С окрајка повести

ЖИВОТ И СМРТ ЛАЗЕ ХАРАМБАШЕ

Хајдучија у Срему није била ретка и задавала је праве муке тамошњим властима. На гласу је био некадашњи опанчар из села Сасе поред Инђије, немилосрдан и годинама неухватљив...

С пролећа 1797. године Аустрија, тада у савезу са више европских сила које су ратовале против револуционарне Француске, нашла се готово пред поразом. Када је Наполеон заузео Мантову, заробио је преко 18.000 Аустријанаца. Надвојвода Карло није могао да спречи напад на Тирол, па је Аустрија у априлу морала да моли за мир. Појавила се нова тешкоћа у пограничним крајевима ка Турској, пре свега у Срему.
   Одраније су по тим крајевима харали разбојници који су очас прелазили из Турске, нешто опљачкали, па се брже-боље враћали. Тада су са сличним послом почели и аустријски дезертери и одбегли регрути.
   Турска (најпре Србија, делом и Босна) служила им је као уточиште. Пљачке и убиства су се множили, а нови извештаји ројили на столовима судија. А онда је априла 1798. године невоља додатно нарасла.

Богати у гаћама

   Наиме, код места Пачариз код Белегиша нападнуте су неке лађе. Разбојници су се усред ноћи на малим чамцима прикрали укотвљеним пловилима. Успентрали су се на палубу највећег и савладали слабу стражу. Посаду су везали и затворили испод палубе. Покупили су што је било од вредности и све претоварили у чамце. Као што су се појавили, тако су и нестали. Кад је сутрадан пљачка пријављена властима, организована је потера. Додуше, више реда ради. Разбојници су до тада били ко зна где.
   Брзо се сазнало. Овог пута банда је деловала на сувом. На путу су до голе коже, и буквално, опљачкани неки панчевачки трговци и такви пуштени да наставе даље. Бандити су поново су нестали, и овог пута без икаквог трага.
   У наредним недељама и месецима број пљачки је непрестано растао. И сви су помињали групу од десетак разбојника. Опис је увек био исти. Коначно, после неке пљачке, једна жртва препознала је вођу дружине. Био је то Лаза Добрић из сремског села Саса. Опанчар, коме је досадило да ради за ситан новац, па се одметнуо од власти. Сакупио је дружину од десетак дезертера и људи спремних на све. Да све буде занимљивије, заменик му је био чувени Станоје Главаш, нешто доцније војвода у Првом српском устанку.
   За разлику од већине разбојника и хајдука, Лаза је био много домишљатији. У почетку је пљачкао како би напунио вреће дружине, да би убрзо схватио да ће тако кратко да потраје. Зато је кабастији плен, као што је брашно и жито, почео да дели народу. Како у књизи „Хајдучија у Срему у 18. и почетком 19. века” наводи Славко Гавриловић, овакав приступ брзо је уродио плодом. Народ је Лазу почео да посматра као некаквог вођу, па је њега и дружину сакривао велики број јатака, а понегде су га „више слушали и за савет питали него самог обрштера у Митровици”.

Бегунац се вратио

   Несвакидашње храбар и неуловљив, постао је права легенда. Страдали су махом богати трговци. Свако мало темељно би била претресена нека лађа, товар раздељен народу, а вредније ствари припале дружини. Како је то одвајкада хајдучки обичај, зими би мировали, па би се с пролећа појављивали тамо где су их најмање очекивали. Потом би бежали по ритовима и адама, пред увек залудним потерама.
   Из неког разлога, у години 1801. разбојници су се огласили неуобичајено рано. Већ крајем фебруара. У селу Шатринцима десетак стражара је дежурало у општини. Те ноћи згради је пришло седморо људи. Када их је стражар опазио, само су повикали „Наши смо!” Представили су се као стража из Нерадина. Затим су их напали, разоружали, закључали у општину, па се упутили у кућу богатог Николаја Попова. Пред собом су терали везаног стражара. На његов позив, Попов је отворио врата. Разбојници су упали, претражили и опљачкали кућу. У извештају је забележено да су у новцу и стварима однели 1.322 форинте.
   Већ сутрадан појавили су се у манастирској крчми „Козјак”. Очевици су харамбашу описивали као младог, високог и плавог човека с риђим брковима, који је поред српског, говорио и турски. Када је један од разбојника оптужио присутног спахију да је годину дана раније везане сељаке гонио у Ириг на регрутацију, харамбаша га је добро избатинао. Друговима је наредио да се из крчме не узима ништа. Кад већ немају манастиру ништа да дају, не треба ни да узимају. Није било сумње, радило се о Лази харамбаши и његовој дружини.
   Нешто раније, ухваћен је у Банату, осуђен на смрт, а потом помилован на десетогодишњу робију. Упућен је у Темишвар, одакле је побегао. Управо сада се вратио.
   То је тврдио и Карловачки магистрат, који је о догађају обавестио граничарске команде у Бешки и Ковиљу. Као и обично, све са завршило на преписци и извештајима. А Лаза је још жешће обновио своје четовање по Срему и Банату.

