Када је отворен први драјв-ин биоскоп?
БОЈАНА
Београд
Американац Ричард Милтон Холингсхед открио је везу између узбуђења које људима пружају аутомобили и уживања у гледању филмова. Зато је 1933. године одлучио да ова два задовољства споји на истом месту. Отворио је први ауто-биоскоп (енг. drive-in) у граду Камдену у Њу Џерзију. Његов век трајања био је тек три године, али сама замисао да целе породице, па и оне са малом децом и бебама, могу да у већој приватности и удобности својих моторних возила гледају најновија филмска остварења, брзо се проширила земљом.
Ауто-биоскопи били су најпосећенији педесетих и шездесетих година прошлог века. Породице су се убрзо након тога усмериле на телевизију као главни вид забаве, па су их на овим местима углавном заменили млађи. Трајало је то до седамдесетих година када је ауто-биоскопима популарност почела да опада.
Потпуно ненадано, у јеку пандемије коронавирусом, ауто-биоскоп стекао је нову славу, бар у САД. Више десетина ауто-биоскопа отворено је како би људи могли да под ведрим небом, на сигурној удаљености, прекрате време баш пред великим платном.
Када ће бити измишљена вакцина против вируса корона и да ли могу да се искористе старе вакцине против вируса SARS?
Јелена Михајловиц, Београд
С обзиром на то да је вирус који изазива обољење ковид-19 у блиском сродству са вирусом који је изазивао SARS (79 одсто генске сличности, толико да је болест названа SARS 2, премда је истовремено и веома различит од њега), ако би та вакцина нападала делове вируса који су генски слични вирусу SARS -а, могла би да се примени иста – но, она не постоји. Развој вакцине је дуг и мукотрпан поступак који захтева доста времена, испитивања и новца, а вируси се обично другим мерама брже сузбију, тако да велике фармацеутске куће немају превише интереса да улажу новац у вакцину. Тако је вирус SARS, који је избио 2003. године у Кини, одавно практично искорењен и развој вакцине је обустављен. Неки произвођачи правдају се новцем који је требало уложити (процене су око милијарду долара) у развој, добијање дозвола и испитивања на животињама, а потом и на људима, а која би тешко икада успели да поврате с обзиром на то да вирус више није страх и трепет човечанства.
Надајмо се да ће са ковид-19 човечанство поступити мудрије, уложити у овај поступак и, на крају, изнедрити вакцину. Ипак треба имати у виду да може да се догоди да вакцина застари пре него што се и појави због тога што вируси веома брзо мутирају. Зато је најбољи начин борбе против нових вируса управо ово што човечанство и ради: онемогућавати ширење вируса како би он добијао што мање могућности да се размножава и том приликом мења покушавајући да се прилагоди и преживи наше нападе. Засад нисмо имали превише успеха, већ су примећени нови сојеви (многи слабији од ковида-19, али и неки опакији), те се чини да ћемо се још дуго носити са овом болешћу, у мање или више напетој атмосфери, и то без вакцине делотворне у случају свих сојева.
Из ког језика потиче реч „хигијена”?
ОГЊЕН НОВАКОВИЋ
Укратко, појам „хигијена” подразумева опште и практичне поступке који се спроводе ради очувања и побољшања здравља и чистоће. Порекло ове речи везује се за грчку митологију, тачније за богињу Хигију, кћерку бога лекарства Асклепија (или Ескулапа, како је називан у старом Риму).
Хигија је поштована као богиња здравља и заштитница апотекара. Асклепије, за кога се каже да је лекарско умеће наследио од оца Аполона, знање је пренео на својих пет кћери. Најпоштованија међу њима, осим Хигије, била је Панакеја, богиња лечења. Култ Асклепија и Хигије био је заступљен широм старе Грчке. Посвећена су им бројна светилишта, као и кипови. Антички уметници често су Хигију приказивали као девојку у дугој хаљини која у руци држи змију и посуду са водом као симболима здравља.
Како је настала капа Шерлока Холмса?
МАРКО
Београд
У 19. веку у сеоским деловима Енглеске појавила се капа коју су углавном носили ловци на јелене. Најчешће направљена од твида, имала је штитнике преко чела и врата. Замишљени су као заштита од сунца, а добро су долазили и током кишних дана. Са страна су нашивена и два штитника за уши, за зимске услове.
Обично се сматра да је ова ловачка капа једно од иконичних обележја вероватно најчувенијих детектива у историји, Шерлока Холмса. Ипак, Артур Конан Дојл, Холмсов „отац”, у причама и романима никада је није поменуо. Заслуга за ово Холмсово обележје припада илустраторима Сиднију Пеџету (1860–1908) и Фредерику Дор Стилу (1873–1944). Први је илустровао Дојлове приче у „Странду”, док је други радио за америчко тржиште.
Како Дојл у неким причама наводи капе које је Холмс носио на терену, подаље од Лондона, Пеџету се ловачка капа учинила одговарајућa. Ионако је била јако омиљенa у то време. Касније су многи други преузели овај модни детаљ и приписали га Холмсу. Заборавили су једино да префињени Холмс ни у три живота не би усред града ставио капу предвиђену за лов. Пеџету тако нешто није могло да промакне, па је једини пут Холмсу у граду ставио ловачку капу у причи „Тајна празне куће”. Ипак је тада ловио пуковника Себастијана Морана, па и постоји нека симболика.
Иначе, у Србији су Пеџетове илустрације објављене у целини у једном једином издању, и то „Шерлок Холмс: сабрани романи и приче”, земунског „Маконда” ,
Занима ме нешто више о стрипу „Балкан експрес”, који је настао на основу култног домаћег филм.
