За читање и уживање - Иван Бевц

ШИШАРКА

Једно дете је изгубило шишарку
и прерано осетило самоћу
бића које погрешно воле.
А шишарка је тражила дете по парку
који је много другачији ноћу
и плакала малим сузама од смоле.

„Јуцо, идемо кући, хајдемо, срећо, пада мрак.”
Јуца гледа око себе, тражећи откуд допире глас њене маме. Мама јој прилази и узима је у наручје. Њена мама је велика, али није велика као тата. А тата није велик као дрвеће у парку које се пружа ка небу и међусобно готово додирује врховима. Сада Јуца види свет као што га види њена мама и свет одатле изгледа другачије. Клупе су мале, Јуцина другарица Маша је мала, Машина куца је још мања него што је била. Само је дрвеће и даље велико.
   „Где су ти играчке, Јуцо, хајде да их покупимо, па да идемо кући. Тата стиже с посла. Јел’ се сећаш оне песмице ’Здлаво млого куца тлеба да се луца’? Јел’ гладна Јуца?”
   Јуца не зна да ли је гладна, али клима главом као да јесте. Зна да треба да буде гладна. Гледа где су јој меда и шишарка. Меду јој је купила бака за рођендан и Јуца га много воли. Шишарку је нашла када је прошли пут била с татом у парку. Мала је, црна и лепо мирише. Тата је рекао мами да треба да пусте Јуцу да је задржи и мама се сложила.

Ни меда ни шишарка немају имена. Они су меда и шишарка. Кад већ имају име, шта ће им још једно? Нема ту сто меда и сто шишарки. Не испуштајући је из наручја, мама подиже меду с траве.
   „Ево меде, сад можемо кући!”
   А шишарка?
  „А ћићарка?”, каже Јуца мами, али мама је не слуша.
  „Ћићарка!”, сада се Јуца буни много гласније. Мама је упитно гледа, настављајући да хода својим дугим ногама и са сваким кораком све је даље од места на коме је шишарка лежала поред медине главе.
   „Шта кажеш, Јуцо?”
   „Ћићарка, мама, отала ћићарка, мама, отала ћићарка.”
   „Ааа, она шишарка, аман, Јуцо, пун је парк шишарки, узећемо неку другу други пут. Идемо сада кући да ручамо, па да гледамо цртани.”
   Јуца осећа како јој се очи пуне сузама. Није гладна и не гледа јој се цртани. Она само хоће своју шишарку, али мама то не разуме. Гледа преко маминог рамена како се парк љуља и удаљава, а мрак већ покрива клупу поред које више нема ни Маше ни њене куце. Шишарка је остала сама. Подиже ручицу и маше шишарки док јој врела сузица цури низ образ.

Мрак је оковао парк и претворио га у краљевство сенки, шумова и удаљених гласова. Шишарка је, пре него што је отпала са дрвета, са страхом посматрала своје будуће одредиште. Отпала је једног ведрог јутра, таман пред излазак Сунца и задовољно се опружила по мекој и од росе мокрој трави. Дан је био дуг, топао и препун веселих дечијих гласова. Шишарка је уживала све док није запазила како постаје све хладније. Блистава кугла више није била тако високо, полако се спуштала и сенка дрвета постајала је све дужа. А онда се једна мала рука спустила на шишарку и подигла је са траве.
   Кикот је означио пријатељство на први поглед и шишарка се први пут осећала сигурно. Све до сада. Јуца је отишла без ње. Страх се увлачио под шишаркину кору, језа од света тако мрачног, страшног и непознатог постајала је све већа како је парк замирао у тмини којој крај није могао да се назре.
   Велика црна звер сјајних очију креће се према шишарки. Толико је црна да се њена гипка мишићава прилика једва назире у мраку, али јој зато очи сијају попут две усамљене звезде на ноћном небу. Шишарка је готово укочена од страха, али успева да смогне снаге и да крене. Тихо се откотрљава иза клупе и завлачи иза једне од ногу. Звер пролази тачно преко места на коме је до малочас лежала шишарка. Застаје, њушкајући ваздух. Шишарка мисли да ће се распрснути од узбуђења. Звер, коначно, након што је једном фркнула, наставља да се удаљава, млатарајући дугим сјајним репом.