Појачане потере

   Како Гавриловић пише у наведеној књизи, појављивао се час на Дунаву, час на Банстолу, око манастира и у западном Срему. Вешто је измицао потерама граничара и жупанијских пандура.
   Тако су 18. априла упали на лађу карловачког трговца Андрије Филиповића, укотвљену на Дунаву, код Чортановачке крчме. Пошто су власника опљачкали, а успут га и добро измлатили, разбојници су попили буре вина. Друго су однели у крчму, крчмара приморали да им из њега точи, а на пиће су присилили и све затечене у крчми. После пијанке, приморали су неког несрећника да их чамцем вози до Чортановаца. Поново су подигнуте потере, поново су се претраживали ритови, али без икаквог успеха.
   Нешто боље среће потерна одељења била су 17. маја. Разбојници су изашли из шуме Козјак, са сремске стране прешли на бачку обалу Дунава. Упали су у воденицу, ранили воденичара, опљачкали га до гола и вратили се у Срем. Предвече их је приметила патрола упућена из Сремских Карловаца, пошто су певајући пловили ка крчми на Козјаку. Патрола је почела да их гони и пуца, али су ови узвратили. Дочепали су се једне ковиљске аде и сакрили. Пошто је патрола остала без барута, а падао је и мрак, вратила се у Карловце. Нешто касније отуда је кренула јака потера, у садејству с оном из Чортановаца. Претпостављало се да разбојници, због јаког ветра, нису могли да побегну с аде. Ипак, овима је некако успело да се неопажено извуку. Нешто даље наишли су на шајкашку патролу, поново је дошло до пушкарања, али су Лаза и његови успели да побегну и заметну траг.
   Власти су чупале косу од муке. Жупанијска скупштина разматрала је нове начине борбе против Лазе и његове банде. Чак су сматрали да пуног успеха неће бити без примене силе и преког суда. Хајдуци лако прелазе на турску страну, а када их тамошње власти и ухвате и испоруче, не могу да се изведу пред преки суд. Онај редовни сувише је благ, прво их осуди на смрт, али се казне брзо преиначе и ублаже, па се власти више нико и не плаши. Предлагало се да се искрчи шума Михаљевац, где је било познато разбојничко склониште. Одобрена су појачања за потере, и то у виду професионалних војника, а не регрутованих сељака, који су често и сами били до гуше упетљани у Лазине подухвате. Крчење шуме одложено је за јесен.

Предаја под условом да...

