Насловна

ДЕДИЊСКИ ДВОРОВИ – ДРУГИ ДЕО





Убијање Бога
На највишој тачки Дедињског брега у Београду налази се оаза историје, успомена и зеленила – дедињски краљевски дворови!
Краљевски двор:
1. Библиотека
2. Краљев радни кабинет
3. Плави салон
4. Биоскоп
    Градња Краљевог двора замишљена је у време веридбе и венчања краља Александра и румунске принцезе Марије, а започела је 1923. године. Аутор пројекта био је архитекта Живојин Николић, у то време познат и угледан градитељ. На пројектовању су, осим њега, били упослени и знамените архитекте које су после пада царства у Русији морале да уточиште потраже у емиграцији. Ту су, пре свега, били Николај Краснов, царски дворски архитекта који је зидао на Криму, рецимо дворац Ливадија у коме је одржана историјска конференција на Јалти између Стаљина, Рузвелта и Черчила, потом Виктор Лукомски, архитекта Патријаршијског двора у Београду, и Сергеј Смирнов, секретар кнегиње Јелене Карађорђевић-Романове, краљеве сестре којој је помогао да избегне бољшевички стрељачки вод и с децом се домогне Београда.
     Утврђено је да дворац треба да буде изведен у историјском стилу који се називао, мање-више оправдано, српско-византијским, заснованим на средњовековној уметности Србије и Византије. Начело обнове или сећања на историјске стилове већ доста дуго било је водећи правац у пројектовању и градњи владарских резиденција у Европи и изван ње.
Краљевски двор:
5.   Унутрашње двориште
6.   Трпезарија
7.   Степениште
8.   Собе за послугу у поткровљу
9.   Подземни ходник до зграде кухиње
10. Капела Светог Андрије
11. Ходник са колонадом
     Градња је трајала релативно дуго, и усељење краљевске породице обављано је постепено, почевши од 1928. па све до 1932. године. Коначно исељавање из Новог двора и званично је потврђено предајом дотадашње резиденције за смештај музеја, од кога ће касније настати данашњи Народни музеј. Најдуже се радило на опремању скромне дворске цркве посвећене светом Андреју Првозваном, а главни разлог за то био је трагање за одговарајућим иконостасом. Коначно је и тај посао завршен 1934. године.
     Краљев двор сложен је и разуђен објекат. Састоји се од три целине: резиденције, дворске цркве и дворске кухиње, укупне површине око 4300 квадратних метара. Веома се разликује од краљевских дворова какве смо навикли да обилазимо по Европи, пре свега зато што није намењен великим свечаностима и државном протоколу, већ породичном животу. Отуда релативно скромне димензије и осећај блискости који, по правилу, недостаје у великим владарским дворцима.
Колонада дворске цркве
      Главни улаз у двор направљен је као наткривени колски прилаз. Кроз двокрилна резбарена дрвена и застакљена врата окована гвозденим украсима ступа се у мало предворје, а одатле у велики пријемни хол. Под белим сводовима подупртим ниским стубовима и пиластрима са средњовековним капителима, зидови су украшени копијама фресака из српских манастира: Поклоњење мудраца из Дечана, Гостољубље Аврамово и Свети мученик, обе из Сопоћана. На бочном зиду је велики камин од резбареног белог камена. Из пријемног хола улази се у дворску библиотеку, у Плави салон и у степенишни вестибил.

