. Комади стакла, дрвећа улетали су у подрум решетајући зид око супружника. Једна грана била је опасно близу да пробурази Корнелија. Свега неколико центиметара даље, и окончао би живот у подруму.
   У једном тренутку нису знали шта се више тресе – они или остаци куће. Било је само питање времена када ће све да се сруши. Поново су чули тресак. Кристина није смела ни да погледа ка вратима. А Корнелије јој је показивао баш на ту страну. Отвора више није било. Једва су се одважили да приђу и виде шта се догодило. Пипали су, све док Кристина није схватила о чему се ради. Орман из дневне собе је чудом претекао а ветар га је нанео право на врата и тако запушио рупу. Одлучили су да се врате у угао и мирно седе.
   Све је било готово за свега неколико минута. Прво је нестао онај застрашујући звук. Поново су могли да причају. Ништа више није тутњало. Нешто касније пришли су орману. Нису више имали снаге да било шта покушавају. Спасиоци ће убрзо да стигну. Само кад је торнадо протутњао, а они ће већ да сачекају.
   Нису знали колико је времена прошло. Тек, чули су неко куцање по орману. Потом, лупање. Убрзо се појавило сечиво секире. Још неколико удараца, и спасиоци су могли да их изваде из подрума.
   Када су крочили у приземље куће, унезверено су се освртали около. Ништа више није било исто. Остали су само голи зидови, без крова. А када су искорачили у оно што је остало од дворишта, једва да су препознали околину. Пошли су ка путу, у пратњи спасилаца. Нудили су им носила, али то није долазило у обзир. А онда су, недалеко од коловоза, застали. Тамо је била нека гунгула. Тек када су пришли, схватили су о чему је реч. Торнадо је подигао аутобус пун путника десетак метара у ваздух и носио га неколико стотина метара. И сада су из тог возила извлачили повређене. Корнелије се придружио спасиоцима. Није му падало на памет да стоји и гледа. А то што је преко њихове куће управо протутњао торнадо? То је готово, ваља помоћи повређенима.

Број: 3519 2019.
Аутор: Н. Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић