С окрајка историје

НЕПОЗНАТО ЛИЦЕ С ПОТЕРНИЦЕ

За харамбашом Гицом трагале су даноноћне потере. О његовим зулумима у Милошевој Србији знали су сви, али мало ко је, осим највернијих јатака, успео да га види, а камоли да му се приближи

Крајем друге деценије 19. века власт Милоша Обреновића још је била на прилично клецавим ногама. По договору с Марашли Али пашом из 1815. године, султану је остала врховна власт у Србији, али су Срби добили власт над становништвом и сеоским кнезовима који ће да убирају порез, скупљају га у Народну канцеларију која ће да га прослеђује Порти. Да би се договор остварио, ваљало је омогућити безбедност у земљи. Тежак задатак, много тежи од скупљања пореза.
    Цариградски друм било је лако обезбеђивати, али када би се зашло мало даље, дословно је врило од хајдучије. Хајдуци и њихови јатаци ширили су се на све стране, као народна зараза. Разлога је било много. Историчар, државник и дипломата Михаило Гавриловић (1868–1924) у свом делу о Милошу као кључне наводи тежак материјални положај сада слободних сељака, од којих су се тражиле жртве како би се одржао мир с Турцима. Није помагао ни Милошев начин владавине, који се није превише разликовао од турског. Власт је била крајње груба, поготово када би се неком кнезу учинило да сељаци на њу не гледају баш онако како би требало.

Језиве казне за наук

   Правник и историчар Слободан Јовановић (1869–1958), опет, тражио је узроке у врло бурном, помало дивљем темпераменту досељеника из Старог Раса, Херцеговине, Црне Горе, Косова и Метохије, који су населили област Београдског пашалука. Када се томе дода отпор према било каквом ауторитету, поготово оном силом наметнутом, државном, и не чуди што су се у хајдуке одметала цела села.
   Тако су ужичка, соколска, ваљевска и пожаревачка нахија биле позната као хајдучка средишта. Поготово ова прва. У хајдучким дружинама могли су да се сретну најразличитији људи, од голобрадих младића до људи у озбиљним годинама. Виђали су се и свештеници који су се пред неком неправдом одметнули у шуме и дохватили пушке. Овде-онде су се и сами Турци удруживали са Србима. Дојучерашњи љути душмани заједнички су се окретали хајдучком занату.
   Само, ни коџа Милош није имао намеру да то тек тако трпи. Спочетка је покушавао да разним прогласима и наредбама одврати народ од одласка у хајдучију. Како такве „моралне поуке” нису давале резултата, окренуо се другим, проверенијим начинима. На хајдуке је ударао из све снаге, хајдучки. Милости није било ни у назнакама. Хајдучка имања су плењена, домови сравњени са земљом, породице расељаване. Понеке чак и прогнане из Београдског пашалука. Слична судбина чекала је и оне за које би се доказало да су јатаковали. Села су била колективно одговорна за злочине у атару, ако би хајдук којим случајем измакао. Казне су извршаване пред многобројном публиком, принудно доведеном из шире околине.
   Убица је вешан над гробом убијеног, а јатак тамо где је јатаковао. Лешине су остављане незакопане, како би их птице и звери разнеле. Смрад се осећао надалеко, што је био још један вид опомене. Обешени су остављани на дрвећу док сами не спадну. Ако би се неко нашао паметан да раније скине трупло, брзо би га попели на исту грану. Милошеве противхајдучке мере Гавриловић је назвао „језовитим”. Али, како то вазда бива, било је и оних који на њих нису давали ни по луле дувана.

