С оне стране вероватног

САД МЕ ВИДИШ, САД МЕ НЕ ВИДИШ...

Човек оде да купи новине и врати се кући после више месеци у истом оделу, нестали риболовац постане ТВ водитељ, девојка отпутује у САД и нађу је у Швајцарској... Ко су ти људи са више живота?

Џон Џонс вратио се кући у 11 увече. Скинуо је капут, ушао у дневну собу, пољубио жену и рекао јој:
   – Извини, драга, што сам се дуго задржао. Продавац на углу, као обично, има све врсте недељника изузев мојег. Морао сам да лутам по граду два сата док га нисам нашао.
   Жена га је прво нетремице гледала, а онда бризнула у плач:
   – Џоне, то ти се догађа већ трећи пут! Не могу више: месецима сам те свуда тражила, а ти се сада појављујеш као да се ништа није догодило, као да си заиста био одсутан само два сата!
   Џон је на то пребледео, осетио слабост и ухватио се за наслон фотеље:

   – Тражила си ме месецима... А ја сам био уверен да сам малопре изашао! Где ли сам био све то време, шта сам радио?
   Супруга је покушала да га утеши:
   – Мораћеш да се прегледаш, Џоне. Отићи ћемо најбољим лекарима.
   Она је најзад била сигурна да је муж не лаже. Први пут је мислила да је побегао, други пут да прикрива неверство, али је сада била убеђена да је то права амнезија.
   Брачни пар се обратио специјалистима једне њујоршке болнице. Међутим, они нису могли да објасне зашто се тај поремећај повремено јављао већ пуне четири године.
   Супруга је покушала да одгонетне тајну уз помоћ приватног детектива, без успеха. Стални надзор коштао је много новца; осим тога, муж је често излазио по цигарете и... готово увек се враћао.
   Уз то није било јасно, ако је имао амнезију, како је успео да се врати кући у истом, неизгужваном оделу, без иједног набора или мрље, с истом свотом новца у џепу с којом је изашао пре више месеци?
   Шта је у међувремену радио и како је живео?
   То нико није знао. Кад је подвргнут хипнози, Џон Џонс је изјавио:
   – Излазим из куће, идем градом, срећем пријатеља који ме води својој кући. Потом... више се не сећам, не могу да се сетим… видим само пригушена светла у околини коју не могу да опишем, али ми је блиска. На крају, не знам колико је времена прошло, враћам се пријатељевој кући, облачим одело и опет осећам да сам то ја.
   Ко је тај пријатељ и како изгледа?
   – Не знам, не знам – узбуђује се Џонс. – Само знам да ми је пријатељ...
   Научна фантастика? Склони смо у то да поверујемо, али медији често доносе вести о особама које су нестале и вратиле се после више месеци, или чак више година, да бисмо тако лако могли да помислимо како је посреди чиста измишљотина.

Пецарош љубимац публике

   Ево и случаја човека који је у свом „другом животу” веома „подсећао” на Џона Џонса. Лари Бадер, представник предузећа за производњу кућних уређаја, опростио се једног јутра од своје жене Мери Лоу у њиховом стану у Акрону (Охајо):
    – Идем на пецање. Видећемо се вечерас – рекао је на растанку. Али, те вечери – 15. маја 1957. године – жена и њихово троје деце нису га видели. Касније је чамац с његовим рибарским прибором допловио до обале језера Ири. После пажљивог испитивања читавог случаја, Лари Бадер проглашен је мртвим.
   У Омахи, у Небраски, 18. маја 1975. године, лутао је од кафане до кафане човек који је очајнички тражио посао.
   – Дајте ми посао, било какав посао – преклињао је. – Зовем се Џери Томпсон, служио сам отаџбини, био сам 13 година у морнарици.
   На крају се запослио као бармен, радио је савесно, али га тај посао није задовољавао. Онда се пријавио на конкурс телевизијске станице КБОН и постао љубимац публике. Затим је прешао на боље место, у станицу КЕТВ, где је упознао Ненси Зимер, разведену, мајку једне девојчице. Оженио се њом и следеће године добили су сина. А затим је дошло до великог изненађења.
   Неки грађанин Акрона који се случајно затекао у Чикагу за време неке спортске приредбе, помислио је да Џери Томпсон веома личи на несталог Ларија Бадера. Своју сумњу поверио је његовим рођацима, а они су се обратили полицији. Иследници су најпре открили да „покојни” Бадер и Томпсон имају исте хобије: стреличарство и гајење тропских риба. А на крају су установили да та два човека имају чак и исте отиске прстију!
   Али водитељ се уопште није сећао свог пређашњег живота. После више година, суд је утврдио да Џери Томпсон никад није ни постојао и да Лари Бадер уопште није умро. У питању је био случај амнезије, али то објашњење није могло да реши судбину две породице: трговачког заступника и телевизијског водитеља.

Рођак Јозеф Р.

