Штампар, трговац, издавач, племић, дипломата...

ПУНОКРВНИ ЧОВЕК РЕНЕСАНСЕ

Божидар Вуковић остао је запамћен на страницама наше културне баштине као великан из злог доба по наш народ коме је живот у туђини омогућио да помогне отаџбини.

Неколико година пре него што је срушена српска средњовековна држава (1459), у другом делу Европе, у граду Мајнцу, Јохан Гутенберг је завршио са штампањем прве књиге – латинске Библије (1455). То је био један од највећих проналазака у повести људског рода и цивилизацијски скок који је умногоме променио повест човечанства. На другој страни, то је значило да је српска средњовековна држава, која је управо потонула у мутне воде прошлости, била и остала искључиво цивилизација рукописа и рукописне књиге (кодекса).
   Премда су наступила дуга столећа туркократије, то није значило да у српске земље, сада у границама Османског царства, нису стизала технолошка достигнућа из латинског света западне Европе. Тако је било и са штампаном књигом, о чему сведочи постојање неколико српскословенских штампарија: Цетињска, Горажданска, Млетачка Божидара Вуковића, Рујанска, Грачаничка. Било је то време краја 15. и почетка 16. века.

Венецијанска брача

   Међу личностима заслужним за ширење штампарства међу Србима особито место заузима Божидар Вуковић уз чије име се могу ставити одреднице трговац, штампар, издавач, племић, дипломата. Рођен је по свој прилици после 1465, у Подгорици коју су Османлије заузеле 1474. године. У овом граду је Вуковић и после пресељења на подручје Млетачке републике имао у власништву кућу и неке земљишне поседе. О томе да је био имућан казује и податак да је и код Скадра поседовао неке некретнине.
   Негде на размеђу 15. и 16. века Божидар Вуковић се са братом Николом преселио у Венецију, где се први пут помиње 1516. године. Његова сестра је наставила да живи у Подгорици, а у Скадру су му живели блиски рођаци. У граду на каналима Божидар се оженио Аполонијом дела Векија чије је презиме од тада користио упоредо са својим.
   Браћа Вуковићи су у Венецији развили трговину у коју су били укључени и рођаци њихових италијанских супруга. Највише су трговали сукном које су добављали из Енглеске и онда продавали, између осталог, и у Котору. Њихова трговачка делатност водила их је чак до Фландрије и града Брижа, „северне Венеције” како су га називали, где су Млечани преузимали робу коју су потом носили на исток. Познато је да је Божидар Вуковић снабдевао и витезове са Родоса које је султан Сулејман II Величанствени (1520–1566) освајањем острва протерао 1522. године. Уз то, као човек од великог поверења, Вуковић је у више наврата путовао и на дипломатске задатке, а према речима једног истраживача, он је био „пунокрвни човек ренесансе”.
    Осим сукном, Вуковићи су трговали и зачинима, а према једном податку Божидар је на залихама 1539. године имао зачина у вредности од хиљаду дуката. Као спретан предузетник и успешан трговац, Божидар Вуковић је стално увећавао богатство које су чинили мањи брод, позамашна сума новца, богате залихе робе (укључујући и књиге), више некретнина у Венецији и у родном крају.
   Захваљујући неспорним способностима Божидар Вуковић је веома брзо стекао углед и постао уважени грађанин Млетачке републике који је наглашавао своју православну веру. Он је увек истицао своју везаност за завичај из кога је потекао и јадао се што је пред Турцима био приморан да напусти рођену земљу и живи у туђини.
   Већ 1516. године Вуковић је постао члан Братства Грка у Венецији, удружења које су 1498. утемељили припадници византијске дијаспоре. Реч је о бројној заједници Грка који су после пропасти Византијског царства (1453) у Млетачкој републици нашли своју нову домовину. Десет година касније (1526), Божидар Вуковић је постао и председник друштва. Свој углед је заложио да се у граду подигне црква за Грке и Србе. Власти су то одобриле и изградња је почела непосредно пред његову смрт. Вуковић је цркви Светог Георгија Грчког завештао (поклонио) икону „Тајна вечера са архиђаконом Стефаном и архиђаконом Михаилом” која се налази на иконостасу изнад царских двери.
   Избеглица из Подгорице добио је још веће признање 1533. године када му је шпански краљ и немачко-римски цар Карло Пети (1519–1555), највећи европски владар тога времена, доделио наследно племство и уз мање измене потврдио његов ранији грб. Као изасланик Карла Петог, који је настојао да створи снажан савез против Турака, Вуковић је путовао у Молдавију код војводе Петруа Рареша.
   Оно што је Вуковићу обезбедило особито место у повести народа којем је припадао било је оснивање српскословенске штампарије у Венецији. У неким његовим забелешкама може да се прочита да је од ране младости желео да се бави штампарством. Био је заокупљен стварањем књига, послом за који се каже да „лебди између божанског и људског”. Међу поменутим штампаријама, Вуковићева је највише трајала, од 1519. до 1597. године, дакле, седамдесет осам година, али са вишегодишњим прекидима који су настајали због његових многобројних обавеза у различитим пословима.

