За читање и уживање – Бохумил Храбал

ЖУТА ПТИЦА

С унутрашње стране зида око пиваре крошње јасенова су се смењивале с крошњама јаворова, а на самом углу стајала је витка топола. Усред пиваре налазио се воћњак, иза пиваре, до реке, протезао се други воћњак само са трешњама и вишњама, шест стотина стабала постројених као војници, док је иза столарије расло тридесет трешања с највећим стаблом у средини, а испред управне зграде неколико борова. На сваком од тих стабала била су гнезда, на сваком стаблу седеле су и цвркутале птице, тако да је читава пивара, кад је лепо време, била украшена птицама као божићна јелка. Кад би грануло пролеће, долетело би стотине чиопа и ластавица, а зими би долетеле стотине зимовки чак из Норвешке и неке посебне сенице са Мазурских језера. У предвечерје, лети, по небу су звиждећи шарали копци, а кад би се они повукли на починак, кроз дубоки сумрак летеле су тихе сове и шишмиши. Сове су летеле потпуно нечујно а крила шишмиша нису гласнија од мирног људског даха.
   Мајка се плашила шишмиша и затварала је прозоре јер јој је један шишмиш улетео у орман па је, кад се облачила, обукла блузу у којој је спавао шишмиш који се пробудио од топлине њеног тела и покушао да полети, мајка се избезумила и почела да изводи неки невиђени плес, хтела је да врисне, али је од ужаса остала без гласа, није знала шта је то гребе и затеже јој блузу, па је у очајању ударила по себи и убила шишмиша, смрскала га испод блузе, а кад га је додирнула, пала је у несвест. Отац и ја смо престали да се смејемо, у почетку смо мислили да мајка увежбава неку нову представу, да приказује нешто из своје нове улоге у позоришту. Сенице, стрнадице, врапци, зебе и црвендаћи су, међутим, слетали испред управне зграде и спавали на гранама борова.

   Кад бих узео џепну батерију и осветлио гране, све су увек биле пуне пробуђених птица које су седеле једна до друге, збијене тако да се готово нису могле помакнути, могао сам да их ухватим рукама. Читав тај шумарак био је једна велика продавница птица, а птице у њему изгледале су као на сликама у боји у уџбенику природописа. Птице су седеле тако, беспомоћне, на гранама које су се савијале под тежином птичијих крила и перја. Касније, у ноћне сате почели би хукањем да се јављају ћукови и мале ушаре. Однекуд с неба, са кровова и симсова пиваре допирали су тихи звиждуци и дозивање, те ноћне птице давале су једна другој знаке, састајале се на димњацима и отворима за проветравање, а сви ми који смо становали у пивари, кад бисмо чули тај плач и запомагање са свих страна, сви смо били тужни и мислили смо о последњим часовима човека јер такви звуци урезују као нож тугу у срце.