ЈОВАНА КУЗМАНОВИЋ
Лесковац
Филм сценаристе Гордана Михића и редитеља Бранка Балетића „Балкан експрес” био је један од највећих хитова те 1983. године. Прича о групи ситних лопова и кријумчара, прерушених у оркестар „Балкан експрес”, који на почетку Другог светског рата само гледају како да преживе, а успут и, ако могу, нешто ућаре, одушевила је публику. Снажан драмски заплет обилато проткан црним хумором био је готово створен за стрип.
Тако се 1987. године у „Стрипотеци” појавила прва епизода истоименог стрипа, под насловом La belle epoque. Практично, радило се о наставку филма, у изведби тројице мајстора. Сценарио Гордана Михића за стрип је прилагодио Бранислав Бане Керац, који је радио и оловку. За туш је био задужен легендарни Бранко Плавшић (1949–2011). Бане Керац каже да је сценарио само врло мало прерађиван, да су реплике само скраћиване, уз убацивање понеког локализма и прилагођавање ликовима. Сваку епизоду одобравао је лично Михић. У „Стрипотеци” су објављене четири епизоде, и то La belle epoque, „Салон Марлен”, „Попај” и „Лили”.
Године 1989. снимљен је филм „Балкан експрес 2”, којим ни сам Михић није био превише задовољан. Промењени су глумци, па је Александар Берчек заменио Драгана Николића у улози Попаја. Такође, уместо Тање Бошковић играла је Аница Добра. Филм је постигао приличан успех код публике, а направљена је и серија. Али стрип Керца и Плавшића био је пре свега тога.
Годину дана пошто је Бранко Плавшић умро, коначно се појавио интеграл „Балкан експрес” у издању новосадског „Тампографа” и СКЦ Нови Сад , уз подршку Удружења стрипских уметника Србије. У овом албуму обједињене су прве четири епизоде из „Стрипотеке”, уз додатак две никад објављене, „Ерни” и „Пик”. Додати су и одлични текстови о Бранку Плавшићу, његова библиографија, као и неки краћи стрипови. Колико је издање добро и важно, речито говори брзина којом је распродато.
Смрде ми ноге већ поодавно и то ми задаје невоље кад сам у друштву. Срамота ме је да се за помоћ обратим неком у свом месту, па сам одлучио да од тебе потражим савет.
ЖИВКО К.
Чајетина
Твоја мука није ни нова нити ретка. Мучи многе а лека, наравно, одавно има, само га треба потражити. Прво треба да знаш да је здраво кад се човек зноји јер тако из њега излазе отрови, али ту течност онда треба током дана надокнадити напицима. Али, иако је знојење здраво, није пристојно дозволити да то осете и други пошто то није ни најмање пријатно. Зато ујутро, пре него што се убациш у каду или под туш, прво с мало вате намочене у бело сирће обриши пазухе, стопала и дланове. Проверено помаже. Што се муке с ногама тиче, освежи их купком од топле воде, једне шаке соли и две шаке соде бикарбоне. Намачи ноге све док се вода на охлади. А стари савет за стару бољку претераног знојења врло је једноставан: купи у апотеци боракс у праху, опери ноге, поспи их тим прахом и обуј чарапе, али обавезно памучне јер синтетика само поспешује знојење. Сваки дан понављај тај поступак, па ће ти ноге бити одморне и много мање знојаве. Ваља имати на уму да се ноге перу искључиво у хладној води, док топлу треба избегавати. Препоручљиво је, још, у воду за прање ногу додати благ раствор хипермангана и онда ћеш, кад ти се пружи прилика, самоуверено скинути обућу без бојазни да ће те неко попреко погледати.
Ко је први почео да жваће жваке?
ДУШАН
Ниш
Још су древне Маје жвакале неке врсте смола разног дрвећа. И у древној Атини грађани су уживали да жваћу нешто што није било предвиђено да се прогута, већ више да се зуби забаве. Ипак, недавно археолошко откриће на данском локалитету названом Силтхолм, на острву у Балтичком мору, баца сасвим нову светлост на гумену занимацију.
Археолози су крајем 2019. године открили грумен нечега што је подсећало на стврднуту гуму. Испоставило се да је у питању комад смоле зашећерене медом, стар око 5.700 година. Даља испитивања открила су трагове зуба, па је било логично да је твар служила за жвакање. Чак су из тог комада успели да изолују трагове пљувачке и издвоје ДНК. На основу тог генома реконтруисан је изглед особе која је жвакала ту, не много примитивну, жваку. У питању је млада жена, готово девојчица. Тамне коже и косе, и плавих очију, живела је у ловачко-сакупљачкој заједници. Није подносила лактозу, а мало пре смрти појела је пачје месо и лешнике. Утврђено је и да је имала болесне десни. И све то на основу једне стврднуте жваке.
Да ли су стари Грци и Римљани носили доњи веш?
ЉУБИЦА
Ваљево
Нема јасних доказа да су грчки мушкарци носили доњи веш у свакодневном животу, чак и кад су се бавили спортом. Речи „гимнастика” и „гимназија” одају да су древни Грци вежбали голи (gymnos – „го, наг”). Римљани углавном нису носили доњи веш у свакодневном животу.
Од давнине постоји одевни предмет subligaculum од коже или платна. Ово су могле бити гаћице налик доњем делу бикинија, али чешће је то било дуго парче платна које се везивало око струка и бутина. Овај одевни предмет носио се углавном зарад смерности, делимично и због безбедности мушких полних органа. Носили су га, пре свега, гладијатори, атлете, и плесачи: плес је подразумевао доста скакања. Грчке жене носиле су неку врсту платненог грудњака још у доба микенске цивилизације. Овај грудњак везивао се ручно и у грчким земљама се најчешће звао strophion, а пренео се и међу жене Рима, где се звао strophium или mamillare.