Оно нешто посебно у нама

КО СМО ТО МИ?

Филозофско питање којим се људи баве од памтивека може да се објасни на једноставнији начин

Сећам се своје покојне баке као отмене старовремене жене која је у својим осамдесетим помало патила од заборавности. Волела је да прича приче из свог дугог живота које су, иако многима досадне, мени увек биле занимљиве.
   Имала је и неколико фотографија из младости. У њено доба фотографије су биле реткост и сликале су се само у посебним приликама код фотографа. Сви су били лепо обучени и намештени да овековече свој лик за будуће генерације.

   Фотографије је бака чувала у изрезбареној дрвеној кутији и повремено ми их показивала срећна што неко жели да слуша њене приче.
   Јако ми се свиђала једна на којој бака има шест година и седи у крилу свог оца, бркатог, укоченог господина обученог у тамно одело. Мој прадеда у најбољем издању.
   „То сам ја,” рекла би бака и показала на девојчицу у хаљиници са везеном крагном која је очигледно покушавала да се отме из очевог стиска и побегне са снимања.
   И још једна слика ми се дубоко урезала у сећање. На њој бака има око 18 година, прелепа девојка у најмодернијој хаљини са почетка двадесетог века којој сам заборавио боје иако ми је више пута објашњавала црно-белу фотографију. На уснама заводнички осмех, а очи враголасте лутају негде.
  „И ово сам ја,” рекла би бака.
  Мени је то тада било смешно и забавно. Никако нисам могао да повежем шестогодишњу девојчицу и младу девојку са старицом од преко осамдесет година. Када би сад, размишљао сам, бака срела ту малу девојчицу, сигурно би је гњавила радозналим распитивањем, а ако би могла неким чудом да сретне себе као осамнаестогодишњу девојку, неизоставно би се посвађале.
  Девојчица, девојка и старица, иста су особа али са очигледно потпуно различитим погледом на себе, на свет, на живот, на све. Свака старија жена коју бих срео на улици била је много сличнија мојој баки него те две особе из неких, за мене давних, времена.
   Сећање на ове фотографије и баку која упире прстом и говори, „То сам ја,” вратило ми се годинама касније када сам озбиљно покушао да схватим шта је то што мене чини баш овом особом која јесам, зашто је било која особа баш то што јесте, шта је у ствари то „ја”. Старо питање које сви себи постављамо више пута у животу.

Тело

   Наравно, прва и очигледна ствар која нам пада на памет када говоримо о себи јесте наше тело. Моје тело – то сам ја. То изгледа да има смисла. Ако наше тело престане да ради, ми умиремо и више не постојимо. Ако прођемо кроз неке приметне промене, на пример, јако се удебљамо или смршамо, људи ће рећи да смо се променили, али притом не мисле да смо се стварно променили – наше тело је и даље наше тело, само мало другачије. Тело веверице је веверица, тело вука је вук, тело човека је човек.
  Када одрежемо нокте или се ошишамо, одбацујемо неки део нашег тела, али смо то и даље ми.
  Ако нам се срце разболи, можемо да га заменимо. У нашем телу је сада део неког другог тела, али смо то и даље ми.
   Можемо да заменимо и бубреге, јетру, плућа, крв. Можемо да заменимо и руке и ноге вештачким удовима. Лако можемо да заменимо више од пола нашег тела. Да ли ће наша породица рећи да то нисмо ми пошто је већина нашег физичког тела нестала и замењена је другим деловима. Не, то смо и даље ми.
    Велики део наших ћелија одумире, одбацујемо их и стварамо нове. У току живота заменимо тако скоро читаво тело.
   То је као позната прича из античке Грчке о дрвеном броду. Имате га годинама и стотину пута сте га поправљали и замењивали даску за даском, све док једног дана не схватите да сте заменили баш све и немате ниједан првобитни део брода. Да ли је то и даље ваш исти брод? Ако сте га назвали, рецимо, „Морски змај” када сте га купили, да ли ћете му сада променити име? Не, то је ипак и даље ваш стари добри „Морски змај.”
   У сваком случају, тело баш и не изгледа као добар одговор на питање шта је то што нас чини посебним особама.

