Насловна

ДЕДИЊСКИ ДВОРОВИ – ТРЕЋИ ДЕО





ТАЈНЕ БЕЛОГ ЗДАЊА
На највишој тачки Дедињског брега у Београду налази се оаза историје, успомена и зеленила – дедињски краљевски дворови!
Вртна фасада Белог двора
    Године 1933. краљ Југославије Александар I навршавао је 45 година. Био је срећно ожењен, имао је тројицу синова узраста десет, пет и четири године, и могао је да очекује да ће владати још барем три до четири деценије пре него што дође време да га наследи најстарији син Петар који би, при таквом исходу, тада могао да има између 40 и 50 година. У складу с таквим размишљањем, краљ је донео одлуку да почне с градњом још једног породичног дворца у коме ће, кад одрасту, живети његови синови са својим породицама, близу родитеља, а ипак у својим засебним домаћинствима.
     Уз помоћ архитекте Виктора Лукомског, краљ је сачинио пројектни задатак и на петнаестогодишњицу уједињења Југославије, 1. децембра, расписан је јавни конкурс за најбоље архитектонско решење.   Учествовало је десет архитеката, а после дужих расправа и процена, Александру Ђорђевићу поверено је да изради коначну верзију пројекта.   Зграда је требало да се заврши до септембра 1935. године. Нажалост, само два месеца пошто је положио камен темељац будућег дворца, краљ Александар I погинуо је као жртва атентата у Марсеју током службене посете Француској.
Бели двор
1. Централни хол
2. Велики салон
3. Апартман
4. Собе за послугу
     И поред великог шока који је изазвало убиство краља, радови на дворцу нису прекидани и зграда је завршена 1. децембра 1936, са закашњењем од годину дана. Услови су, међутим, били потпуно измењени. Млади краљ Петар II имао је само тринаест, његова браћа Томислав и Андреј осам, односно седам година! Од самосталног породичног живота били су још веома далеко. Тако се у довршени дворац, који је због блиставе беле фасаде која се видела издалека на још непошумљеном брегу привремено назван Белим двором, са својом породицом уселио кнез Павле Карађорђевић, брат од стрица покојног краља, а син кнеза Арсенија, млађег брата краља Петра I. Кнежева тада већ петочлана породица до тог тренутка није располагала одговарајућом резиденцијом у Београду, и сматрало се умесним да се до краљевог пунолетства смести у простор намењен краљевићима који су још били деца. У трочланом регентству задуженом да управља земљом у име краља до његовог пунолетства, поред кнеза Павла, налазили су се још др Раденко Станковић и др Иво Перовић. Кнеза Павла нови дворац је подсећао на изглед и назив дворца Бела кућа (White Lodge) у парку Ричмонд код Лондона, где је рођен његов најстарији син, па је назив новог дворца постао и његово званично име. За време по истеку постојања регентства, кад краљ Петар II 1941. године напуни осамнаест лета, кнез је својој породици обезбедио сталну резиденцију куповином замка Брдо код Крања, у данашњој Словенији.
Главни улаз Белог двора
      За разлику од Краљевог двора, замишљеног и изведеног као обнова рецимо неког историјског српско-византијског стила, а који је стицајем околности коначно попримио и знатан утицај руског историцизма, Бели двор је узор потражио на другом крају Европе, у „џорџијанској” архитектури енглеских градских и провинцијских племићких кућа позног 18. и раног 19. века. Иако је по површини готово једнак површини Краљевог двора, Бели двор делује целовитије у поређењу с разуђеном силуетом старијег дворца. Две припадајуће сервисне зграде – једна намењена кухињи, а друга гаражи, обе са службеним становима на горњим спратовима – постављене су према Улици Баја Пивљанина, с обе стране споредне улазне капије у круг двора. Као и код Краљевог двора, међутим, дворска кухиња повезана је с главном зградом подземним сервисним ходником.
     Фасада дворца изведена је од белог вештачког камена, врло је једноставна и складна с минималном плитком пластиком око прозора и с равним кровом. С прилазне стране алеја црвених кестенова води до кружног каменог платоа, а с баштенске стране на каменој тераси с балустрадом постављене су две велике геометријске парковске цветне леје, с којих се сагледава отворени базен за купање, данас знатно оштећен и празан.
Велики хол
     Бели двор састоји се од сутерена, приземља, спрата и поткровне етаже. Сутерен и поткровне етаже имају сервисну намену. У сутерену су помоћне просторије, оставе, техничке просторије и приступ у подземно противавионско склониште, док су у поткровљу службене гарсоњере за особље двора, радне просторије домаћинства и помоћне оставе.
