Живот пише драме

ХЕЈЗЕЛ НЕУСТРАШИВА

Мећава није престајала, а петнаестогодишња девојчица је с много млађом сестром и братом била завејана далеко од куће. Хладноћа се брзо спуштала...

Мартовско јутро било је сунчано и не много хладно. Наступила је југовина и снег на њивама око градића Сентер већ је почео да копни.
   – До ноћи ће снега сасвим нестати – рекао је фармер Вилијам Мајнер својој жени улазећи у кухињу, пошто је посвршавао све јутарње послове на имању.
    Мајнерови су били усред доручка кад је Вилијам погледао кроз прозор.
   – Небеса! – ускликнуо је пренеражен.
  Са северозапада је наилазио густ, црн, злослутан облак тамнољубичастих ивица, ширећи се преко неба према Сунцу.
   – Утерај стоку у штале, а ја ћу у школу по децу! Никако ми се не свиђа изглед овог облака – узвикнуо је.
    Брзо је навукао зимски капут, оседлао Кита, свог најбољег коња, и кренуо према школи, удаљеној нешто мање од три километра. Облак је већ био заклонио Сунце и завладала је застрашујућа тишина.
   Наједном, густ снег ношен олујним ветром оборио се на јахача и коња. Једва дишући, Вилијам се пробио до школског амбара, везао Кита између осталих коња и потрчао до школске зграде.
Учитељица и ученици приметили су наилазак непогоде, али наставу нису прекидали. Мада су многи ђаци, по обичају, дошли у школу саоницама, поштовало се правило да у случајевима олује и мећаве нико од деце не креће кући док по њих не дође неко од родитеља.
   – Здраво, тата – поздравила је оца петнаестогодишња Хејзел и онда се обратила свом четири године млађем брату Емету и осмогодишњој сестри Мирдит:
    – Он, изгледа, не верује да бисмо стара Мод и ја могле да вас довеземо до куће!
    Отац се једва насмешио на њену шалу и наредио
   – Облачите се. Узмите своје огртаче, а ево и још топлих шалова.
   Хејзел се сагла да сестри закопча ципеле за снег, добацујући брату:
   – Не заборави уџбеник из историје.
   Права мудрица, помислио је отац. На све мисли. На њу увек можеш да се ослониш, а онда однео малу Мирдит до саоница с платненим арњевима – сам их је направио – и оба млађа детета ставио на сламу распрострту у њима, покривши их с два ћебета и једним старим крзненим огртачем. Док се Хејзел пела на седиште кочијаша, отац је у саонице упрегао кобилу Мод. Надвикујући се с ветром, добацио је кћерки:
    – Сачекај ме ту! Идем по Кита, па ћу ја кренути испред вас.

Мод је била главом окренута према источној капији школског дворишта, према њиховој кући. Била је то мирна кобила којом није било тешко управљати, али се сада, на удар грома у близини, пропела, окренула готово у месту и јурнула према јужној капији.
   Хејзел, која од трзаја умало није пала, једва је нешто видела кроз густи снег, па у почетку није ни приметила да је Мод кренула погрешним путем. Довикнула је уплашеној деци:
    – Не бојте се! Стићи ћемо кући пре тате! Мод зна пут!
    Док је кобила јурила, дизгине које Хејзел није успела да узме у руке вукле су се по снегу, између две руде. Најзад је Мод успорила и, тешко дишући, стала.
   – Јесмо ли већ стигли кући? – питао је Емет. – Јесмо ли били бржи од тате?
   Хејзел је сишла са саоница. Од усковитланог снега није могла да види да ли су на сеоском путу или на некој њиви.

Околина се претворила у бели ковитлац који је претио да их прогута. Борећи се за ваздух, поново се попела на кочијашево седиште, сад већ с дизгинама у рукама.
    – Нисмо код куће, али смо близу. Сада, када се Мод смирила, знаће већ да нађе пут.
   Мод се, као да је била свесна своје грешке, упорно пробијала кроз густ снег. На несрећу, угазила је у неку не баш плитку рупу пуну воде од раније отопљеног снега и није успевала да извуче саонице. Хејзел је морала да сиђе, узме је за узду и извуче из рупе. Кад се вратила на саонице, била је мокра све до струка.
    Кобила је с муком вукла даље, све док саонице нису наишле на невидљиву, снегом покривену препреку и – преврнуле се у страну. Хејзел и Емет сишли су са саоница: вукли су их, гурали, дизали, али су оне биле претешке за два већ полусмрзнута детета. Нису се помакле ни за педаљ.
   Знајући да од сада животи брата и сестре зависе од њене сналажљивости, Хејзел се завукла у преврнуте саонице.
   – Погледајте! Сада смо као у некој малој пећини – покушала је да их охрабри – Лепо ћемо је уредити, па ће нам бити удобно!

Пошто су санке лежале постранце, дрвени под био је сада зид окренут истоку, а платнени кров је на другој страни затварао шатор сличан тунелу. Хејзел је у мраку нашла ћебад и огртач. Својим већ смрзнутим рукама распрострла их је по платненом поду и наредила деци да легну и чврсто се приљубе једно уз друго. Преко њих је развукла крајеве ћебади, додала топле велике шалове а преко свега и крзнени огртач.
   Ветар је беснео и у траке кидао горњи, преостали део арњева. Видевши да платно више не може да послужи као кров, почупала је остатке па и њих ставила преко деце. Покушавала је да рукама задржи све те покриваче које је ветар подизао, али је све било узалуд. Најзад, кад више ништа није помогло, бацила се преко деце.
   Снег је падао без престанка. Три уплашена детета лежала су непомично у преврнутим санкама. Изнад њих је шкрипао голи дрвени костур, преко кога је све донедавно било разапето платно. Готово затрпана снегом, Хејзел се убрзо придигла на лактове.
   – Емете! Мирдит! – викнула је. – Не смете да затворите очи! Ударајте једно друго, штипајте се! Ја ћу да бројим до сто, а ви померајте ноге као да трчите. Почињем: један, два, три...
   Могла је да осети како се испод ње покрећу њихови мали удови. Покушала је да помера и своје ноге, али није била сигурна да је слушају.
   – Уморна сам! Смем ли да престанем? – преклињала је Мирдит пригушеним гласом.
   – Никако! Стигли смо тек до 71.
   Затим је наредила да, не вадећи руке из рукавица, сто пута савију и испруже прсте. Емет је промолио главу испод покривача.
   – Завуци се овамо и ти, Хејзел. Скупићемо се и направити ти место.
   – Не могу! Ветар би однео покриваче ако их не бих држала својом тежином. А мени и није много хладно. Хајде сад да нешто певамо!
   Певали су, рецитовали, изговарали молитве. Хејзел им је причала приче.
   Неколико пута се придизала да укочеиим прстима скине ледену наслагу с дечјих стопала која су провиривала испод ћебади. И стално је понављала деци:
   – Држите отворене очи! Обећајте ми то, ма колико вам се буде спавало. Не смете да заспите, чак и ако ја заспим!
   Обећали су јој.
Кад је Вилијам Мајнер открио да су саонице с његовом децом отишле из школског дворишта, скочио је на коња и у галопу стигао до куће надајући се да су малишани већ у топлом. Жена га је, пуна ишчекивања, дочекала на вратима. Речи нису биле потребне.
   Одмах се цео градић дао у потрагу. Претражен је сваки педаљ између школе и куће Мајнерових. Ноћ и све јача мећава привремено су прекинули трагање. Сутрадан је једна група грађана, 25 часова после нестанка деце, кренувши у супротном правцу, открила преврнуте саонице затрпане снегом. Поред њих је као аветињски стражар, до изнад трбуха у снегу, стајао укочен коњ, још жив.
   Хејзел, мртва, лежала је преко брата и сестре. Лицем надоле, раширених руку док су јој прсти стезали крајеве раскопчаног и преко деце раширеног капута. Људи су је, плачући, нежно подигли и испод покривача извукли Мирдит и Емета. Били су промрзли, али живи. Одржали су обећање дато сестри и ниједно од њих није утонуло у сан из којег се сигурно не би пробудили.
   Данас, у дворишту суда у Сентеру, на гранитном споменику, може да се прочита:
   У спомен на Хејзел Мајнер (11. април 1904. – 16. март 1920.)
   Да је се живи увек сећају, да поколења у њој нађу надахнуће. Прича о њеном животу и њеној трагичној смрти записана је у архиву канадског округа Оливер. Странче, прочитај га!