      Дворска библиотека једна је од неколико просторија у двору чији је изглед надахнут ренесансним узорима. Тај утисак нарочито потиче од величанствене дрвене таванице осликане украсним цветовима и шарама.  Две наспрамне застакљене полице пуне су ретких и драгоцених књига.  Дворска библиотека, која је пред рат имала око 50.000 наслова, данас је бледа сенка оне негдашње. Део библиотеке уништен је током немачког и савезничког бомбардовања 1941. и 1945. године, део је после рата изузет, расподељен другим библиотекама по Југославији или распродат као „књижни вишак”; део који је остао у двору допуњен је после рата неким каснијим издањима. И поред тога, у питању је драгоцен библиотечки фонд који се чува и каталогизира како би га користила стручна јавност. У њој се налази и скупоцени астрални глобус венецијанског картографа Винченца Коронелија.
Плави салон
     Плави салон, назван тако због великог плавог тепиха тканог у техници „смирна”, главни је свечани простор двора. Из њега велика застакљена врата с украсном металном решетком воде на спољну терасу, док се кроз троја дрвена резбарена врата улази у Дворску библиотеку, Краљев кабинет и Златни салон. Зидови су украшени сликама Пусена и Креспија и великим позлаћеним венецијанским огледалима испод којих су позлаћене конзоле с порцеланским групама које приказују сцене из лова. Ту су и камени постаменти с бистама богиње Хере и Пажуовим портретом мадам Ди Бари од неглазираног порцелана.
Краљев радни кабинет садржи део дворске библиотеке и украшен је цртежима Ватоа, двема порфирним урнама с оковом од позлаћене бронзе рађеним за Луја XV (истоветан пар налази се у Гетијевом музеју у Калифорнији), мањим бронзама Фремијеа, Кршинића и Мештровића, заставом с краљевог аутомобила и бројним другим успоменама.   Коњанички портрет краља Александра, који се некад налазио изнад полице за књиге, сад је у великој трпезарији.
     Златни салон, назван и Салон Палма Векија или Италијански салон, невелики по величини, најраскошнији је простор у двору. Опремљен је у стилу италијанске ренесансе, са стубовима и довратницима од оникса, позлаћеном дрвеном таваницом и лустерима и лампама са сенилима од оникса. На једном од зидова налази се слика венецијанског ренесансног мајстора Јакопа Палме, званог Ил Векијо (Стари), с темом која се у историји уметности назива „Свети разговори” (Sacraconversazione), а садржи приказ Богородице с дететом Христом, светим Јованом, наручиоцем слике и његовим светим заштитником. Ова величанствена слика спада у сам врх италијанског ренесансног сликарства и недавно је рестаурисана. Два не мање величанствена ренесансна сандука за опрему младенаца красе овај салон. Припадали су младом брачном пару из две славне фирентинске породице – Нази и Фрескобалди – а портрети младенаца насликани су на унутрашњој страни поклопаца ова два „касона”. Споља су касони украшени сликама победа Александра Великог и митолошким сценама. Изнад њих, на зиду су два ренесансна „тонда” (слике кружног облика) с темама Богородице с Христом и Рођења Христовог, приписана Бјађу д’Антонију и Андреи Аловиђију. Из овог салона може да се изађе на спољну галерију која води ка дворској цркви, или у атријум велике трпезарије.

Велика трпезарија
      Велика трпезарија једна је од најсвечанијих просторија двора. И она је опремљена у духу италијанске ренесансе, с раскошном осликаном таваницом од дрвета. С једне стране је велики мермерни камин, а насупрот њему застакљени зид кроз који се излази у пространи атријум. Трпезарију осветљавају два бронзана холандска лустера, а на зидовима су бриселска таписерија с мотивом породице пораженог персијског цара Дарија пред Александром Великим и Аристотелом, портрети краљева Петра I, Александра I и Петра II, као и неколико скупоцених украсних предмета од сребра и пар кинеских ваза типа „бичија крв”.  Атријум је с три стране оперважен галеријом с каменим стубовима чије је богате капителе, по узору на оне из Аја Софије, резбарио у мермеру Ђузепе-Пино Граси.
    Степенишни вестибил усмерава ка приватним стамбеним просторијама на спрату, односно ка другом, интимнијем делу званичних салона у сутерену.
    Стамбене просторије на спрату нижу се око великог средишњег хола осветљеног потплафонским прозорима и опремљеног као велика дневна соба с камином. С три фасадне стране ређају се спаваће собе, приватни кабинети с библиотекама и гардеробе, а на фасадном делу изнад главног улаза налази се породична трпезарија и застакљена веранда с погледом на глоријету и водено огледало у дну парка.
Соба шапата
     У поткровној етажи двора налазиле су се просторије за боравак и рад дворске послуге, резервне гостинске просторије и простори за одмор.
Сутеренске просторије двора на посетиоце остављају посебан утисак.   Наиме, овде је краљ архитектама дао одрешене руке, а они су створили јединствени простор, неку врсту споменика изгубљеној отаџбини – царској Русији. Вероватно је и краљу, који је део младости провео као питомац Кадетског корпуса у Русији, овај архитектонски и ликовни омаж много значио. Први салон опремљен је као подсећање на Престону дворану Ивана Грозног у најстаријем делу кремаљског дворца – Теремној палати. Зидови су украшени мотивима жар-птица, довратници и допрозорници богато изрезбарени, светла пригушена, таванице осликане у стилу одломака из Руског балета Сергеја Дјагиљева. Одатле се може ући у мали интимни салон, назван „Соба шапата” или „Шехерезадин салон”. Први назив дугује причи да су у њему вођени поверљиви разговори, и да се тада укључивала зидна мермерна фонтана како би жубор воде гласове учинио непрепознатљивим, а други источњачким сликаријама на зидовима и таваници. Истина, један део ових сликарија израђен је после Другог светског рата, кад су источњачким украсима замењена поља осликана краљевским грбовима. Следећа просторија је некадашњи подрум архивских вина, сада преуређен у просторију за билијар. Овај салон осликан је у духу руске народне уметности „палеха”, али с темом српске народне песме „Кад се жени српски цар Стјепане...” У сликане сцене вешто су укомпоноване и скривене украсне решетке канала за проветравање. Највећа просторија у сутерену је биоскопска сала, у којој се и данас повремено одржавају камерни концерти, предавања или филмске пројекције. Малим салоном за пушење, једином просторијом у којој је краљ дозвољавао да се запали цигарета, завршава се овај јединствен свет успомена на дух и тајанственост несталог царства.
     Из сутерена, посебан тунелски ходник, дугачак око 90 метара, спаја двор с дворском кухињом, како би храна топла стизала на трпезу, а кухињски мириси не би се ширили по згради.
     Дворска кухиња је двоспратна зграда са сутереном. У приземљу су радне просторије, у сутерену помоћне и техничке, а на спрату су се некада налазиле службене гарсоњере за боравак дежурног кухињског особља.

Замишљени витез, скулптура краљице Марије
     Дворска црква, посвећена првом од Христових апостола, старијем брату светог Петра Андреју, грађена је по Краљевој цркви у Студеници и цркви манастира Андријаша на Тресци. После смрти своје супруге, кнегиње Љубице-Зорке, потоњи краљ Петар I променио је дотадашње крсно име породице (светог Климента) и узео новог светитеља за заштитника свог дома. Осликавање цркве обавила је екипа руских сликара-избеглица, међу којима су били барон Николај Мајендорф (аутор највећег дела фресака), Сергеј Обрасков, Владимир Бичковски и Евгеније Варун-Секрет. Делови иконостаса, по краљевој жељи, набављени су после дуге потраге код антиквара у Цариграду и Паризу, а недостајући делови реконструисани су по нацртима Николаја Краснова. Две престоне иконе набављене су у Охриду и на Космету. У цркву, по краљевој жељи, није уведено електрично светло, већ се осветљавала воштаним свећама. У овој цркви, испред иконостаса, некад су биле изложене три највеће светиње Витешког реда светог Јована: икона Богородице „Филермос”, десна рука светог Јована Крститеља и честица Часног крста. Данас се све три светиње налазе у Црној Гори.
Убиство Бога – лик Пантократора у дворској цркви.
    Највеће скрнављење краљев двор доживео је по завршетку Другог светског рата. Један од првих симболичних гестова било је „убијање Бога”, кад је у чело Христа Сведржитеља у куполи дворске цркве испаљен метак из пушке. Пошто је црква оскрнављена (претворена је у оставу прибора за чишћење), једна од престоних икона извађена је из иконостаса, друга изгребана, уништена је Часна трпеза... Један део олтарске опреме сачуван је у Патријаршији СПЦ и враћен после 2000. године, док су од одежди остали само распарени делови. Црква је повремено освећивана и коришћена кад су то захтевали шефови држава који су привремено боравили у Краљевом двору, а потом изнова скрнављена, све до последњег освећења 2001. године.   Дворске уметничке збирке су десетковане. Од свих портрета владарске породице који су се некада налазили у двору, нађена су само три. Делови камених и сликаних украса уништени су или пресликани, посебно они на којима се видео грб Краљевине или иницијал краља или краљице. Слична судбина задесила је и украсне предмете, дворско сребро и посуђе, од кога је у двору сачуван само један мањи део.

     После 1953. године, Краљев двор користио се само као привремена резиденција шефова страних држава приликом њихове званичне посете Београду. Први такав житељ двора био је етиопски цар Хаиле Селасије, а последњи руски председник Путин.
                                                                              (Наставак у идућем броју)
Исправка
У прошлом броју погрешно смо
написали име пројектанта
Старог двора на Дедињу.
Уместо Живојин Ђорђевић,
треба да стоји Живојин Николић.

Аутор: 
Драгомир Ацовић
број: