Kad su cvetale tikve D.Mihailovica, jedna je od najdivnijih knjiga koje sam procitala!Mihailovic je kroz usta svog junaka,posebnim,lakim stilom i jezikom kakav rijetko nalazimo u nasoj knjizevnosti ispricao jednu tragicnu pricu o zivotu covjeka.Ah,svaka recenica mi je divna,posebna!Knjiga je ostavila na mene toliki dojam,da sam morala da ju procitam i drugi put!Plakala sam ponovo,naravno!Prica je bolna,posebna!Nevjerovatno sta covjek koji je tako daleko od onog sta voli,od svojih ljudi,od svoje zemlje prozivljava!Od te zemlje je pobjegao misleci da ce ga neko traziti da odgovara za ubistvo,ali na kraju je samo zelio da se vrati,samo to.
........A vi,ako nekad odete na Dusanovac,pogledajte ga dobro.Cujem da se dosta promenio;ako.Tada cete se mozda setiti da ovde zivi jedan covek koji i kad stoji i kad hoda,i kad se smeje i kad spava-place za njim;jedan covek koji jos moze da se uzda -jedino u rat.
Nadam se da ste citali knjigu i da ce bar neko imati nekakav komentar!Zelim da cujem i vase misljene!
Volim da čitam Vajlda, Hakslija, Selindžera, Hesea..
Upravo čitam ,,Vrli novi svet'' od Hakslija. Vidim čitate Selindžera- za pohvalu , dok Koelja npr. ne volim Ima li neko da preporuči nešto od Beketa ili Joneska?
Селинџера баш волим. И планирам да прочитам све што је објављено код нас. Лом га издаје. Баш сам данас читао приче (из књиге ,,За Есме и друге приче") и ,,Перфектан дан за банана-рибе" је нешто невероватно!
Хакслија нпр. нажалост нисам читао. Шта би ми препоручила прво?!
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
(((: ::::ПОЗИТИВНЕ МИСЛИ+МУДРОСТ+ОСМЕХ =ЛЕПШИ И БОЉИ ЖИВОТ :::: ))
Imam tekst i voleo bi da ga Zabavnik objavi. Dok sam bio dete tekstove ovakvog i drugog sadržaja sam čitao.
Normalno, nije mi padalo na pamet da iza ovakvih priča stoje pravi živi ljudi.
Na ovaj način bi hteo da produžim iluziju novim čitaocima a i da vratim dug svim onima koji su mi ulepšali detinjstvo.
Naravno ovaj tekst neko prvo mora da pregleda i da odluči da li valja, u to se ne mešam, ja samo hoću da pišem...
Kako sam nov u ovome molim za pomoć. Gde se ovakvi tekstovi postavljaju?
Mi nismo sposobni
Probudim se jutros i čujem žamor na ulici. Izadjem žurno napolje i shvatim da se susedna zgrada srušila i ubila svoje stanare, zatrpavši ih ciglama i betonom. Strašno, tresem se od šoka.
Svetina urla uplašeno i besno. Idemo kod gradonačelnika, pa ne može više ovako. Živimo u strahu.
Ovo je četvrta zgrada ovog meseca koja odnosi svoje žrtve. Nešto mora da se preduzme, da se poprave zgrade u kojima živimo, život je postao horor.
Kod gradonačelnika, kod gradonačelnika, kod gradonačelnika... Urla masa.
Masa se polako organizuje i kolona polako kreće u pravcu skupštine.
Krećući se ka skupštini u šoku slušam priče oko sebe: sećate li se one sjajne porodice, dve ćerke pred udajom, majka čestita žena, otac borac za slobodu našeg grada. Pa ona trojica prelepih muških (priča opet jedno žensko), jednu noć pala zgrada i ubila svu trojicu, a jedan od njih nešto kružio oko mene i udvarao se. Ja glupača neću, a da sam pristala i povela bar njega sa sobom sada bi bio živ a bilo bi nam lepo... Prošle nedelje (priča opet neko iz mase), zgrada pala u ubila učitelja, deca nam ostala bez dobrog vaspitača, raduju se što nema škole a ni neznaju da ne spremni ne mogu u zivot, da će nastradati ludo...
Stigosmo do skupštine i prenerazih se od slike. To jutro skupština pala i ubila naše poslanike, koji su već došli na posao, gradonačelnika, posluzitelje, čistačice i čuvare. Nema preživelih.
Neko se setii, pa viče kroz masu: idemo do mesnog mudraca, idemo do mesnog mudraca, idemo do mesnog mudraca, možda on zna nešto šta nam valja činiti u ovakvim situacijama? Možda on zana rešenje naših muka? Ovako se više ne može... Idemo, idemo...
