За читање и уживање - Роберт Е. Хауард

КЋИ ЛЕДЕНОГ ДИВА

Звекет мачева је замро, бука покоља утихнула; тишина је почивала на окрвављеном снегу. Суморно бледо сунце које је тако заслепљујуће сијало с ледених поља и снегом прекривених равница пресијавало се сребром са искиданих оклопа и сломљених сечива, где су мртви лежали тамо где су пали. Обамрла шака још је стискала разбијени балчак; главе у шлемовима биле су забачене у самртничком хропцу, истурене риђе и жуте браде штрчале су мрачно увис, као у последњој молитви Имиру, леденом диву, богу расе ратника.
    Преко црвених наноса и оклопљених обличја, две прилике пиљиле су једна у другу. У тој потпуној пустоши, само су се оне мицале. Ледено небо било је над њима, бела бесконачна равница око њих, мртваци под њиховим ногама. Полако су ишли кроз лешеве, један другоме у сусрет кроз остатке мртвог света као духови. У туробној тишини, стали су лицем у лице.
   Обојица су били високи, грађени попут тигра. Остали су без штитова, оклопи су им били излупани и улубљени. Крв се ширила на њиховим верижњачама; мачеви су им били црвени. Рогате кациге имале су трагове жестоких удараца. Један је био без браде, и црне гриве. Увојци и брада оног другог били су црвени као крв на сунцем обасјаном снегу.
   „Човече”, рече он, „реци ми како се зовеш, тако да моја браћа у Ванахајму знају ко је последњи из Вулфхерове групе пао под мачем Хајмдуловим.”
   „Не у Ванахајму”, зарежа црнокоси ратник, „већ у Валхали ћеш рећи својој браћи да си се сусрео с Конаном из Симерије.”
   Хајмдул рикну и скочи, а његов мач се спусти у смртоносном луку. Конан се затетура и видик му испунише црвене искре кад распевано сечиво тресну по његовом шлему, уздрхтавши у комадиће плаве ватре. Али док се поводио, он зари сечиво с фијуком, свом снагом својих широких рамена. Оштар шиљак проби месингану крљушт, кости и срце, и риђокоси ратник сконча под Конановим ногама.
    Симеријанац се усправи повукавши мач за собом и сколи га изненадан мучни умор. Сјај сунца на снегу секао му је очи као нож, а небо је изгледало сужено и необично размакнуто. Он се окрену од изгаженог пространства где су жутобради ратници лежали заједно с риђокосим убицама у загрљају смрти. Начини неколико корака, а блесак снежних поља наједном згасну. Налет таласа таме прогута га и он клону у снег, придржавајући се једном оклопљеном руком, покушавајући да отресе слепило из очију као што би лав могао да затресе гривом.