Пахомије и Мојсије

   Вуковић је са много разлога за првог сарадника у издавању књига узео јеромонаха Пахомија који је драгоцено штампарско искуство стекао у штампарији Ђурђа Црнојевића (1490–1496), првој штампарији у српским земљама, основаној на Цетињу 1493. године. Уз њега, важан сарадник био је и јерођакон Мојсије из Будимља. Сам Вуковић је истицао да се својски трудио да слова његове штампарије буду угодна сваком читаоцу. О његовом личном уделу при изради књига сазнаје се из њихових предговора и поговора.
   Прва књига која је потекла из Вуковићеве штампарије, Служабник, изашла је 1519. године. Уз њу, објавио је и следеће књиге: Псалтир са часловцем (1520), Зборник за путнике познат и као Молитвеник (1520), Зборник за путнике – Молитвеник (1536), Октоих петогласник (1536–1537), Празнични минеј (1536–1538). Неке од ових књига су касниује прештампаване у више наврата. Наравно, у питању су биле црквене и богослужбене књиге, али су у његовој штампарији први пут штампана и нека оригинална дела старе српске књижевности као што су Служба Светом Сави и Служба Светом Симеуну, као и стихови које је за њих испевао српски духовник Силуан.
   Своје књиге је доследно потписивао као Божидар Вуковић, док се у званичним документима на италијанском језику наводи само као Дионисио дела Векија, а на латинском Dionisius a Vetula. Исто презиме је користио и његов брат Никола, као и син Вићенцо.
   Божидар је прихватио и извесне техничке новине као што је, на пример, мали формат књиге. Он није штампао књиге само на хартији већ је једини српске књиге штампао и на пергаменту. Једну такву, Минеј, обложену кожом и позлаћену, завештао је српском манастиру Хиландару на Светој Гори чије је братство необично ценио и сматрао га важним упориштем српске цивилизације.
   Вуковић је посебну пажњу усредсредио на стварање илустративног и украсног материјала који је на особен начин красио његова издања. Историчари који се баве повесницом штампарства аргументовано подвлаче чињеницу да су његове књиге утицале на графичку опрему румунских, руских и грчких књига. Мајстори Вуковићеве штампарије кретали су се приликом израде орнаменталног репертоара у својим књигама између српских рукописних обичаја и графичке опреме савремене ренесансне књиге.
   Илустрације из Вуковићевих књига имале су још једну важну улогу – послужиле су као предлошци појединим нашим живописцима. Тако су, на пример, неке сцене из Празничног минеја у готово истоветној поставци доспеле на зидове цркве Светог Климента у Мустаће код Требиња, манастира Никоља под Кабларом, Благовештења кабларског и још неких споменика који су живописани у 17. столећу.
   Његове књиге, које су кружиле широм српског етничког простора, имале су огромну улогу у очувању самосвојности српског народа. Не зна се довољно о томе како је продавао књиге, али се зна да је то чинио преко посредника. Они су на бази комисионе продаје у Дубровнику, Котору или манастиру Милешеви преузимали одговарајући број примерака. Познато је да је издавачка кућа касније за непосредну продају имала комисионаре у Бијелом Пољу. У продају су били укључени и припадници монашког братства Милешеве, а заузврат Вуковић им је завештао део новца од продаје књига како би довели воду у манастир. У Милешеви се налазило својеврсно складиште Вуковићевих издања, па су поједини истраживачи склони да у њој виде прву српску књижару.