Opet kolona i masa polako kreće ka periferiji, do mesnog mudraca.
Konačno stižemo, mudrac nas dočekuje, vidno uplašen brojem sugradjana.
Neko iz nase viče: ja ću pričati u ime svih nas, niko se ne suprostavlja.
Naš predstavnik govori: jutros su pale dve zgrade, skupština i jedna zgrada u samom centru. Nema preživelih. Svi smo u velikom strahu, ko zna ko je sutra na redu? Ovako se više ne može živeti. Zašto naša vlast ne popravlja zgrade u kojima zivimo. Zašto se ne grade nove zgrade za stanovanje?
Govori mudrac: mi smo ribe.
Meni prodje misao kroz glavu: glupost, pa to svi znamo, zašto nam to govori, to ga nismo ni pitali.
Mudrac: Mnogo decenija pre nas na delu zemlje, gde se mi gušimo bez vode su živela stvorenja bez peraja, škrga i krljušti. Jezivo loše su plivala, neki nisu ni to znali. Nisu se kretala plivajući nego koračajući, na dugačkim zadnjim perajima. Prednjim perajima su noslija oružije i ubijali jedni druge, dok se svi nisu poubijali. Bacali su nekakve plamene lopte, jedni na druge. Toliko su tim plamenim loptama zagrejali led i sneg, da se sve otopilo. Nivo našeg mora se podigao toliko da je prekrilo celu planetu a preživeli su se podavili u vodi koju oni nemogu da dišu.
Jedan deka iz mase: ja se sećam to je bilo vreme izobilja, hrane za nas na sve strane, plivala su tela tih bića svuda u vodi i sećam se da su neki bili prepečeni, naravno manje ukusni ali moglo se jesti svuda.
Mudrac: Mnogo zgrada tih bića se našlo u vodi, mi smo ih zauzeli i živimo u njima. Kako prolazi vreme postale su trošne, neupotrebljive, jednom rečju kao i njihovi raniji gospodari, postale su ubice.
Mudrac: mi nismo sposobni da sagradimo nista slično, ostaje braćo i sestre da odlučite: hočete li da noć provedere u otvorenom moru, medju našim ubicama ili u nesigurnom zaklonu tih gradjevina?
Niko ništa ne reče. Počesmo se ćutke razilaziti. Samo sam razmišljao koliko je njihovo poroketstvo? Ko ih je prokleo i zašto? I nas je mnogo ali ne ratujemo, pojedeš nekog kad si gladan i teraj dalje... Gledaš da te neko ne pojede... Mora da su bili strašno gladni kada su toliko morali da ubijju? Život je čudo...
........A vi,ako nekad odete na Dusanovac,pogledajte ga dobro.Cujem da se dosta promenio;ako.Tada cete se mozda setiti da ovde zivi jedan covek koji i kad stoji i kad hoda,i kad se smeje i kad spava-place za njim;jedan covek koji jos moze da se uzda -jedino u rat.
Nadam se da ste citali knjigu i da ce bar neko imati nekakav komentar!Zelim da cujem i vase misljene!
Volim da čitam Vajlda, Hakslija, Selindžera, Hesea..
Upravo čitam ,,Vrli novi svet'' od Hakslija. Vidim čitate Selindžera- za pohvalu , dok Koelja npr. ne volim
Ima li neko da preporuči nešto od Beketa ili Joneska?
Хакслија нпр. нажалост нисам читао. Шта би ми препоручила прво?!
А од Јонеска, за почетак прочитај ,,Ћелаву певачицу" и ,,Час", ,,Краљ умире" . . http://www.paideia.rs/component/option,com_virtuemart/page,shop.browse/manufacturer_id,15/Itemid,20/
Поздрав из Крагујевца!!!!!!
Imam tekst i voleo bi da ga Zabavnik objavi. Dok sam bio dete tekstove ovakvog i drugog sadržaja sam čitao.
Normalno, nije mi padalo na pamet da iza ovakvih priča stoje pravi živi ljudi.
Na ovaj način bi hteo da produžim iluziju novim čitaocima a i da vratim dug svim onima koji su mi ulepšali detinjstvo.
Naravno ovaj tekst neko prvo mora da pregleda i da odluči da li valja, u to se ne mešam, ja samo hoću da pišem...
Kako sam nov u ovome molim za pomoć. Gde se ovakvi tekstovi postavljaju?