Ноћни чувар господин Ванатко је у летњим ноћима простирао на травњаку испод липе поред ваге војничко ћебе, легао на леђа, крај ногу би му легао верни пас Трик и, с рукама скрштеним испод главе, гледао би у звездано небо. Само је лежао и гледао, звезде су му падале у очи, велико крошњато стабло неба било је препуно звезда и господин Ванатко само је лежао и уживао у њиховом светлуцању. Волео је све које су летеле између дрвећа, летеле су сасвим ниско изнад њега, потпуно нечујно, те сове из пиваре било је могуће само видети, а никада чути. Ја сам их чуо, али чуо сам их као онда кад сам још био министрант и ишао с господином велечасним, с фењером у руци да дајемо последњу помаст, и кад смо стигли прекасно, господин велечасни је отворио прозор, али самртник је у том тренутку умро и његова душа је излетела кроз прозор производећи исти шум као сова у лету.
   А кад су на зидовима и димњацима пиваре сове и ћукови дали једни другима знак и почели кукати и завијати као полудели пси, чувар би отрчао под фабрику слада, затим под кухињу и ледару и викао, псовао, галамио и претио штапом тим ћуковима и совама као да су дечаци који краду трешње. Тај наш ноћни чувар је, међутим, волео да се љути, волео је да се зна да је ту, у пивари, да је будан и обавља своју дужност. Кад су такве вечери, седели смо код куће, слушали ту језиву погребну песму малих сова и управо на оно на шта нисмо хтели да мислимо, управо на то нас је подсећао, управо је то као црвеном оловком потцртао глас нашег ноћног чувара који је молио, преклињао а онда и наређивао свим тим ћуковима и совама да одлете и престану с тим дозивањем смрти, с тим призивањем несреће на пивару и њене становнике.
   И обично би тек после поноћи ноћни чувар радосно дошао да нас пробуди куцањем на прозор и савесно нас извести да су се ћукови коначно уразумили и да у пивари влада тишина и мир, а он одлази да легне на леђа и ушима чува благајну пиваре а очима гледа у звезде. Једном, кад смо коначно заспали, зачуло се поново куцање на прозор. Ветар је понекад љуљао гране јабуке које су тада нежно ударале у прозорска окна, али је седео на кревету и јасно чуо како неко кошчатим прстом куца на прозор. Сви смо се уплашили кад се иза прозора појавило лице као из самог пакла, осветљено лице тако страшно да је мајка, да не врисне, загризла руб перине. Био је то, међутим, ноћни чувар господин Ванатко, махао је батеријом осветљавајући искоса своје лице и давао знаке да нам мора јавити нешто важно. Отац је отворио прозор а ноћни чувар нам је показао неке сподобе којих смо се уплашили још више него малочас његовог лица на прозору.

Биле су то само беле ноге које су корачале или кошуље које су лебделе у зраку. Тек кад су се те чудесне приказе приближиле, схватили смо да су то радници сладари у дугим белим гаћама и мајстори машинисти у белим кошуљама, поспани, разбарушени, али сви су нам руком давали знаке да устанемо и пођемо с њима јер не желе бити једини које је ноћни чувар пробудио. Ноћ је била топла па смо изишли у спаваћицама, са сандалама на босим ногама. Ноћни чувар нас је све повео према шталама, ишао је на челу колоне, окретао се и гестикулирајући нам објашњавао како нас чека нешто изванредно, да овог пута није во упао у гнојницу као прошле године. исто тако ноћу, да нећемо видети ни везане лопове као претпрошле године кад је уловио неке љубавнике и довео их после поноћи оцу под прозор. Не, никад нисам видео ноћног чувара тако свечаног и тајанственог као тада.
 

  Бохумил Храбал (1914–1997), један од најбољих чешких писаца 20. века, рођен је у Брну. Изучавао је права на Карловом универзитету у Прагу. Радио је у пивари, а затим као магационер, нотар и радник на железници, телеграфиста, отправник возова, агент осигурања, трговачки путник, статиста...
   Од 1963. године почиње да живи од писања. Прославио се као прозни писац, али и као сценариста, јер су његове приповетке и новеле магнетском снагом привлачиле најзначајније чешке филмске уметнике – Јиржија Менцла, Јана Њемеца, Евалда Шорма, Веру Хитилову, Ивана Пасера и друге.

   Најпознатија дела су му „Часови плеса за старије и напредније” (1964), новела „Строго контролисани возови” (1965), „Оглас за кућу у којој више не желим да живим” (1965), „Служио сам енглеског краља” (1975), „Сувише бучна самоћа” (1976...