   Почетком септембра шумар Јован Димитријевић имао је занимљив сусрет с Лазином дружином. Зауставили су га у шуми близу Сремских Карловаца. Одвели су га харамбаши. Шумар је дрхтао од страха и свакако није очекивао да ће разбојници да га поздраве скидањем капа и учтиво га позову да седне с њима. Лаза се распитивао да ли се припрема нека потера, да ли дубље у шуми има некога. Када је шумар одрично одговорио, разбојници су се смирили, ручали, пушили, полегали да се одморе. Сви осим харамбаше, који је причао с шумаром. Препричавао му је своје доживљаје.
   Тако је једном на путу код Вуковара изашао пред две кочије с четворицом официра. Ови су га презриво погледали, као да је „неко момче”. Но, када је у њих уперио пушку, а његови другови искочили из заседе, официри су намах постали врло учтиви. Чак су га ословљавали са „Herr Bruder”. „Господин брат” им је само одузео сатове, одвео их до оближње крчме, где их је приморао да играју пред присутнима. Потом је стао да се вајка шумару:
    „Е, мој брате Јоване, бедан је овај живот који ми водимо, али нас нужда тера на то: ми смо у сваком случају искључени из људског друштва, а то је врло тешко. Тако то иде: у младости се лакомислено погреши и најзад долази у такав положај кад сам себи не можеш помоћи. Да сам у младости имао садашњу памет, ни ја ни ми не бисмо сада били овде. Стога ми јако желимо да се вратимо и да са својима водимо уредан живот, само ако добијемо потпуно помиловање. Но, ако то не добијемо, ми морамо, све док живимо, да се сналазимо на овај начин и да, и против своје жеље, свакоме ко пође на нас приредимо грозно крвопролиће све док и сами не будемо побијени.”
   Потом га је пустио, али да обавести шумског надзорника да жели да се с њим састане. А овај, ако би могао, да пренесе митрополиту да је спреман да са својом дружином прихвати амнестију. Уместо шумског надзорника, разбојнике је потражила карловачка потера. Поново без успеха. А шумар Јован је хајдучко „вјерују” запамтио од слова до слова, па тако и пренео властима.
   Пролазиле су недеље и месеци, Лаза је и даље царевао по Срему. Готово да није било имућнијег сељака или трговца кога харамбаша у неком тренутку није почаствовао посетом и ослобађањем од сувишне имовине.
    Тако је априла 1803. године однекуд сазнао да неки богати Немац на Бежанијској коси има 10.000 форинти. Лаза је решио да му учини посету. У дружини је био и Станоје Главаш. Само, водич је погрешио, па их одвео у гостионицу Јакоба Фашинга. Тамо су затекли гостионичара, његову жену и десетак гостију. Овима је застао дах када су угледали петнаестак разбојника одевене у кратке гуњеве, плаве чакшире и црвене фесове, наоружане пушкама, пиштољима, ханџарима и с мноштвом патрона за појасевима. Лаза је одвео Фашинга у собу, тражећи му 10.000 форинти. Мучени гостионичар се бечио и колачио очи. Побогу, откуд њему толики новац?

Битка код Земуна

    Харамбаша је био готов да му поверује, када је неко од његових пронашао нешто сребрног и бакарног новца сакривеног у соби. Ово га је убедило да гостионичар нешто крије, па га је мало чукнуо буздованом. Како ни на тај начин није дошао до новца, Лаза се вратио у главну собу, наредио Фашингу да изнесе вино. Разбојници су пили, али и појили све присутне, приморавали их да играју. Ако би се неко устезао, после ударца би и те како заиграо. Када је нешто касније одлазио из гостионице, Лаза је Фашингу заповедио да градоначелнику Земуна саопшти да му је Лаза харамбаша био у гостима. И да ће доћи кад год му се прохте, па ма у Земуну била и регимента војске.
   Два следећа дана изненађене граничарске власти трагале су за Лазом. И таман кад су се уморне и покисле потере повукле, он се, по киши и ветру, на великом чамцу појавио пред лађом земунског трговца Лазара Петровића, укотвљеном на Дунаву између Земуна и Батајнице. За дивно чудо, није било пљачке, али је лађарима објаснио да је у Фашингову гостионицу дошао да Немцима покаже да се не боји да дође у Земун. На лађи је провео целу ноћ, а сутрадан уредно платио оно што је његова дружина појела и попила.
   Неколико дана касније, Лаза је код Бановаца опљачкао четири лађе натоварене храном, а успут убио неког трговца. По извештајима, уследила је права битка између хајдука и сељака из Бановаца. Хајдуци су успели да одбију сељаке, запалили су крчму на обали и, вероватно, прешли у Србију.
   Славко Гавриловић у књизи наводи да је Лаза, по преласку у Србију, намеравао да напусти хајдучију. Наводно, чак је намерио да се ожени у Јагодини. Међутим, за њим је стигао и глас да су аустријске власти обећале награду од 500 форинти за његову главу. Зато је за њим кренула потера од шеснаест Турака, жељних обећане награде. Дошло је до борбе у којој је Лаза погинуо, а његових седам другова је разјурено.
   Глава Лазе харамбаше однета је у Београд. Било је то 20. маја 1803. године. Банатска генерална команда послала је награду од 500 форинти, крајем септембра исте године, паши у Београд.