Mi nismo sposobni
Probudim se jutros i čujem žamor na ulici. Izadjem žurno napolje i shvatim da se susedna zgrada srušila i ubila svoje stanare, zatrpavši ih ciglama i betonom. Strašno, tresem se od šoka.
Svetina urla uplašeno i besno. Idemo kod gradonačelnika, pa ne može više ovako. Živimo u strahu.
Ovo je četvrta zgrada ovog meseca koja odnosi svoje žrtve. Nešto mora da se preduzme, da se poprave zgrade u kojima živimo, život je postao horor.
Kod gradonačelnika, kod gradonačelnika, kod gradonačelnika... Urla masa.
Masa se polako organizuje i kolona polako kreće u pravcu skupštine.
Krećući se ka skupštini u šoku slušam priče oko sebe: sećate li se one sjajne porodice, dve ćerke pred udajom, majka čestita žena, otac borac za slobodu našeg grada. Pa ona trojica prelepih muških (priča opet jedno žensko), jednu noć pala zgrada i ubila svu trojicu, a jedan od njih nešto kružio oko mene i udvarao se. Ja glupača neću, a da sam pristala i povela bar njega sa sobom sada bi bio živ a bilo bi nam lepo... Prošle nedelje (priča opet neko iz mase), zgrada pala u ubila učitelja, deca nam ostala bez dobrog vaspitača, raduju se što nema škole a ni neznaju da ne spremni ne mogu u zivot, da će nastradati ludo...
Stigosmo do skupštine i prenerazih se od slike. To jutro skupština pala i ubila naše poslanike, koji su već došli na posao, gradonačelnika, posluzitelje, čistačice i čuvare. Nema preživelih.
Neko se setii, pa viče kroz masu: idemo do mesnog mudraca, idemo do mesnog mudraca, idemo do mesnog mudraca, možda on zna nešto šta nam valja činiti u ovakvim situacijama? Možda on zana rešenje naših muka? Ovako se više ne može... Idemo, idemo...
Opet kolona i masa polako kreće ka periferiji, do mesnog mudraca.
Konačno stižemo, mudrac nas dočekuje, vidno uplašen brojem sugradjana.
Neko iz nase viče: ja ću pričati u ime svih nas, niko se ne suprostavlja.
Naš predstavnik govori: jutros su pale dve zgrade, skupština i jedna zgrada u samom centru. Nema preživelih. Svi smo u velikom strahu, ko zna ko je sutra na redu? Ovako se više ne može živeti. Zašto naša vlast ne popravlja zgrade u kojima zivimo. Zašto se ne grade nove zgrade za stanovanje?
Govori mudrac: mi smo ribe.
Meni prodje misao kroz glavu: glupost, pa to svi znamo, zašto nam to govori, to ga nismo ni pitali.
Mudrac: Mnogo decenija pre nas na delu zemlje, gde se mi gušimo bez vode su živela stvorenja bez peraja, škrga i krljušti. Jezivo loše su plivala, neki nisu ni to znali. Nisu se kretala plivajući nego koračajući, na dugačkim zadnjim perajima. Prednjim perajima su noslija oružije i ubijali jedni druge, dok se svi nisu poubijali. Bacali su nekakve plamene lopte, jedni na druge. Toliko su tim plamenim loptama zagrejali led i sneg, da se sve otopilo. Nivo našeg mora se podigao toliko da je prekrilo celu planetu a preživeli su se podavili u vodi koju oni nemogu da dišu.
Jedan deka iz mase: ja se sećam to je bilo vreme izobilja, hrane za nas na sve strane, plivala su tela tih bića svuda u vodi i sećam se da su neki bili prepečeni, naravno manje ukusni ali moglo se jesti svuda.
Mudrac: Mnogo zgrada tih bića se našlo u vodi, mi smo ih zauzeli i živimo u njima. Kako prolazi vreme postale su trošne, neupotrebljive, jednom rečju kao i njihovi raniji gospodari, postale su ubice.
Mudrac: mi nismo sposobni da sagradimo nista slično, ostaje braćo i sestre da odlučite: hočete li da noć provedere u otvorenom moru, medju našim ubicama ili u nesigurnom zaklonu tih gradjevina?
Niko ništa ne reče. Počesmo se ćutke razilaziti. Samo sam razmišljao koliko je njihovo poroketstvo? Ko ih je prokleo i zašto? I nas je mnogo ali ne ratujemo, pojedeš nekog kad si gladan i teraj dalje... Gledaš da te neko ne pojede... Mora da su bili strašno gladni kada su toliko morali da ubijju? Život je čudo...
Dragan Nuspahic