Сребрнаст смех пресече његову омамљеност и видик му се полако разбистри. Подиже поглед; читав пејзаж је био чудан на начин који он није могао да препозна или дефинише – непозната нијанса земље и неба. Али није дуго размишљао о томе. Пред њим је стајала нека жена, зањихана као младица на ветру. За његов ошамућени поглед, тело јој је било као од слоноваче и, ако се изузме лаки вео од паучинасте тканине, била је сасвим гола. Витка боса стопала била су јој беља од снега који су одгуривала. Смејала се запрепашћеном ратнику. Смех јој је био слађи од жубора сребрних водоскока и затрован немилосрдном поругом.
   „Ко си ти?”, упита Симеријанац. „Одакле си дошла?”
   „Зар је важно?”
   Глас јој је био музикалнији од харфе сребрних жица, али имао је оштар призвук суровости.
    „Позови своје људе”, рече он стегнувши мач. „Премда ме снага напушта, неће ме ухватити живог. Видим да си Ванирка.”
    „Зар сам рекла то?”
   Поглед му се поново диже до њених разбарушених увојака, који су му се у први мах учинили риђим. Сада виде да им боја није ни црвена ни жута, већ величанствени спој и једне и друге. Зурио је омађијан. Коса јој је била као вилинско злато; сунце ју је толико блиставо обасјавало да је једва могао да гледа у њу. Очи јој исто тако нису биле ни сасвим плаве ни сасвим сиве, већ несталне боје и у њима су поигравала светла и нијансе које није умео да одреди. Пуне црвене усне су јој се осмехивале, а од витких стопала па до заслепљујуће бујне косе на темену, тело од слоноваче било јој је савршено као сан каквог бога. Конану је било тукло у слепоочницама попут маља.
   „Не могу да разлучим”, рече он, „да ли си из Ванахајма, па си ми непријатељ, или из Асгарда, пријатељ. Далеко сам лутао, али жену као што си ти никада видео нисам. Твоји увојци су толико јарки да ме заслепљују. Никад нисам видео такву косу, чак ни међу најлепшим кћерима Есира. Имира ми...”
    „Ко си ти да се кунеш Имиром?”, подругну му се она. „Шта знаш о боговима леда и снега, ти, који си дошао овамо с југа тражећи пустоловине међу страним народима?”
    „Тако ми мрачних богова моје расе!”, ускликну он бесно. „Мада нисам златокоси Есир, нико није могао да ме надмаши у руковању мачем! Данас сам видео смрт осамдесеторице и само сам ја преживео на бојишту где су се Вулфхирови хајдуци сусрели с Брагијевим вуковима. Реци, жено, јеси ли видела блесак верижњача на снежним равницама, или угледала наоружане људе који су ишли по леду?”
   „Видела сам светлуцање белог мраза под сунцем”, одговори она. „Чула сам шапат ветра преко вечитих снегова.”

Он уздахну и одмахну главом.
    „Ниорд је требало да се попне с нама пре почетка битке. Плашим се да су он и његови борци упали у заседу. Вулфхир и његови ратници леже мртви. Мислио сам да на много миља одавде нема нити једног села, јер рат нас је одвео далеко, али ти ниси могла да превалиш велику удаљеност по овом снегу, не, тако гола. Поведи ме свом племену, ако си из Асгарда, јер сам занемоћао од удараца и заморне битке.”
    „Моје село је даље него што ти можеш да превалиш пешице, Конане из Симерије”, насмеја се она. Раширивши руке до краја, она се зањиха пред њим, златна глава јој се заљуља сензуално, а дуге свилене трепавице заклонише јој блиставе очи сенком. „Зар нисам лепа, човече?”
    „Као Зора која гола јури по снеговима”, промрмља он, док су му очи гореле као вучије.
   „Устани онда и следи ме. Јер који ће то снажни ратник пасти преда мном?”, запевуши она излуђујуће подругљиво. „Лези и умри у снегу са осталим будалама, Конане црнокоси. Не можеш ме пратити тамо куда идем.”
   Симеријанац се с клетвом осови на ноге, севајући плавим очима, згрченог, потамнелог, избразданог лица. Бес му је потресао душу, али жудња за женом пред њим која га је тако зачикавала бубњала му је у слепоочницама и жестоко му гонила крв кроз вене.
   Страст снажна као физичка агонија преплави му читаво биће, тако да су му земља и небо пливали црвени пред омамљеним погледом. У лудилу које га је запљуснуло, умор и несвестица су нестали.
    Није проговорио ни реч када је насрнуо на њу, раширивши прсте да дограби њено меко месо. Она се крештаво насмеја, одскочи уназад и потрча, смејући му се преко белог рамена. Режећи дубоко, Конан крену за њом. Заборавио је битку, заборавио је ратнике у верижњачама који су лежали у својој крви, заборавио је Ниорда и хајдуке који нису успели да стигну на време за битку. Мислио је само на витко бело обличје које као да је лебдело уместо уместо да трчи пред њим.