Минути пролазе и шишарка скупља сву храброст коју има да изађе испод клупе. Креће преко путељка ка делу парка који је осветљен светиљкама. Зна да је Јуца отишла у том правцу. Поново је тихо, звук се повукао иза граница парка и чак ни удаљени ехо града не допире до ове глуве оазе.
   Али, тишина не траје дуго. Некакви ужасавајући крици проламају се ваздухом. Шишарка успаничено схвата да није требало да напушта сигурност клупе. Изнад ње пролећу чудовишта шиљатих ушију и оштрих искежених зуба. Осећа ледени додир ветра који дижу њихова крила.

Иван Бевц (Београд, 1972) целог живота везан је за писање, прво као сарадник бројних магазина (XZ, Ok, Yellow Cab), потом и као издавач City Magazina, у којем је провео 14 година, да би своју љубав према писаној речи крунисао покретањем породичне издавачке куће Booka и књижара Bookstore, за које верује да су поправиле крвну слику домаћег издаваштва и књижарства.

   Скреће поред пута и баца се у јарак у последњи час, осетивши како је окрзнула оштра канџа једног од сабласних летача. Бол је, ипак, мањи од среће што је успела да се склони и кроз бусење траве посматра како нападачи одлазе и нестају у крошњама дрвећа. Како узбуђење пролази, тако се бол враћа, а с њим и туга. Шишарка је ужасно сама, ужасно уморна и ужасно тужна. Схвата да вероватно никада више неће видети Јуцу и да је, ако преживи ову језиву ноћ, чекају нове, можда још горе и страшније. Густе црне сузице од смоле споро се сливају низ њену кору.
   У јарку је мокро и хладно и шишарка се некако накањује да изађе. Само што је помислила да јој је за вечерас доста невоља, почиње да дува јак ветар. Дрвеће у парку повија се под његовим ударима и шишарка се једва креће. Ипак, некако успева да се догега до великог моћног стабла и све што жели јесте да заспи и пробуди се на сточићу поред Јуциног кревета. Док тоне у сан, као да чује смех. Потом звук тупог ударца, па поново смех. Па неколико удараца и све више и више смеха.

Шишарка схвата да не сања, него да ови звуци долазе са јаве. Смех допире из близине и смеју се бројне шишарке које је јак ветар откинуо с дрвета. Како која падне, остале је дочекују смехом и друштво је све веће и веселије. Шишарка им бојажљиво прилази. Весели смех којим је нови пријатељи поздрављају говори јој да никада више неће бити сама.
   Ноћ тек што се повукла и још један блистави дан тек што је освојио свет, а парк већ има своје прве посетиоце. Јуцин тата с Јуцом у наручју и Јуцина мама улазе и брзим ходом иду ка клупи поред које је синоћ остала Јуцина шишарка. Јуца прстићем показује где је то тачно било, али шишарке нема. Тата и мама размењују забринуте погледе док се Јуцине очи шире, а сузице почињу да лију низ образе.
   „Срећице, немој да плачеш, ту је она негде, можда се мало шетала ноћас. Сад ћемо да је нађемо.”
   Јуца не изгледа претерано убеђена у оно што јој тата говори, али ипак престаје да плаче и почиње да разгледа парк из осматрачнице татиног наручја.
   „Ено тамо неких шишарки, види колико их је, можда је твоја тамо!”

Десетак метара од клупе, испод великог стабла, лежи много шишарки. Крећу тамо и тата спушта Јуцу која трчи ка њима. Баца брзе погледе преко неколико десетина шишарки и почиње да тапше ручицама чим је угледала своју. Мама и тата су одахнули. Шишарка је нађена. Али, Јуца стоји са шишарком поред уха и као да нешто прича.
   „Јел’ то твоја шишарка? Ако јесте, хајдемо кући. Тата мора на посао.”
   Јуца се не одазива на мамин позив, већ наставља необични разговор. На крају спушта шишарку на место са кога ју је подигла, шаље јој пољубац и трчи до тате и маме.
   „Па, шта би, Јуцо? Јеси ли нашла шишарку? Зашто си је вратила?”
  „Више није сама. Нашла је друштво.”
   Рекавши то, Јуца узима маму и тату за руку и почиње да се љуља држећи се за њих. Мама гледа тату. Тата слеже раменима. Јуца се љуља све више, смешећи се Сунцу које јој обасјава лице. Сунце је јако и Јуца мора да жмури. Док је мама и тата држе, она се љуља кроз кругове светла које види сваки пут када скупи очи. Смеје се.