Влах из Курјаче

   Тако се пред кнезом почетком јула 1820. године нашао један извештај. Заправо, пријава. Трговац Арсеније Протић из Рама, варошице на Дунаву, тврдио је да опљачкан до голе коже. У прилогу је био и списак од седамдесет ставки. Ствари без којих је имућни трговац остао процењене су на 16.158 гроша. Огромна сума у то време.
   Протић није имао никакве сумње у то ко је починилац. Тешко да би тадашњег знаменитог и по злу чувеног хајдука Гицу успео да помеша с неким другим. Милош је од капетана рамског тражио додатни извештај. Овај је потврдио да се баш у то време из свог скровишта, негде између планина око Голупца и хомољских шума, Гица спустио до Рама. А биће да је Протићево богатство било превелики изазов за хајдучку чету.
   Гица је био знаменита личност у овим крајевима. Влах из села Курјаче, у капетанији рамској, својевремено је био најамник и харамбаша адакалског паше Реџеп Аге. Свиреп, пустахија, али и чувен по надљудској храбрости и ратничкој вештини. Већ је 1813. године Карађорђе пристао да Гица пређе на српску страну.
   Радмило Стефановић у свом раду „Гицино хајдуковање у 1820. години”, објављеном у „Историјском гласнику” 1953. године, наводи да није познато зашто се одметнуо у хајдуке. Тек, убрзо је постао харамбаша. Чета му није била нарочито бројна, али су сви хајдуци били фанатично одани вођи. Био је веома омиљен не само у свом крају, већ у целој Пожаревачкој нахији. То се најбоље видело по броју јатака који су га крили и штитили. Људи су га или волели или га се плашили, па се није родио тај који би га отерао с врата или, не дај Боже, пријавио властима. Напротив. Гица је богатим наградама и уделом у плену примамљивао незадовољне, слабо плаћене, службенике. Ово му је омогућавало да лако и брзо прелази из једне капетаније у другу, потом из Србије у Турску и Влашку, па из ових натраг.
   Ни Дунав ни крш око Поречке реке ни хомољске шуме нису биле никакве препреке за Гицу. Пре ће бити да се радило о неисцрпним склоништима. Ниједна потера није успела да му приђе близу, ма колико била бројна. Нестајао је попут духа. Убрзо је међу сељацима почело да се прича да Гица није од овог света. Зрно га не бије и све тако и редом.

Низ Дунав у чуну

    Зато је у јулу 1820. године Милош решио да је доста. Има да стане на пут Гици, па од ког год света био. И за то му је одговоран кнез Пожаревачке нахије главом, Марко Тодоровић Абдула. Решен да по сваку цену обави задатак и ухвати Гицу, живог или мртвог, овај је дигао свих својих три стотине момака. За сваки случај, тражио је помоћ од кнеза капетаније Звижда, Петра, као и кнеза Поречке реке Јоксима Милосављевића. Кнежеви су решили да потера буде свеобухватна. Следиће траг Гициног узмицања.
    Главну ударну силу водио је лично Абдула, који је са својим момцима наступао ка истоку. За то време Јоксим је имао да поседне прелазе преко Поречке реке, са запада, и да „на друмове стане”. Кнез Петар се са својим Звижђанима кретао с југа, од Дунава. Рачунали су да ће Гица, како се обруч буде постепено сужавао, све више да узмиче. На крају, затећи ће се у неком месту као у казану, па ће потери бити лако да га умлати.
    Само, нису рачунали на Гицино познавање терена. Овај се, одмах после пљачке у Раму, повукао у планину изнад Голупца. Потом је преко села Брњице прешао у Звижд. Потера би увек наишла на трагове који тек што су се охладили. Хајдуци су им измицали за свега неколико сати. Сељани нису били одмах вољни да сарађују, али им се неколико батина касније језик развезивао. Ипак, губило се силно време у прегањању и убеђивању да открију куда су хајдуци отишли.

                                              МАЛА ГОСПОЂА
   Јеленка је у почетку помагала кнегињи Љубици око деце. Како је говорила турски и влашки, служила је и као преводилац. Ипак, није потрајало, а постала је Милошева љубавница, убрзо и управитељка двора. Позната као Мала Госпођа, имала је огроман утицај на кнеза. Толики, да су јој се чак и кнежева браћа обраћала за протекцију. Како је кнегиња Љубица неколико година раније убила претходну кнежеву љубавницу Петрију, и једва спасла главу, то није било могуће са Јеленком Туркињом. Нису долазиле у сукоб, мада веза са кнезом није била никаква тајна.
   Мала Госпођа је неко време живела и у Влашкој, а Милан Јовановић Стојимировић у „Силуетама старог Београда” наводи да се понашала као друга кнегиња. Гардероба и путни трошкови су јој често били већи него Љубичини. Напослетку, 1835. године, Милош ју је опремио огромним миразом и удао за Теодора Хербеза, државног саветника и министра финансија. Усвојили су Јеленкину сестричину Јелену, која се удала за Јеврема Грујића, политичара и министра. Јеленка Хербез умрла је 1864. године. На имању које је Јеленка донела у мираз Јеврем је подигао породичну кућу, данас Дом Јеврема Грујића у Светогорској улици у Београду.

