Наши стари у белом свету

СМЕДЕРЕВСКИ ОРАО ЗА НАПУЉСКОГ КРАЉА


Занимљиво је да је најстарији запис наше епске песме оставио Италијан Рођери де Пачијенца
у свом спеву из 15. века

    Судбина је имала друге планове с Рођеријем и његов труд да уредно забележи сваки детаљ путовања напуљске краљице Изабеле дел Балцо од Лечеа до Барлете убрзо је пао у заборав. Италијанске госпође, којима је првенствено наменио спев „Балцино”, једва да су га и прелистале и векови заборава наталожили су се на труд верног дворанина. Уместо италијанских, „Балцино” данас често помињу овдашње госпође и госпођице које изучавају народну књижевност. Захваљујући господину Мирославу Пантићу откривен је најстарији до сада познати запис наше епске песме. А записао је баш Рођери де Пачијенца који је само желео да путовање своје краљице опише што детаљније.

   

Забрањена слика Паје Јовановића

УДОБНЕ ПРИЛИКЕ НА ДВОРУ

Једну од последњих зима велики сликар лепо је провео портретишући Тита. Резултат тих дана показан је на изложби приређеној поводом стопедесетогодишњице његовог рођења

Паја Јовановић на фотографији Милана Јовановића

   Био је свестан свог угледа па је очекивао да ће га позвати, али се не би изненадио да су га заборавили: дошло је време младих људи, нових идеја и стилова, време у коме, осећао је, нема места за њега. И зато се искрено обрадовао кад су га позвали. Доживео је то као знак да његова уметност пристаје сваком времену и поретку.
Јануара 1947. године Паја Јовановић је позван да, као сликар из Србије, с десетак најбољих сликара из других делова некадашње Југославије портретише маршала Тита, председника државе. Јовановићу је тада било 88 година, док су остали из групе имали између тридесет и шездесет. Он је своја врхунска дела насликао крајем деветнаестог или почетком двадесетог века – „Рањеног Црногорца”, на пример, још 1882. године, „Кићење невесте” четири године касније, прву верзију „Сеобе Срба” завршио је 1896. године, а „Борбу петлова” 1897. године, „Крунисање цара Душана” после 1900. године – док су многи из групе позваних да сликају Тита тек почињали да уживају у слави.

Мале тајне великих мајстора

СТРАХ ОД ВЕЛИКЕ МАЈКЕ

Вештица је у веровањима, митовима и бајкама нашег и других народа опасна и зла жена која располаже тајним знањима и моћним, опасним и смртоносним вештинама. Она оличава лоше стране женске природе

    „Вештица” је стара пансловенска реч постала од глагола в’дети, а означава изузетну жену која има натприродне, магијске моћи и езотерична знања, прорицања, врачања. Њено право име избегава се како се не би, и нехотице, на магијски начин, дозвала. Зато се уместо њеног правог имена користе бројни еуфемизми: чаратица, чинилица, каменица, окамењеница, рогуља, ноћница, стрига, крстача, тамо она и тако даље (Караџић, Српски рјечник; Чајкановић, Стара српска религија и митологија).
А како је српски народ замишљао вештице? Како казују многе приче, бајке, предања, то су старе, крезубе, ружне жене, неочешљане, рашчупане, прљаве косе, упалих, закрвављених очију и дугих прљавих ноктију. Препознају се по неким особеним телесним својствима: састављене обрве, косматост по телу и бркови (а негде још: реп и разрокост – Ђорђевић, Т. Р., Вештица и вила у нашем народном веровању).
    По карактеру вештица је демонско биће, зла је, завидљива и опасна. Највише ужива да другоме што више напакости и да чини штету ради штете. „Вештице су ... зле крви и нарави”, бележи један етнограф.

Мушка тајна више није тајна

СЛАБОСТ ЈАЧЕГ ПОЛА

Осим што проводе више времена дотерујући се, мушкарци данас троше и више новца на средства за улепшавање

     Мушкарци верују да су важни по ономе што раде и шта други мисле о њима, написао је давно један славни писац.
     А да би други лепо мислили о њима, осим пословних достигнућа, морају лепо и да изгледају. Извесно време – не свакако одувек – владало је уверење да су жене те које се, за разлику од мушкараца, стално удешавају, да им је више стало до комплимената и уздаха које њихов изглед изазива. Та времена су изгледа прошла. Јер, мушкарци се поново брижљиво удешавају. Можда чак и више него древни становници Крита у време кад је цветала минојска култура, а то је било од 2700. до 1450. године пре наше ере. Значи ли то да су мушкарци увек били ташти, можда и више од жена? Тешко је ту одмерити снаге.