   Ништа мање необична није била одисеја Јозефа Манфреда Розенберга, рођеног 17. јуна 1938. године у Оломоуцу (тадашња Чехословачка). Тако је бар писало у пасошу који му је издат из чистог човекољубља. Подаци су, у ствари, измишљени.
   Док је био сасвим мали, нашли су га совјетски војници у Судетима и одвели у један дечји дом. Касније га је усвојила једна породица из Аустрије. Затим је нашао уточиште у једној јужнотиролској породици. Потом је отишао у неки избеглички логор који је напустио после неколико месеци.
   Шта је после тога било, Јозеф Манфред Розенберг се не сећа. С пасошем који више нико није признавао, појављивао се на граничним прелазима готово свих европских земаља. Одбијан, више од 40 пута покушао је да границе пређе илегално. На крају се скрасио у Западној Немачкој, где је нашао посао у неком ресторану. Али, и ту га је повремено мучило питање ко је.
   Исте очајничке речи опседале су повратника из совјетског заробљеништва. Његова слика била је објављена у десетак новина и стотине породица хтеле су да се закуну да им је он рођак. Међутим, кад год би се нашао с наводним рођацима, убрзо би их напустио. Све док, уз помоћ власти, није успео да нађе оца. Нажалост, дан пре договореног сусрета његов отац је умро.
   Више среће имала је млада жена коју је неки ковач, у новембру 1964. године, нашао у шуми недалеко од Лозане. Била је изнемогла, рањена у слепоочницу, без докумената. Изгледало је као да има око 25 година. Лекари су утврдили да је реч о случају потпуне амнезије и готово све новине у свету објавиле су њену слику.
   Тако су у једној далекој норвешкој долини, брачни пар Киндског препознали своју кћерку, двадесетдвогодишњу Рајдун која је неколико месеци раније отпутовала у САД да би се састала са олимпијским победником Билијем Кидом, оцем свог шеснаестомесечног детета. Али Рајдун није могла да се сети ни Билија ни свог сина. Како је стигла у Швајцарску, у каквој је несрећи повређена? Та питања остала су без одговора.

Летовање је дуго трајало

   Једне вечери неки човек без куцања је ушао у малу вилу у предграђу америчког градића и пољубио жену која се затекла у предсобљу... Она је вриснула и, запретивши да ће позвати полицију ако одмах не оде, побегла у другу собу.
   „Уљез” је покушао да је убеди да су они већ четири месеца у браку, али то му је успело тек уз помоћ комшија, полицајаца и лекара. Његова супруга изгубила је памћење – не зна се због чега – и сећала се само да је била удата за неког другог човека, а тај „други” био је њен први муж који је погинуо у саобраћајној несрећи.
   Жак Дуран, париски чиновник, седео је у ресторану у градићу Бувеу кад је у новинама прочитао датум: 20. септембар. Помислио је да сања. Био је убеђен да је 5. јун, пети дан његовог летовања.
   Дуран се тачно сећао да је после ручка отишао на купање. Сада је требало да се врати у хотел, по жену. Сада, 20. септембра? Устао је и, кад је прошао поред огледала, видео је да на себи има непознато одело и шарену кравату какву никад није носио. У џепу је нашао белгијски ситан новац и америчке цигарете. Пожурио је да изађе из ресторана, али није препознао улицу: Буве је био удаљен 350 километара од места у које је са женом отишао на летовање.
   После неколико сати Дуран је стигао у Париз. Његова супруга била је уверена да се он 5. јуна, кад је отишао да се окупа, удавио. Човек је отишао лекару, али се о његовим „изгубљеним данима” није могло сазнати ништа. Вероватно му се у мору нешто догодило, а кад се спасао, био је препуштен сам себи. Према мишљењу стручњака, до амнезије је вероватно дошло због привременог недостатка кисеоника у мозгу.
   Осим тога, до „празнина у памћењу” може да дође и услед великог страха и траума. Али чешће се срећу особе код којих наизглед нема никаквог разлога. У тим случајевима претпоставља се да су те особе жртве потајне жеље за променом живота који их не задовољава. Зато оне, уз помоћ амнезије, стварају нов живот, заогрнут тајном.
   Такав је био случај једног младића из САД који је редовно у време пуног месеца нестајао из куће да би се сутрадан пробудио на приличној удаљености од града, изгладнео, каљав и прашњав. Зато је одлучио да се у једној њујоршкој болници подвргне хипнотичким огледима.
   Где је и како овај младић проводио та „ 24 изгубљена сата”, хипнотизери нису успели поуздано да утврде. У стању хипнозе он је само понављао:
   „Налазим се на некој планети где ноћ траје веома дуго, с правим пријатељима... длакавим створењима великих зуба и јаких канџи... Ми смо телепате, живимо у кућама високим као куле...”
   Да ли је ту реч о оној необичној појави познатој под именом ликантропија (психички поремећај код кога болесник уображава да се претворио у вука), у овом случају изазваној успоменом на неку научнофантастичну књигу? То може само да се нагађа. Зна се једино да је тајна „заробљеника мрака” још далеко од решења.

Број: 3519 2019.
Аутор: Р. Ј.