Потера се одвијала преко беле заслепљујуће равнице. Утабано црвено бојиште изгубило се из видокруга иза њега, али Конан је и даље истрајавао у немој трци. Његова оклопљена стопала пробијала су замрзнуту кору; тонуо је дубоко у наносе и пробијао се кроз њих пуком снагом. Али девојка је играла по снегу лака као перо које лебди преко језера; њена боса стопала једва су остављала отиске у мразном слоју преко коре. И поред ватре у његовим венама, хладноћа је уједала кроз ратникову верижњачу и крзном обложену тунику; али девојка је у свом прозрачном велу трчала лако и весело као да плеше кроз вртове палми и ружа у Поатену.
    Водила га је даље и даље, а Конан ју је пратио. Црне клетве балиле су кроз Симеријанчеве спарушене усне. Велике вене на његовим слепоочницама искочиле су и сад су пулсирале, а зуби су му шкргутали.
   „Не можеш да ми умакнеш!”, рикну он. „Поведи ме у замку и нагомилаћу ти главе твојих саплеменика под ногама! Сакриј се од мене и растргнућу планине да те пронађем! Пратићу те у пакао!”
    Њен излуђујући смех долебде натраг до њега и пена прсну с варваринових усана. Водила га је даље и даље у пустаре. Земљиште се мењало; широке равнице су уступале место брежуљцима који су се пружали увис према изломљеном кршу. Далеко на северу, он угледа високе планине, плаве од даљине или беле од вечитих снегова.
   Изнад тих планина сијали су буктећи зраци ауроре. Ширили су се као лепеза у небо, мразна сечива хладне пламене светлости, мењајући боје, све светлији. Изнад њега, небеса су сијала и пуцкетала необичним светлима и одсјајима. Снег је сијао чудновато, сад мразно плав, сад ледено црвен, сад хладно сребрн. Кроз титраво зачарано ледено царство Конан је упорно пртио стазу напред, у кристалном лавиринту где је једина стварност било бело тело које је плесало по искричавом снегу ван његовог домашаја – увек ван његовог домашаја.
   Није га чудила необичност свега тога, чак ни кад су се две џиновске прилике уздигле да му препрече пут. Верижњаче су им биле беле од мраза; кациге и секире прекривене ледом. Увојци су им били посути снегом; у брадама шиљате леденице; очи су им биле хладне као светла која су струјала изнад њих.
    „Браћо!”, ускликну девојка, играјући између њих. „Погледајте ко ме прати! Довела сам вам човека да га погубите! Узмите му срце да га ставимо на очеву трпезу, тамо нек се пуши!”

Џинови одговорише урлицима налик на стругање ледених санти на замрзнутој обали и замахнуше блиставим секирама кад се помахнитали Симеријанац баци на њих. Мразно сечиво блесну пред његовим очима, заслепивши га сјајем, и он зададе страшан ударац који пресече бедро његовог противника. Жртва застења и паде, и у том трену Конан одлете у снег, левог рамена обамрлог од ударца преживелог, од којег је Симеријанцу верижњача једва сачувала живот. Конан виде да се преостали џин надноси над њим као колос исклесан од леда, оцртан спрам хладног блиставог неба. Секира паде да утоне кроз снег и дубоко у замрзнуту земљу када се Конан баци у страну и скочи на ноге. Џин рикну и ишчупа секиру, али док је он то чинио, Конанов мач запева и спусти се. Џину се колена савише и он полако клону у снег, а овај поприми гримизну боју крви која је шикнула из полупресеченог врата.
Конан се хитро окрену на пети и виде да девојка стоји мало даље, зури у њега разрогачено и ужаснуто, лица лишеног сваке поруге. Он ускликну жестоко и капи крви распрснуше се с његовог мача кад му се шака затресе од снаге његове страсти.
   „Позови и осталу браћу!”, викну он. „Њиховим ћу срцима нахранити вукове! Не можеш ми умаћи...”
   С преплашеним криком, она се окрену и хитро потрча. Сада се више није смејала, нити му се ругала преко рамена. Бежала је као да жели да сачува главу на раменима и, мада је он напрезао сваки нерв и мишић, све док му се није учинило да ће му слепоочнице пући и док му се снег није заљуљао пред очима, она му је одмицала, све ситнија у вештичијој ватри небеса, док није постала фигура не крупнија од детета, потом разиграни бели плам на снегу, а онда мутно магновење у даљини. Али он настави да посрће шкргућући зубима толико да су му десни прокрвариле и виде како магновење расте у разиграни бели плам, а плам у фигуру величине детета; онда је она бежала мање од стотину корака испред њега и удаљеност се полако смањивала, стопу по стопу.
   Сада је трчала с напором, док су златни увојци вијорили за њом; чуо је брзе бректаје њеног даха и видео блесак страха у њеном оку кад се осврнула. Смркнута варварска издржљивост добро му је послужила. Брзина је јењавала у њеним сјајним белим ногама; поводила се у кораку. У његовој неукроћеној души букнуле су ватре пакла које је она тако добро потпалила. Он јој се примаче с нељудским урликом, баш кад се окренула са очајничким криком и подигла руке да га одбије од себе.

Мач му паде у снег и он је стисну уз себе. Гипко тело јој се сави уназад док се борила с махнитим очајањем у његовим гвозденим рукама. Златна коса јој завијори око лица, заслепивши га сјајем; отимање витког тела у његовим оклопљеним рукама доведе га до још ослепљенијег лудила. Снажни прсти зарише се у њено глатко месо; а то је месо било хладно као лед. Било је то као да не грли жену од људске крви и меса, већ жену од пламеног леда. Копрцала се окренувши златну главу од њега, упињући се да избегне жестоке пољупце од којих су јој бриделе црвене усне.
    „Хладна си као снегови”, примумла он омамљено. „Загрејаћу те ватром која гори у мојој крви...”
   С криком и очајничким трзајем, она склизну из његовог наручја, оставивши му у шаци једини прозрачни комад одеће који је имала. Одскочи окренута према њему, са златним увојцима дивље разбарушеним док су јој се бела прса надимала, а дивне очи гореле од ужаснутости. Он на трен остаде залеђен, у страхопоштовању пред њеном грозном лепотом док је стајала гола на снегу. И у том трену она нагло подиже руке према светлима која су блистала на небу изнад ње и завапи гласом који ће заувек остати да одзвања у Конановим ушима: „Имире! О, оче, спаси ме!”
   Конан скочи напред, руку раширених да је зграби, кад с праском налик на одламање ледене планине читаво небо поскочи у ледену ватру. Девојчино тело од слоноваче наједном обави хладан плави пламен толико заслепљујући да Симеријанац диже руке да заклони очи од те неподношљиве буктиње. У кратком трену, небеса и снежне брегове окупаше пуцкетави бели језици ватре, плаве стрелице ледене светлости и замрзнути гримизни пламенови. Тада се Конан затетура и јекну. Девојке више није било. Блистави снег лежао је празан и огољен; високо над његовом главом, аветна светлост титрала је и поигравала на мразном небу као полудела, а онда се међу далеким плавим планинама просу грмљавина као да су каква џиновска борна кола протутњала за атима чија су махнита копита избијала муње из снегова и одјеке са небеса.
   Тад изненада аурора, снежни брегови и буктећи свод посрнуше пијано пред Конановим очима; хиљаде ватрених лопти распрснуше се у пљусак варница и само небо се претвори у титански точак с којег је киша звезда падала док се окретао. Под његовим ногама, снежна брда се дигоше као талас, а Симеријанац клону у снег и остаде непомичан.

У хладној тамној васељени чије је сунце угашено пре много еона, Конан осети покрет живота, туђинског и неслућеног. Земљотрес га је држао у стиску и дрмусао га тамо-амо, наносећи му ране на шакама и стопалима све док није јекнуо од бола и беса и запипао у потрази за својим мачем.
    „Долази себи, Хорса”, рече неки глас. „Брзо – морамо му трљањем одагнати мраз из удова, ако желимо да икад буде поново у стању да замахне мачем.”
   „Неће да опусти леву шаку”, зарежи други. „Стеже у њој нешто...”
   Конан отвори очи и запиљи се у брадата лица наднесена над њим. Био је окружен високим златокосим ратницима у оклопима и крзну.
   „Конане! Жив си!”
   „Крома ми, Ниорде”, засопта Симеријанац. „Жив ли сам, или смо то сви мртви, у Валхали?”
   „Живи смо”, прогунђа Есирац, упослен око Конанових полусмрзнутих стопала. „Морали смо да се пробијамо кроз заседу, иначе бисмо се попели до вас пре почетка битке. Лешеви једва да су се и охладили кад смо стигли на бојиште. Нисмо те пронашли међу мртвима, па смо кренули за твојим трагом. Тако ти Имира, Конане, зашто си одлутао у пустаре севера? Следили смо сатима твоје трагове кроз снег. Да се дигла мећава и сакрила их, Имира ми, никад те не бисмо пронашли!”
   „Не куни се толико у Имира”, промрмља један ратник с нелагодом, бацивши поглед према далеким планинама. „Ово је његова земља, а легенде кажу да он обитава међу оним тамо планинама.”
   „Видео сам једну жену”, одговори Конан неповезано. „С Брагијевим људима сусрели смо се на равници. Не знам колико смо се дуго борили. Преживео сам само ја. Био сам ошамућен, хватала ме је несвестица. Земља се око мене простирала као у сновиђењу. Тек ми сад све изгледа природно и познато. Жена је дошла и зачикавала ме. Била је лепа као залеђени пламен из пакла. Чудно лудило обузело ме је док сам је гледао, па сам заборавио на све остало на свету. Пошао сам за њом. Зар нисте пронашли њене трагове? Или џинове у леденим оклопима које сам посекао?”

Ниорд одмахну главом.
   „Пронашли смо само твоје трагове у снегу, Конане.”
   „Онда можда и јесам луд”, рече Конан омамљено. „Опет, ни ти сам ниси ми нимало стварнији од вештице са златним увојцима која је гола бежала по снегу од мене. Ипак, под рукама ми је ишчезла у леденој ватри.”
   „У делиријуму је”, шапну неки ратник.
   „Није тако!”, ускликну старији мушкарац, чије су очи биле махните и чудне. „Била је то Атали, кћи Имира, леденог дива! Она долази на бојишта прекривена мртвацима и указује се онима који су на самрти! Ја сам био дечак када сам је видео, док сам лежао полумртав на крвавом бојном пољу Волрејвена. Видео сам како корача међу мртвима на снегу, а голо тело блистало јој је као слоновача и златна коса сијала јој је неподношљиво јарко на месечини. Лежао сам и завијао као пас на самрти зато што нисам могао да пузим за њом. Она мами људе с попришта битака у пустош, да их тамо посеку њена браћа, мразни џинови који полажу црвена људска срца док се још пуше на Имирову трпезу. Симеријанац је видео Атали, кћер леденог дива!”
   „Ма!”, прогунђа Хорса. „Матори Горм је ћакнут још од младости, кад су га мачем посекли по глави. Конан је био у делиријуму због жестине битке – гле како му је кацига улубљена. Сваки од тих удараца могао је да му помути разум. Он је то пратио халуцинацију у пустаре. С југа је, шта он зна о Атали?”
   „Можда истину збориш”, промрмља Конан. „Било је све то чудно и уврнуто – тако ми Крома!”
   Заћутао је, загледан у предмет који му је још висио из стиснуте леве песнице; остали су немо зурили у вео који је подигао – прозрачну лаку тканину која није могла настати ни на једној људској преслици.