Судбина плаве боје у српском језику

БОЈЕЊЕ РЕЧИ

Током развитка језика, речи којима се означавала плава боја добијале су или губилe разна значења, а са тим називима биле су повезане различите културне и психолошке нијансе.

Психолошки став који су некада говорници имали према одређеним бојама у великој мери је утицао на судбину њихових назива. Добар или лош, према одређеној боји јављао се као непосредна последица таквих расположења према појави којој је дата боја бивала распознајни знак.
   Представнике давнашњих цивилизација веома је плашила тама, а радовала светлост, отуд се у различитим религијама са добрим повезују светле нијансе, а са злом тамне – „анђели зраче светлином, док таман колорит доликује демонским створовима”.
   Тако су се са плавом, на пример, повезивале боје модрица, промрзлина и болести – као лоше ствари које човеку могу да се догоде. Због тога се лошe значење даље преносилo и на друштвене поделе – плава се додељивала најнижим друштвеним слојевима – земљорадницима и занатлијама.

Зашто за људе „жуте” косе кажемо да су плави?

   За означавање плаве боје користили су се и прасловенски придеви сињи и модар, који су због одбојности према њиховим значењима били изопштени из употребе. Иако због сличног звучања многи мисле да је српски придев плав настао од немачког blau – то није случај. Плав се развио из прасловенског *polvъ, којим су се означавале бледе нијансе. Стара руска варијанта овог придева је означавала управо избледелост и пожутелост.
   Милка Ивић, академик, наводи да се плавом називало и „светло, осунчано небо, а небесном плавети/плавешћу његова светлина као таква”. Такво, светло небо је свагда плаво. Управо се то означавање светлине плавом бојом пренело и на означавање људи светле пути и косе, што их истиче као припаднике „најсветлијих од постојећих колористичких типова људи”.

Према истраживањима
Милке Ивић,
из књиге „О зеленом коњу”