Мозак

   Можда је мозак одговор.
   Мозак је главни, он је газда нашег тела.
   На пример, мој први комшија и ја, пријавимо се на оглед замене мозга. То је већ рађено на мајмунима са више или мање успеха, али једног дана наука ће достићи тај ниво да ће бити могућа замена мозга.
   Успавају нас и оперишу. Изваде мој мозак и ставе га у комшијину главу, а његов мозак у моју. Лепо нас зашију и пробуде. Погледам се у огледало, кад, ја исти комшија. Погледам у други кревет и видим своје тело – али то тело се понаша као мој комшија.
   Да ли сам то и даље ја – чини ми се да јесам, само сам у другом телу.
   Када одемо кући, збунићемо породице, али ће нас ипак, на крају, прихватити такве какви јесмо. И волеће нас без обзира на то што изгледамо потпуно другачије. Свако тело је лепо ако је лепа особа у њему.
   За разлику од других органа који се могу заменити без утицаја на нашу личност, када заменимо мозак то више није замена мозга – то је замена тела. И даље сам ја „ја”, само у другом телу. Моје старо тело више нисам ја – то је мој комшија.
   Према овоме, где иде наш мозак, идемо и ми.
   Али...

Подаци

   Мозак је битан зато што се у њему налази наше памћење, наше знање, сви подаци о нама, све наше скривене тајне, све је сачувано у мозгу.
   Зашто онда физички мењати мозак?
  Можда је у овој рачунарској ери једноставније да развијемо напредни програм који би могао да копира све податке из мозга у базу података. И онда обрише, или да кажемо рачунарским речником, форматира комшијин и мој мозак и прекопира, на тако празан мозак, моје податке код комшије, а његове код мене.
   Сада би његов мозак имао сва моја размишљања, сећања, страхове, наде, снове, осећања, моју целокупну личност. Сада бих ја био у његовом телу без икаквих физичких замена.
   Према овоме, наше физичко тело не чини нас, али баш нимало. Чак ни наш мозак нисмо ми. Ми смо само подаци у мозгу.
    Али...?
   Све што се копира, може онда да се запамти на више места.
  Тако би база података у којој се налази моја личност могла да се копира у мозак више људи. Који сам онда ја?
   Често се говори о томе да ћемо једног дана, као високо напредна цивилизација, да се „учитамо” у суперрачунаре и живимо срећно и бесконачно у виртуелном свету. Али, у том случају, још лакше можемо да се копирамо на више места. Где смо онда ми? И ко смо онда ми? На којем серверу, у којој бази података?
   Очигледно нешто није у реду са теоријом да смо ми само подаци у нашем мозгу.

Трајност

   Да се вратимо на моју баку и њене слике као девојчице и девојке. То јесте иста особа, али можемо је гледати и као три различите особе које немају ништа заједничко. Физички, потпуно су различите – можемо слободно рећи да је готово свака ћелија шестогодишње девојчице и осамнаестогодишње девојке одумрла годинама пре осамдесетогодишње старице. Што се тиче личности, такође можемо слободно рећи да не би били ни пријатељи да којим случајем могу да постоје заједно.
    И готово сигурно те „три особе” имају веома мало, или скоро ништа, заједничких података у мозгу.
   Моја бака са 6, 18 и 80 година нема исто тело, нема исти мозак и нема исте податке у мозгу.
   Можда није у питању једнакост него континуитет, непрекинуто трајање. Ако је једнакост довољна, онда сам ја било која особа у чији мозак се копирају подаци из мог мозга.
   Оно шта моја бака дели са шестогодишњом девојчицом са фотографије и осамнаестогодишњом девојком, јесте нешто што не може да подели ни са једном другом особом на свету – њих три су повезане дугом, непрекидном линијом постојања.
   Као осамдесетогодишња жена, моја бака можда више ништа није знала о шестогодишњој девојчици, али је знала доста тога о себи са 79 година, а када је имала 50 година знала је доста тога о себи са 49 година и тако уназад. То је дуги низ сећања која се преклапају, као и личних особина и физичких одлика које се полако и постепено мењају. Бака је од девојчице прешла дуги низ неприметних промена које могу да се виде само ако се погледа довољно стара фотографија. Сви се ми смејемо себи када погледамо старе фотографије, и често кажемо:
   „Ма немогуће, то нисам ја!”
   Изгледа као да није ствар у нечему што представља то „ја”. Више је у питању прича. Постајемо као соба препуна ствари – неке старе, неке нове, неке нисмо ни свесни да постоје – али соба се стално мења и никада није иста, дан за даном.
   Наравно, постоји и нешто што зовемо „душа”.
   Можда је душа то нешто што повезује моју баку са девојчицом и девојком са слике.
   Али не знамо шта је душа и не можемо да изводимо огледе са њом. Било би лепо када би душа била одговор на питање шта је то што нас чини нама, посебним, јединим. Нажалост, то не можемо да проверимо, али нипошто не треба да одустајемо од трагања. Да смо одустајали, данас не бисмо били ово шта јесмо.

Број: 3582 2020.
Аутор: Драган Кесић