      Слично Краљевом двору, приземље је намењено примању гостију и свечаностима. Кроз улазни вестибил, украшен скулптурама и уметничким сликама, улази се у свечани хол Белог двора, по садржају изложених уметничких дела сигурно најрепрезентативнији амбијент ове целине. Изнад хола је застакљена таваница кроз коју преко крова улази дневна светлост, а по читавом обиму зидова протеже се галерија до које води свечано једнокрако степениште. Наспрам улазног вестибила постављен је велики мермерни камин изнад кога је изложен велики свечани портрет градитеља Белог двора, краља Александра I у генералској униформи, с лентом и знацима Ордена Карађорђеве звезде с мачевима, рад славног сликара Паје Јовановића. На бочним зидовима су драгоцене уљане слике Николе Пусена, његовог рођака Гаспара Дигеа (званог Пусен Млађи), Симона Вуеа, следбеника Хијеронимуса Боша, као и једна ретка немачка ренесансна слика Богородичиног ваведења, приписана Албрехту Алтдорферу. Поред стилског намештаја у стилу краљице Ане и Луја XIII, ту је и величанствени кинески параван од лака који потиче из доба владавине цара Чијен Лунга, бронзано попрсје црнкиње великог француског вајара Карпоа, ретки примерци порцелана и украсни свећњаци од позлаћене бронзе. У овом холу су се извесно време примала акредитивна писма страних посланика и амбасадора, а и данас се одржавају свечани пријеми, дочекују гости на крсној слави престолонаследника Александра II и краљевског дома, приређују концерти и добротворне акције, изложбе и скупови. Из свечаног хола двокрилна врата воде у трпезарију и велики салон.
      Трпезарија је велика просторија на чијем се једном крају налази уграђена витрина с делом скупоцене збирке француског порцелана из Севра, рађеног у првој половини 17. века за грофицу Ди Бари. Тема ове јединствене збирке су егзотичне птице и инсекти из удаљених прекоморских крајева и колонија француског краљевства. Намештај је енглески, стила „чипендејл”, а на зидовима су вредне уметничке слике и таписерије.
'Ваведење' приписано А. Алтдорферу
      Велики салон је просторија опремљена у стилу Луја XV и Луја XVI. Оригинални намештај некада је био тапациран гобленима по картонима Антоана Ватоа и Франсоа Бушеа. На зидовима су слике приписане Јакопу Палми Старијем, Доменику Бекафумију, следбеницима „сомотског” Бројгела и шведског портретисте Александра Рослина, као и једна венецијанска инсценација енглеског уметника Бонингтона. У овом салону одржавали су се, и данас се повремено одржавају, састанци и разговори на високом нивоу (само у последњих десет година овде су боравили владари Шведске и Луксембурга, председник Исланда, чланови владарских породица Шпаније, Лихтенштајна, Португала, па разни Хоенцолерни, Хабзбурзи, Орлеан-Браганце, политичке и јавне личности Србије, Европе и света). Од почетка 1945. године у Белом двору настанио се Јосип Броз Тито, чија ће службена резиденција ова палата остати све до његове смрти 1980. године. У њој су обављане службене функције шефа државе, иако се двор као стамбена резиденција није користио још од 1948. године. После Титове смрти, дворац није битно поправљан нити реконструисан, тако да је у раздобљу од 1980. до 2000. због дотрајалости техничких система коришћен само повремено, а најчешће као привремена службена резиденција за председнике страних влада у званичној или радној посети Југославији.
Велики салон
      Из Великог салона улази се у Мали салон, стилски доста сличан Великом. Изнад мраморног камина у овој просторији сву пажњу привлачи једна слика која приказује поглед на Венецију, приписана Каналету, и три предела француског сликара Себастијана Бурдона. Ту су и неколике слике из власништва београдског Народног музеја, као и једна изванредна коњичка статуета Луја XIV резбарена у слоновој кости, према оригиналном версајском рељефу А. Коазевоа.
     Из Малог салона улази се у велику библиотеку у којој још постоји део некада знаменитог књижног фонда посвећеног историји уметности, а из библиотеке пут води поред две канцеларије дежурних официра и кроз чекаоницу поново у улазни вестибил.
Коњаничка скулптура од слоноваче у стилу Луја XIV
      На галерији спрата Белог двора, с које су улази у низ апартмана и полуапартмана, изложена су значајна уметничка дела приписана Рембранту, Каријанију и Веронезеу. Главни апартман састоји се од велике дневне собе с пространим алковом за спавање, приватне трпезарије, радног кабинета и купатила. Три апартмана и један полуапартман могу се, по потреби, претворити у засебне стамбене јединице. Сваки је намештен у другачијем стилу, углавном без претенциозности. Данашња опрема апартмана унеколико се разликује од оне која је постојала 1941. године. Део оригиналне опреме је измештен, део је нестао, а сачувани намештај повремено се прераспоређивао према потребама оних који су боравили у Белом двору. Од уметничких дела на зидовима апартмана посебно су значајне слике Влаха Буковца, Петра Лубарде и Жоржа Скота.
      Бели двор је у техничком погледу био врло савремено опремљен. Поред уобичајених погодности за овакву врсту објеката, у њему постоје и неке ствари које су посебне. Ту бисмо могли убројати посебне фрижидере за чување скупоцених крзнених бунди, уграђене челичне ормаре за драгоцености, јединствени велики кухињски шпорет с посебном инсталацијом водовода како би се избегло сувишно преношење великих и тешких посуда за кување код справљања хране за велике банкете, депо угља за кухињу с вагонетом и дековиљским колосеком и слично.    Поменути велики шпорет реконструисан је 2009. године, и први пут приказан посетиоцима двора током „Ноћи музеја''.
Аутор: 
Драгомир Ацовић
Илустровао: 
Силва Вујовић
број: