Под знаком питања

КАД ЈЕ СВЕ „ПОД КОНТРОЛОМ”

Ако желимо да променимо понашање, морамо да променимо прихватљиве границе. Уосталом, исто као клима-уређај. Довољно је да променимо температуру на термостату.

Имам нову фотељу. Баш је удобна. Поставио сам је тако да из ње имам најбољи угао за гледање телевизије. Са десне стране ми је полица с књигама, не морам да устајем да бих дохватио ону коју тренутно читам. Изнад главе зидна лампа пажљиво намештена да на књигу баца светлост без сенке. С леве стране мали сто, на њему даљински управљач да мењам програме по жељи и, наравно, посуда за неке грицкалице – чипс, кикирики, кокице и слично. Може и воће. Удобно је, лепо је, када се сместим у ту фотељу осећам да је све како треба, „под контролом”. Нема потребе да радим било шта.
   Када ми је добро, не радим ништа. Понашам се као клима-уређај на зиду. Ако сам га наместио на 20 степени Целзијуса, он ће да ради док не постигне ту температуру, а онда ће да се угаси и не ради ништа. Исто је и са грејалицом. И она се угаси када постигне температуру коју сам наместио.
   Када смо код температуре – шта ако је она баш онаква каква ми одговара? Да ли ћу укључити клима-уређај, или грејалицу, или можда обући џемпер? Не, нема смисла. Добро ми је, температура је „под контролом” и нема потребе да радим било шта.
    Покренућу се тек када је нешто погрешно у мојој околини. Ако је сувише светло,  затворићу очи или ставити сунчане наочаре. Ако је сувише тамно, упалићу светло. Исто је и ако сам гладан, жедан, уморан – само ако нешто није у реду потрудићу се да то доведем у ред и опет не радим ништа.

Повратна спрега

  У механици, електроници и готово свим системима аутоматског управљања, веома често користи се повратна спрега и служи да контролишемо резултат. Да доведемо систем у жељени ред, као када део енергије са излаза враћамо на улаз и поново је користимо, негативно или позитивно.
    Добар пример повратне спреге чине сва новија возила која имају „контролу” брзине. То је оно дугме које служи да ауто сам одржава брзину коју смо наместили. Можемо да одморимо ногу и пустимо гас. Али, ако нема повратне спреге, кад наиђемо на узбрдицу ауто ће да успори, а кад наиђемо на низбрдицу, он ће да убрза. С повратном спрегом, кад ауто успори или убрза, промени се брзина, а то је, у овом случају – излаз. Излаз онда јавља улазу, мотору, да се променио. Снага мотора се прилагоди и убрза или успори возило да би се одржала задата брзина. С повратном спрегом, брзина је под контролом.
    Начело повратне спреге постоји и у живим бићима и веома је важно. На пример,  код хормона. Повећање количине хормона А утиче на повећање количине хормона Бе, а ово повратно утиче на смањење количине хормона А. Или код одржавања сталне телесне температуре. Ако нам је вруће, знојимо се и тако расхлађујемо, а ако нам је хладно, дрхтимо и тако повећавамо температуру. Температура је улаз, а знојење или дрхтање су излаз – несвесно понашање нашег тела у зависности од тога како се осећамо. Кад нам је добро, нити дрхтимо нити се знојимо. На исти начин одржавамо и крвни притисак који својим повећањем или смањењем убрзава или успорава рад срца. У природи је повратна спрега такође веома присутна – ако има пуно банана, има и пуно мајмуна, али ако се количина банана смањи, смањиће се и број мајмуна. Или број зечева и лисица. Ако Сунце јако сија и температура расте, долази до већег испаравања и стварања облака који штите Земљу од јаког Сунца и самим тим смањују температуру.
   На исти начин повратна спрега делује и на наше понашање. Наша чула су улаз, а наше понашање је излаз. Оно што видимо, чујемо, помиришемо, окусимо или додирнемо директно утиче на то шта ћемо да урадимо.

                                                   
Опажање

   Наш мозак добро је заштићен у глави и не може директно да испитује свет око себе. За то су му потребни помагачи – а то су наша чула која му служе као веза са спољним светом. Све шта мозак ради суштински је везано за чула помоћу којих испитујемо свет око себе.
    За свако опажање које нам преко чула дође до мозга постоји одређени жељен или пријатан ниво који се креће у неким границама. Наш мозак упоређује шта опажамо са оним шта желимо да опажамо. То поређење је стално и аутоматско. Не мислимо о њему и не трудимо се око тога. Ти жељени нивои у нашем мозгу подешени су на оне вредности које су најбоље за преживљавање, сигурност и удобност.
    Ако слушамо музику, може да нам буде прегласна, претиха или баш како нам одговара. Ако нам одговара, нећемо урадити ништа, али ако је прегласна или претиха, потрудићемо се да променимо јачину звука. Прегласан или превише тих звук је и несигуран и неудобан. Или, ако додирнемо пећ, топлота је превелика и повући ћемо руку. Исто ћемо учинити ако додирнемо лед. Сувише топло и сувише хладно није сигурно и није удобно. На потпуно исти начин реагујемо и кад је нешто веома љуто или пак безукусно, снажно мирише или нема мириса уопште, ако је прејаких боја или безбојно.
    Када нешто радимо, радимо то зато да се доведемо у жељено, пријатно стање. Да будемо у границама удобности које смо сами себи одредили.
    Не облачимо капут зато што нас хладно време тера да га обучемо. Облачимо га зато што нам је хладно.
    Границе удобности могу да буду у извесном опсегу. На пример, пријатно нам је на температури од 20 до 30 степени и нема потребе да било шта мењамо ако је тако. Али граница може да буде и само једна тачка. На пример, или видимо добро или нам требају наочаре. Вид може да буде мало лош, па нам треба мала диоптрија, или много лош па нам треба велика диопртрија, али у сваком случају за све испод тачке „добар вид” морамо нешто да урадимо.
   Граница може да буде и нула. Добро нам је само кад нечега нема. Најбољи пример за то је бол. Бол је увек лош и морамо нешто да урадимо.
   Ако желимо да променимо понашање, морамо да променимо прихватљиве границе. Уосталом, исто као клима-уређај. Довољно је да променимо температуру на термостату.
   Ако желимо да уђемо у сауну, онда је висока температура прихватљива, померили смо границу и сигурно нећемо укључити климу у сауни да се расхладимо.
   Наравно, наш одговор на опажање и померање границе зависи и од околине у којој се налазимо. Шта ако је превише сунчано а немамо сунчане наочаре? Онда ћемо да затворимо очи или их заклонимо дланом. Удобније је са наочарима, али и овако смо довели светло „под контролу”, само смо мало растегнули границу.

                                                     Сукоб

   Наше тело се састоји од контролних система. То су дисање, откуцаји срца, количина  шећера у крви, притисак. Исто тако и глад, жеђ, спавање. Али и размишљање, учење, сакупљање података, такође су контролни системи који служе да нас доведу у стање када је све „под контролом”.
   Међутим, два контролна система могу да покушају да уређују исту ствар, само у различитим границама. Тада долази до сукоба.
   Замислимо грејалицу и клима-уређај у истој просторији. Грејалица је подешена да загреје просторију на 25 степени Целзијуса, а клима да је охлади на 20 степени. Као резултат и грејалица и клима покушаваће да доведу стање под контролу и потрошиће  много енергије, наравно, без икаквог успеха.
   Сви смо се срели с обичним људским невољама одуговлачења. Један део нас нам говори да се покренемо и урадимо посао који мора да се уради, а други део нам каже да смо уморни, или нам се једноставно не дâ да то урадимо. Осетићемо унутрашњи сукоб. Нити ћемо урадити посао, нити ћемо се одморити како треба.
   На исти начин долази и до сукоба међу људима када свако жели да доведе све под контролу, али у својим границама удобности. То је суштина готово свих неуспеха и разочарања.
   Немогуће је управљати другом особом. Ако некога терамо да ради оно што ми желимо да ради, то готово сигурно доводи до сукоба од којег може бити само више штете него користи. Једино решење је договор у којем покушавамо да своје жеље ускладимо са „контролним системом” другог. Можемо да им понудимо нешто што им треба да боље контролишу своје стање, или да покушамо да их убедимо да промене границе удобности.
   На пример, купујемо кило јабука. Цена на пијаци им је 150 динара, али ми смо спремни да платимо 100. Све док се не договоримо, бићемо у сукобу и нико нема користи од тога – ни купац ни продавац. Ценкање се углавном врти око промене опажања и граница – рецимо, приметимо црва у јабуци и, према томе, сматрамо да цена мора да буде мања, али продавац каже да је то доказ да јабука није прскана и да, према томе, цена треба да буде већа. Али, на крају, морамо да се договоримо.
   Ако схватимо да не можемо да контролишемо друге, али можемо да им променимо опажање и границе удобности, биће нам много лакше у животу и имаћемо много мање непотребних сукоба.

Енергија

   Када седнем у фотељу, читам књигу или гледам телевизију, удобно ми је и пријатно. Све је под контролом.
   Када је све под контролом, онда не радим ништа.
   Нема смисла да било шта радим када тако могу само да пореметим своју удобност и изгубим „контролу”.
   Али, то није лењост.
   То је „очување енергије” .

Број: 3586 2020.
Аутор: Драган Кесић