   За то време, Гица је окренуо ка Дунаву, колико да заметне траг. Тамо је растурио чету, а он се у једном чуну спустио водом до Добре. Док је пловио, држао се обале. Трудио се да што мање упада у очи стражама, којих је било поред реке. Ипак, није увек успевао да измакне. Једна стража га је опазила. Припуцали су, па је хајдук залегао у чун. Мало је веслао, мало одговарао на паљбу. Пошто је погодио једног, чија је глава извирила иза неког пања, остали су одлучили да је паметније и далеко здравије да се прикују за земљу. Пуцали су тек толико да нико не може да каже да су га пустили да побегне. Утом су стигла и појачања. Пуцњава је привукла потерна одељења, па је са обале тукла салва за салвом. Само, чун је већ био далеко. Када су се коначно обалом пробили до ушћа Добранске реке, затекли су само празан чамац. Од њега су трагови у блату водили некуд узводно. Испоставило се право ка заседи кнеза Петра.
   Овај је са момцима заузео бусију усред оближњег села. Гица је, у пратњи неколицине својих успут покупљених хајдука, улетео право у замку. Пуцало је из кућа, док су се хајдуци под ватром повлачили ка ободу села. Како су они бежали, померала се и паљба. Гица и његови су се пребацивали од плота до плота, од дрвета до дрвета. Неколико минута касније већ су били на ободу шуме. У прави час, пошто је преко ораница стизало појачање. Кнез Марко Абдула довезао се са својим момцима. Узалуд, хајдуци су већ изгубили. На попришту је остао само леш једног од њих. Кнежеви су се на тренутак обрадовали, понадали да је у питању Гица. Нису били те среће. Неко је препознао убијеног. Радило се о неком Поречанину.

Без трага и гласа

    Потера је наставила ка Поречу. Убрзо се дознало да је Гица поново окупио чету, па ушао у село Кључевац. Они за њим. Када је видео бројност потере, да ће тешко да преживи окршај, харамбаша је одлучио да пређе на турску територију, у Крајину. Марку Абдули није остало друго до да врати потеру. Кнежеви су рачунали да ће Гица морати извесно време да бивствује ван Србије. За сваки случај, оставили су страже.
   Таман што се све колико-толико смирило, стигла је вест да је Гица поново освануо у Поречкој реци. Кнежеви су опет дигли потеру, па су хајдуци код Бољетинске реке упали право у заседу. Гицина чета је разбијена, али је харамбаша успео да се извуче и склони у оближње Крушево брдо. Где ће, шта ће, кнежеви наставе потеру. Марко Абдула се жалио да се „раздувала проклета кошава”, па не може људе да пребаци лађама, него мора „планином с војском ићи”. А то је ипак био Гицин терен.
   Из једног доцнијег извештаја, који Стефановић наводи у поменутом раду, види се да је хајдук успешно избегавао све потере и заседе. Ипак, обруч се све више стезао. Остао је без јатака, а нову чету није имао када да окупи. Остао му је само један пут. Опет се склонио у Крајину. Тако су кнежеви могли да поднесу извештај да је све „добро и мирно”.
   Ипак, изгледа да је и коџа Милош схватио колика му опасност прети од непокорног хајдука, који само чека да поново упадне у Србију и настави где је стао. Тако је покушавао да га приволи на повратак, слао му рођаке уз обећање да ће све да му опрости. Овај није одговарао, али је зато писао кнез Марко Тодоровић Абдула. Он се плашио хајдучке освете, па је молио Милоша да Гицину жену Јеленку, иначе покрштену Туркињу из харема Миленка Стојковића, а која је била у Пожаревцу као нека врста таоца, пребаци гдегод друго. Гица је у то време био забављен другим стварима.
   У устанку у Влашкој 1821. године био је један од најзначајнијих харамбаша. Успео је да сакупи чету од готово хиљаду људи. Када су се знатније устаничке вође разбегле, Гица је наставио да се одупире Турцима. А кнез Тодоровић Абдула успео је да издејствује да се Јеленка из Пожаревца пребаци у Крагујевац. Тамо ју је запазио коџа Милош, а зна се да је био слаб на лепе жене. Убрзо му је постала милосница, малтене друга жена. Јавно је представљана као Мала Госпођа, а родила му је и сина Тодора који је умро као дете (видети оквир).
   Након неуспелог устанка у Влашкој и додатног хајдучког ратовања против Турака, за харамбашу Гицу више се није чуло. Остала је само прича која је, готово стидљиво, дотекла до наших дана.