Предраго име Божидар

   Подстакнут неком врстом завичајне болећивости, Вуковић је желео да штампарију пребаци у своју отаџбину, али је тамошње стање, односно тешке године османске превласти, такву племениту замисао ипак чинило неостваривом.
   Избеглица из Подгорице имао је и занимљив лични живот. Осим сина Виченца, који је наставио очев посао, имао је и пет кћери, три законите (Јелену, Луцију и једну чије је име остало непознато) и две незаконите (Јелену у Подгорици и Магдалену у Скадру). У тестаменту, који је остао сачуван, признао је своје ванбрачне кћерке и обезбедио им одговарајући мираз или завештао некретнине. Тако је кућу у Подгорици завештао својој ванбрачној кћерки Јелени, а земљу је оставио „сродницима од нашег рода да их поделе толико по човеку”.
Божидар Вуковић се упокојио 12. новембра 1539, а према покојниковој давнашњој жељи његови земни остаци су већ следеће године пренети у домовину и сахрањени у манастиру Свети Спас на острву Старчева Горица на Скадарском језеру. Рад на штампању књига после Вуковићеве смрти наставио је његов син Виченцо, ограничивши се само на прештампавање књига које је отац већ издао.

Преписивачки центар

Манастир Старчево, где је по својој жељи сахрањен Божидар Вуковић Подгоричанин, подигнут је седамдесетих година 14. века. Од оснивања и током 15. столећа био је познат као школа преписивачког и илуминаторског рада. Уз њега се слична делатност одвијала и у манастирима на Врањини, Бешки, Морачнику, Горичану и другим острвима у приобалном делу Скадарског језера, о чему сведочи и део сачуваних рукописа с краја 14. и 15. века. Овде су преписивачи радили дуже од сто година, све до измештања престонице Црне Горе са оближњег Жабљака Црнојевића на Цетиње. Не чуди стога што је Божидар Вуковић Подгоричанин – на својеврстан начин наставивши рад својих претходника у безбеднијој Венецији – пожелео да његов прах почива тамо где је, највероватније, и први пут спознао значај писане речи.   П. М.

   Доситеј Обрадовић је о Божидару Вуковићу 1803. године записао:
   „Нек учини љубов наша чудо и нека уздигне из гроба заборављења благо име Божидара Подгоричанина, који при паденију последње славе србске, то јест Херцеговине даде од свог имања у Млеци саделати штампу и различне црковне штампати књиге. И тако с крепким својим благодетељним раменом подупре и сачува од паденија како благочасти, тако и име рода свога. Устани, о, устани и обнови се и прошетај, предраго име Божидару!”
   У Подгорици је 1939. обележена 400. годишњица смрти Божидара Вуковића – приређена је свечана академија, штампана споменица, а угледни вајар Ристо Стијовић израдио је скулптуру за споменик знаменитом штампару. У Подгорици (ондашњем Титограду) у септембру 1983. одржан је велики научни скуп под насловом „Штампарска и књижевна делатност Божидара Вуковића Подгоричанина” чија су саопштења изашла 1986. године. Уопште, замашна је библиографија научних радова који су посвећени овој живописној личности, његовој делатности и животу.
   Тачно је да повест стварају велики људи – државници, политичари, војсковође – али се у њиховој сенци, често сасвим неоправдано, налазе делатници на пољима цицилизацијског развитка појединих народа чије заслуге нису ништа мање од заслуга побројаних „покретача” историје. Божидар Вуковић је био управо један од таквих посленика, прегалац чије заслуге није могуће у потпуности ни сагледати, али је извесно да је у своме роду стекао бесмртну славу .

Број: 3641 2021.
Аутор: Радивој Радић