   Од штале смо кренули даље према столарији, господин Ванатко се окренуо, батерија му је била обешена о ремен преко груди па нам је обема рукама показивао да се окрећемо тихо, још тише, дириговао нам је као гудачком оркестру да ходамо тако тихо као да лебдимо.
Разгрнуо је високе стабљике чичака и загазио до паса у мокру травуљину, батерија је осветљавала зелени тунел испод лишћа, сладари су застали оклевајући, али руке ноћног чувара су нас позивале да идемо даље, плесале су у тами мамећи нас као шумске виле. И тако смо кроз тај густиш стигли иза столарије. Никад не бих ишао тим путем, увек сам се плашио оштрог лишћа које је претило да ће ме посећи по врату, никад нисам зашао у те коприве, у ту влагу где су живеле велике жабе крастаче, али те ноћи руке ноћног чувара вукле су ме за собом тако да нисам ни осетио кад ме је нека оштра стабљика огребала по челу. Господин Ванатко је угасио батерију и одвео нас под највећу трешњу у средини, окићену плодовима који су блистали као велики ружичасто-жути бисери. Руке ноћног чувара су нам дале на знање да смо стигли, да је дошао крај нашем ноћном походу. Стајали смо под крошњатим стаблом, гледали један у другог, беоњаче наших очију светлуцале су у мраку као латице трешања у цвату, а онда је господин Ванатко подигао батерију и уперио млаз светлости у грање трешње. Сви смо погледали увис инстинктивно раширивши руке.

На грани је седела и спавала велика жута птица. Била је велика отприлике као патка, много већа од жуне, седела је на грани и спавала. Гледали смо увис и свима нам се чинило да та птица светли као упаљена лампа, да из ње зрачи златна светлост. Окренуо сам се и погледао у очи наших радника, стајали су раширених руку и отворених дланова, а лица су им била озарена одблеском златног перја.
   Приметио сам да су од оног у шта су гледали постали некако лепши и схватио сам да је не само вредело да нас ноћни чувар због те жуте птице пробуди него да су се осећали почашћени што је виде. Та птица као да је долетела из неких далеких крајева или побегла из зоолошког врта. Ни господин Ванатко није гледао у златну птицу него је, као и ја, посматрао како та птица делује на људе и радовао се. Читаво време се прибојавао, није био сигуран неће ли му становници пиваре замерити што их је пробудио. Видео је, међутим, исто што и ја – да је жута птица у крошњи најлепше трешње у пивари некако пренела на њих нешто од своје драгоцене лепоте.
   – То је птица из бајке – шапнуо је мајстор столар положивши руку на белу кошуљу.
   – Тако је изгледао цар Фрањо Јосип док је у белој кошуљи и са Орденом златног руна о врату корачао у поворци на Тјелово – рекао је стриц Пепин. А жута птица се пробудила, отворила очи и погледала доле у људе. Очи су јој биле као драгуљи усађени у прстен од јантара. Погледала нас је и видела да је ми људи гледамо равно у очи и кад нас се нагледала, кад сам већ мислио да ћу се онесвестити, та жута птица је уздахнула а онда полако склопила очи и заспала с главом на жутим грудима.
   – Добро је што сте нас пробудили – рекао је отац. – Још никад нисам видео нешто тако лепо.

Сви смо раширили руке и полако, на прстима, вратили се откуд смо дошли. Код штале, господин Ванатко је рекао:
   – Знате ли ко је то, та жута птица? То је дух оног месара из кланице. Вашичека, званог Армагедон. То нам он шаље поздрав и поруку да је последња битка почела, хехехе!
   Беле гаће радника удаљиле су се преко мрачног задњег дворишта према спаваоници у фабрици слада, а беле кошуље мајстора столара и машинисте отишле су кроз ноћ према радничким становима. Ноћни чувар је брисао ознојено лице, блистао је као да је изронио из воде. Дрхтао сам и отац ме је узео за руку и одвео кући. Нисам, међутим, могао да заспим, дух месара из кланице је терао од мене сан. Пре свитања сам устао, тихо се обукао, отворио врата и отишао у воћњак иза столарије. На небу је блистала последња звезда. Кад сам погледао у крошњу велике трешње, птице више није било, вероватно је одлетела за оном последњом звездом која се у међувремену угасила. И више никад се та жута птица није појавила у пивари, исто као што се у граду више никад није појавио господин Вашичек, месар из кланице.

Број: 3549 2020.
Илустратор: Драган Максимовић